FELJTON - IZDAVAČI OBLIKUJU KNJIŽEVNU SUDBINU: "Ti si moja ćerka" značilo je "ti to možeš"

Poznavajući oca umela sam da ga podstaknem na književni rad onda kada bi završio neki posao. Nerad je teško podnosio i ja sam mu predlagala kako da ispuni tu za njega mučnu životnu prazninu. Nagovorila sam ga da dopunjava zapise o prijateljima i piše nove portrete i, što je meni bilo najznačajnije, da napiše drugu knjigu romana „Vreme vlasti“ i okonča sagu porodice Katić na kraju 20. veka. Tako se Ćosićevo vreme romana i Lične istorije jednog doba okončalo i romanima i dnevnicima. Poslednji stvaralački period velikog romansijera dominantno su ispunile kraće književne forme – zapisi i portreti.

Ta činjenica postavila mi je pitanje da li je takva književna evolucija Dobrice Ćosića porekla istinitost naslova zamišljene knjige naših razgovora? Odgovor nije jednostavan. Sve knjige koje je objavio u u 21. veku – one koje nisu imale formu romana, potvrđuju uverenje da je DobricaĆosić u knjigama lične istorije njegovog doba ispisivao i roman o svom dobu, a u portretima svojih prijatelja, na svojevrstan i jedinstven način pripovedao vlastitu biografiju. U kontekstu takvog uvida, on je autentičnim postupkom svojstvenom romansijeru u tim „neromanima“ razmicao granice malih proznih formi –  zapisa i potreta.

Danas bi se obradovao ovakvom mom razmišljanju i rekao da je naslov „Život za roman" opravdan. Ipak, odluku o naslovu doneću na kraju, na osnovu utiska celine u njenom konačnom obliku i značenju.
***
SADA kada bez oca čitam tekstove naših razgovora shvatam da im nedostaje mnogo šta, a možda i neki sadržaj tzv. naknadne svesti. Nemam s kim da se konsultujem.
Imam dilemu da li da uopšte iskazujem naknadnu svest ili da neutralno sledim neki formalni princip sređivanja građe. Naravno, pokušala sam da pribegnem „formalnom“ postupku i rasporedim građu razgovora po temama. Međutim, celina značenja nije se uspostavljala –  kako je moj otac voleo da kaže. Moja pitanja ocu postajala su mi sve manje autentična i ubedljiva. U konačnom smislu – gubila su boju. [...] U dosadašnjim „intervjuima“ njihovim autorima je od samog dela bila važnija ličnost pisca. I ja sam od prvog pitanja znala da će u budućem tekstu biti značajniji odgovor i nisam imala zadatak da pitanje bude „ekskluzivno“. [...] Vreme – više od dve decenije koje me deli od vremena našeg „razgovora“ postavlja mi i nove zadatke, pre svega ukazuje na „temporalnost“ svakog našeg iskaza o kojoj mi je moj otac često govorio.

Nemoguće je da izbegnem sebi teško pitanje da li da se uopšte vratim tom tekstu, dam mu neki oblik i objavim? Naravno, mogu da odustanem. Sklonim fascikle, sredim fajlove u kompjuteru, stavim oznaku „nedovršen rukopis“. To Dobricu Ćosića ne bi ljutilo. Međutim, da li njemu, ipak, nije žao zbog mog odustajanja, iako znam da bi razumeo, odobrio? I oprostio mi, ako tu ima šta da se oprosti.

[...] Da sam objavila knjigu „Život za roman“ u vreme dok je moj otac-pisac bio živ, u njemu bi, sigurna sam, bilo manje mene.
Ne bi bilo ni njegove smrti.
***
Tačno posle šest meseci od kada je umro, jedne novembarske večeri 2014, dok sam sedela i nešto čitala, kao da me je on dotakao po ramenu i rekao: „Dosta si se odmarala“. Ustala sam i otišla u fotokopirnicu, snimila rukopis na kome je radio poslednje noći svog života, 18. maja 2014. godine. Učinila sam to kao ćerka koja ispunjava zahtev oca. Fotokopiju rukopisa sam pročitala pod novim svetlom i smestila na policu pored svog pisaćeg stola. [...] Tako je počeo moj „rad“ u danima u kojima nije više bilo mog oca.
Narednih dana počela sam da sređujem, „arhiviram“ tekstove i rukopise koje je pisao poslednjih četrnaest godina u njemu tuđem 21. veku. Svi ti rukopisi i kucane verzije bili su na policama oko njegovog stola, nerazbacani i u fasciklama, sa naslovima tekstova u njima. Moj otac nije bio neuredan. Pisaći sto bio mu je prividno „raskupusan“, po njemu su bile razbacane samo nenumerisane stranice teksta na kojem je u tom trenutku radio. Dok je bila živa, rukopise je po godinama i temama arhivirala moja mama Božica. Ona je u svakom poslu bila savršena i nisam morala da je proveravam.

[...] Leto sam provela u radu koji je bio naporan i pri kojem me je sve vreme „grickala“ misao: ne radiš, zavaravaš samu sebe. Jer, kao da su me gledale fascikle zapisa „2001–2010“, sređene četiri godine pre njegove smrti. Na tim zapisima je radio bez mene, sam, odlazeći kod daktilografkinje. Osećao je i razumeo moj otpor da zajednički, kao što smo do tada radili – „uđemo u rukopis“, razgovaramo o njemu, „redigujemo“, kako je on nazivao svaki rad na tekstu, pre svega na uklanjanju „viškova“. Otpor prema tom pripremljenom rukopisu je izazivala moja nemoć da se preko teksta vratim u godine bolovanja mame, napore i tugovanja koji su me u tim godinama slamali. A posle njegove smrti, mesecima sam se približavala fasciklama sa originalnim rukopisom i odustajala sve dok nisam čula u sebi jasne, često ponavljene reči: „Ti si moja ćerka“.

U našoj komunikaciji „ti si moja ćerka“ značilo je „ti to možeš“. I čim sam sredila arhivu, otišla sam u „Lagunu“ i objavila prvu knjigu iz njegove književne zaostavštine kojoj je on već bio dao i naslov –  „U tuđem veku II“.

Odahnula sam. Sa tom knjigom pomogla sam mu da ostvari ambiciju objavljivanja vremenski najobuhvatnijeg beleženja pisca o svom dobu, čiji je vremenski raspon obuhvatao celih šest decenija. Nije to bila njegova literarna ambicija, bio je to njegov radni zadatak i poklon srpskoj književnosti, jer je imao svest o jedinstvenosti takvog beleženja. Bila sam zadovoljna.

U mesecima koji su prolazili radila sam na izdavanju njegovih romana koje je dve decenije potiskivalo beleženje o njegovom dobu. Čitaoci Dobrice Ćosića ne znaju da tri decenije, osim Korena koji su ostali u lektiri, sve do 2014, koja je i godina njegove smrti, nije bilo reizdanja njegovih romana. Poštovaoci Dobrice Ćosića ne mogu da zamisle da je bilo teško izdati njegov roman i da je za njegovu prisutnost u knjižarama danas zaslužan jedan izdavač – Dejan Papić. Ta činjenica potvrđuje da su i izdavači, a ne samo njegov rad i političke prilike, oblikovali (oblikuju i danas) njegovu književničku i književnu sudbinu. Bila je, po mom mišljenju, velika greška romanopisca da se prerano preda i ustupi mesto svojim dnevničkim beleškama i njihovom priređivanju.

[...] Vraćam se ovom tekstu 2022. godine sa osećanjem obaveze prema nezavršenom poslu, podstaknuta sećanjem da su naši dani u mojoj mladosti i kasnije, u mojim zrelim godinama, kada su moja deca odrasla, mama umrla i nas dvoje živeli zajedno, uvek počinjali razgovorom: šta ćeš danas da radiš? Rad je i ranije u našoj kući, u kojoj su se savesno obavljali dnevni poslovi, značio učenje, čitanje, razmišljanje o pisanju i pisanje. A u mom detnjstvu moj rad je bio samo igranje kome sam, kako mi je pričao, bila izuzetno predana. Prolazeći pored mene, pomilovao bi me i rekao: „Radiš, radiš“. U radu je video i napor i zadovoljstvo i uspeo je da i u mene ugradi to osećanje na najadekvatniji način – poštujući moju igru kao rad. Dakle, i danas čujem njegovo „omiljeno“ – motivaciono pitanje – i sa naporom pokušavam da ga ispunim. 

SUTRA: SLUČAJ PONEKAD  BIVA TVORAC LjUDSKE SUDBINE