FELJTON - SLUČAJ PONEKAD BIVA TVORAC LJUDSKE SUDBINE : Prelomni istorijski događaji otkrivali su ljude velikih sposobnosti

 Pisac Dobrica Ćosić je za mene pre svega otac, a tek posle pisac. Pisac ne smeta ocu, ni otac piscu, ali postoji nešto posebno u toj izmešanosti, jedinstveno i neiskazivo. [...]
Bila sam u godinama sa roditeljskim iskustvom pa sam ga pitala „kako postajemo ono što jesmo“. Izvesno je da čovek svojom voljom, naporom, vaspitanjem, može da utiče na oblikovanje svoje sudbine. Znajući život svog oca onoliko koliko to ćerka može da zna, njegovu sudbinu ili prostije rečeno – život, u bitnome oblikovala je istorija. Spoljni činioci, rekla bih, bili su odlučniji od njegove volje. Razmišljam o tome, ne znam da li sam u pravu, nejasno mi je.

– Dobro je što ti je nejasno kako „stvaramo sebe“. Zamisli kako bi nam život bio jednostavan, ako bismo znali i mogli sve u njemu – da ostvarimo sve svoje ciljeve i da predupredimo ono što nam nije korisno. Bili bismo nesrećniji no što jesmo, ako bismo postizali sve što želimo. Čoveku se, naravno, čini, i to s razlogom, da je zaslužan ili odgovoran za mnoge svoje uspehe ili poraze. Ali ta racionalizacija je, ponavljam, pedagoška i u oblasti praktičnog življenja. Ja sam odavno iskustvom shvatio da su stari Grci u pravu: karakter nam je sudbina. Dakle, ono što nam je u nasleđu, što nam je genski dato. Međutim, Teofrast je upola u pravu. Istorija nam uslovljava i dovršava sudbinu. Ako sam darovit pisac, dar mi je poklonjen. Ako sam napisao dobre knjige, odnosno knjige kojima ne nedostaje rad, onda je to energija dara.

MEĐUTIM, u mom slučaju, da nisam stupio u revolucionarni pokret koji me je izvukao iz socijalnih i duhovnih uslova i determinacija mog života i doba, veliko je pitanje da li bih postao pisac. Poznato je da su ratovi, revolucije, prelomni istorijski događaji, otkrivali ljude velikih sposobnosti i beznačajne učinili značajnim, obične neobičnim. Tako je i naša jugoslovenska, narodna, partizanska revolucija mnogim ljudima moga naraštaja otkrila darove i sposobnosti, prosto ih rodila. Ja sada, posle istorijskog sloma poretka koji je stvorila revolucija čiji sam učesnik bio, mirne savesti izjavljujem: ako sam ja čovek koji nešto znači u srpskoj književnosti i svom narodu u drugoj polovini HH veka, tog pisca i čoveka rodila je narodna revolucija – pokret borbe protiv fašizma i za promenu društvenog poretka Kraljevine Jugoslavije.

A sve potom što se zbivalo u tom dobu i tim uslovnostima, odredilo je moju javnu ličnost; odredila su istorijska zbivanja u kojima sam učestvovao, odnosno, bivao primoran da učestvujem. Naravno, ljudsku sudbinu oblikuju i slučajevi. Slučaj često biva i tvorac ljudske sudbine. Eto, ne znam da li sam ti odgovorio. Kada bih imao jasan odgovor na pitanje kako postajemo ono što jesmo, ja verovatno ne bih pisao roman; napisao bih članak, studiju, najviše jednu knjigu. Zato i pišem roman da bih shvatio zašto i kako ne postajemo to što jesmo, to jest, što smo mogli da budemo i postanemo. Ovo drugo, valjda, čini tragičnu osnovu mojih romana. Jesi li zadovoljna odgovorom?

ODGOVORILA sam da sam samo delimično zadovoljna, jer iz iskustva znam da to što „jesmo“ nije konstantno. Da je karakter sudbina, za mene i jeste i nije istina. Čovek se menja. Ja se menjam, sebi sam neizvesna, a i moj otac se menjao od kada ga pamtim. Svaka knjiga ga je promenila. A i godine... Rekao mi je:

– Da. Vreme dejstvuje sve brže. Starost to je ubrzanje vremena. To je kao padanje s velike visine. A to što si govorila o promenama, tj. o permanentnom preobražaju čovekovom, sve te promene u okviru genski određenog karaktera, ma koliko da su male da promene suštinu bića, toliko su bitne da promene njegov doživljaj sveta i njegov odnos prema svetu. Relativišu nam se saznanja i iskustva. Gase nam se jaka osećanja. Mane koje smo skrivali, postaju sve vidnije. A možda je najveća promena u čoveku, promena u odnosu prema smrti. Sa godinama narasta nam svest o realnosti smrti. I trajemo između nje i ostatka moći koju napadaju bolesti.

Plašila sam se da u razgovorima sa mnom, u govorenju o sebi, o svojoj prošlosti i sadašnjosti, ne prikaže sebe drugačijim; ne zbog neiskrenosti u običnom značenju reči, nego što znam da je pisac i zbog toga ništa bitno ne može da kaže o sebi, a da ne izmišlja i sebe. Jer, biti pisac, to znači, pored ostalog, imati sposobnost da prelaziš iz sebe stvarnog u sebe izmišljenog.

– Sebe ne izmišlja samo pisac. Svaki inteligentniji stvor ima u svojoj svesti i pamćenju izmišljenog sebe. Čovek se projektuje i kad nije u zavisnoj komunikaciji. Čovek govori ono što želi da jeste; čovek stvara sebe i sebi i drugima. Da nema tu moć, čovek bi precrkao od otrova svoje istine. Ili bi nas drugi ljudi još više uništavali, nego što nas uništavaju.

ZAPITALA sam se da li je u tome smisao ontološke odrednice koju je Propovednik u „Bibliji“ označio taštinom?

– Ima svakako i toga što se smatra taštinom. Ali mi se čini da ona nije najpresudnija, jer čovek je samim rođenjem egzistencijalno ugrožen stvor. Zavistan. Mora da se brani, napada, skriva da bi opstao u ovom svetu. A ja imam u vidu i drugi sadržaj te ljudske moći. Na pretpostavci da su ljudi normalne inteligencije – stvaraoci sebe, zasniva se i moć da se istine, činjenice, emotivne energije romana, pripovetke, drame, poezije – prime kao svoja, odnosno, kao moguća, sveljudska realnost. Ali da se približimo još više mom strahu od ulepšavanja sebe u toj transformaciji govorenja o sebi, kako bi ti malo razjasnio to što ti liči na taštinu.

Onda  je to „nadtaština“?

– Da. Može se i tako razumeti to svojstvo. Taj moj strah nema koren u nekom mom samobitnom poštenju, u mojoj samobitnoj savesti iz koje proizlazi skromnost. Ne, ne. Oduvek sam skromnost smatrao uslovnom vrlinom. Pisac je samim svojim pozivom neskroman čovek.

Načelno sam se složila. Ali, zajedno sa mnogim njegovim čitaocima nisam mu verovala da je sav u svojim romanima. Živeći s njim u zajedničkoj kući, znala sam da se u njegovim ormanima i fiokama, u arhivi koju je čuvala mama, nalaze hrpe zapisa, dnevnika, beležaka, radnih planova, dokumenata koji mogu biti zanimljivi radoznalim čitaocima, istoričarima i književnim poslenicima. On ničemu van romana nije pridavao značaj. Ono što sam pročitala, a nisam sve, dovoljno je da mislim da i ta „piljevina“, kako je sam voleo da kaže, govori još po nešto o njegovom stvaralaštvu što nije u romanima, zapisima i objavljenim dnevnicima.

SUTRA: ZBOG ZAVIČAJA SE VOLI NAROD KOME PRIPADAŠ