FELJTON - DEDA ŽIKA JE GLASAO ZA LJUDE, A NE ZA STRANKE: Dobrica bio zaslužan za osnivanje kultnih časopisa, pozorišta, pa i muzeja

Interesantno je da ga nikad nije ljutilo što su, posle svakog odlaska u Veliku Drenovu, seljaci koje je susretao ili koji su dolazili da ga vide pozivani na razgovore u Službu državne bezbednosti. Znao je da su morali da „cinkaju“, ali prema njima, kao i prema drugim ljudima iz „Službe“, nije imao odbojnost. Govorio mi je da zna da su dolazili kod njega sa zadatkom i nije im zamerao. Čini mi se da ga je to čak i zabavljalo. Znam ko su ti ljudi – uglavnom su mrtvi, ali sledeći svog oca neću da ih imenujem jer, kako je on u takvim prilikama govorio: „Oni imaju decu“.

Nije bio ravnodušan prema sudbini svog zavičaja, posebno Vrnjačke Banje i Kruševca, i mnogo truda je uložio da pokrene nešto od opšteg značaja: kulturnog i urbanističkog. Ti njegovi zaista veliki napori nisu zabeleženi u letopisnim publikacijama tih gradova, kao ni Beograda, u kome je zaista bio zaslužan za osnivanje kultnih časopisa, pozorišta, pa i muzeja (NIN, časopis „Delo“, Beogradsko dramsko pozorište, Atelje 212....).

DOPUNILI smo priče o njegovim roditeljima. Majci je posvetio jedan roman (četvrtu knjigu "Vreme smrti"), a ocu je ostao i u tome dužan. Napisao je za mene:

– Bio je čovek oštre inteligencije, bujne mašte, velikih planova, neobičnih ambicija. Osim izgradnje kuće 1937. godine, nijedan veći cilj nije ostvario. Bio je seljak koji je u kući imao pisaći sto, malu biblioteku sa knjigama iz poljoprivredne struke; bio je pretplaćen na dva poljoprivredna lista, sarađivao u „Težaku“, na poljoprivrednim izložbama dobijao visoke nagrade za najveći grozd u Jugoslaviji i kitnikes od dunja, osnivao zemljoradničke proizvođačke zadruge, družio se sa inženjerima agronomije. Zamisli seljaka koji je toliko prezirao grad i činovnike da mene nije hteo da upiše u gimnaziju da ne bih postao „mastiljara“ i „majstor – plajvaz“, nego me je poslao u vinogradasko-voćarsku školu da izučim za ekonoma na svom imanju u Velikoj Drenovi. Nije bio srećan kada sam posle rata bio narodni poslanik, a bilo mu je drago i važno što pišem knjige, koje, po njegovom sudu, „dobro sklapam“ i ljudi ih čitaju. Nije se suprotstavljao mom prihvatanju komunističke ideologije, ni odlasku u partizane, iako politiku nije voleo. Glasao je za ljude, a ne za stranke. Bio je velikodušan, širok čovek, lakoveran dozlaboga, dobričina, svakom je hteo da pomogne i ono što ne može. Bio je večito dužan, a stalno je zajmio bednijima od sebe. Ćudljiv i nepredvidljiv...

ZA VREME Prvog svetskog rata bio je u nemačkom zarobljeništvu, dobro upoznao nemačko selo, negde kod Štetina imao veliku ljubav sa ćerkom svoga gazde, koja mu je rodila dete, nisam tačno saznao da li muško ili žensko. Znao je vrlo dobro nemački jezik. Po završetku Prvog svetskog rata, iako je bio jedinac, pokušao je da pobegne u Nemačku pre ženidbe sa mojom majkom, najkraće rečeno: tvoj deda Živojin – Žika Ćosić bio je istinski germanofil. Nemačkoj okupaciji nije se radovao, ali joj je pridavao punu legitimnost. Bio je rat i u njemu je pobedio jači. Našu pripremu za ustanak i borbu protiv Nemaca, smatrao je neozbiljnom. „Nemci su nas pobedili“, govorio je. „Oni su velika sila i to je normalna stvar da veliki pobeđuju... “ Tako je govorio moj otac, ali mi nije zabranjivao da se bavim poslom koji on nije uvažavao i o čijim ishodima je rđavo mislio.

KADA  je trebalo da pođem u odred, bilo je to veče 14. septembra, pozvao sam ga i rekao mu da idem u partizane. Sedeli smo na stepenicama kuće. „Dobro, kada si već odlučio da izgubiš glavu, kaži mi zašto baš ideš u partizane? Vidim i čujem ima u Srbiji njih poviše koji nose puške. Imaš četnike, ljotićevce, nedićevce, čujem i za neke druge ništake i praznoglavce, pa možeš i sa njima, zašto baš moraš u partizane? Svejedno ti je s kojom ćeš srpskom sortom da pogineš.“ Moj otac je imao mnogo smisla za ironiju i cinizam, moderno rečeno, on je bio prirodni, čisti nihilist, pa sam prihvatio njegov ton i rekao: „Znam da postoje sve te sorte koje nose puške. Ali ja sam izabrao komuniste i hoću sa njima da izgubim glavu.“ „Dobro, sinko. Punoletan si i imaš pravo da izabereš gde ćeš da izgubiš glavu“ ... Ustao je i pružio mi ruku da se rukujemo. „Ti znaš da Nemci pale kuće onima koji su otišli u partizane i ukućane im teraju u logor. Savetujem ti da sutra iznesete stvari u komšiluk, a Rada i Bogosav neka ne borave u kući i avliji, da ih Nemci ne pohvataju“, rekao sam mu. On mi je uzvratio: „A zašto meni Nemci da pale praznu kuću? Neću ništa da iznesem. Oću da izgori puna kuća...!“. Rukovali smo se, on je otišao u staru kuću da spava, a ja sam ostao da razgovaram sa majkom i rastanem se sa njom. Ujutru, kada sam otišao u rat, oca nisam video. Ne znam da li je spavao.

ZADIVILO me je veličanstveno, originalno apsolutno jedinstveno ponašanje mog dede. A znam da tu hladnokrvnost i ciničnu ravnodušnost nije potvrdio ni u jednom svom postupku prema svom neposlušnom sinu.

– Nije me prekorevao za to što radim i nije kukumavčio iako su mu četnici pretili klanjem. U leto 1944. godine, kada su odlučili da ga zakolju kao „komesarevog oca“, on je otišao u ilegalu. Krio se po kukuruzima i šumarcima drenovskim i okolnim. Njegovi jataci su mu sa komadom hleba i sira donosili po flašu rakije. Propio se. Tako je dočekao oslobođenje.

KADA smo 1949. i 1950. godine osnovali u Velikoj Drenovi seljačku radnu zadrugu „Crveni oktobar“, on je sledeći sina i u miru, valjda zato što je "kriv što sin postoji", bez jačeg otpora stupio u drenovački kolhoz, bio u brigadi za `sitnu stoku` i pio, pio...
Deda  Žika (Životije) je rano umro. Bila sam „gradska“ devojčica koja je retko boravila u selu zbog tadašnjeg siromaštva i neuslovnosti – nije bilo tekuće vode, nisu se ložile peći u sobama u kojima se spavalo, bilo je buva i nisam imala prilike da dobro upoznam deda Žiku. A sve što znam o njemu je veoma neobično. Sećam ga se: visok, mršav starac, oronule lepote, mutnih crnih očiju, sa večitom cigaretom i flašom rakije i na bolesničkoj postelji. Otac mi je pričao da je želeo da se zovem Bosiljka, a pošto mu tu želju nije ispunio i dao mi ime Ana, koje nije imalo nijedno žensko dete u Drenovi (što je meni zaista žao), deda Žika je tvrdoglavo, ali i protestno, slao meni – devojčici pisma oslovljavajući me „Draga moja Bosiljka“. U Beograd je retko dolazio, a kada je stizao nije dolazio pravo u našu kuću u Birčaninovoj ulici, već je prvo išao na Cvetni trg ili na Kalenićevu pijacu da svojoj snaji – mojoj mami, koju je i voleo i kojom se ponosio, kupi cveće, najčešće „minđušicu“ u saksiji.

SUTRA: JEDINI KOMUNIST MEĐU GOSPOĐAMA