FELJTON - PISAC KOJI SLUŠA OCENE SVOG DETETA: Zbog antititoističkog angažmana bio je napadan gotovo tri decenije

Na taj posao i saradnju podstakao nas je Radoslav Bratić, tadašnji urednik u BIGZ, koji je u to vreme objavljivao ediciju razgovora sa savremenim piscima. Pored moje motivisanosti za istraživanje književnih nepolitičkih sadržaja i ideja u delu Dobrice Ćosića, koji je pre toga zbog antititoističkog angažmana gotovo tri decenije bio napadan ili prećutkivan od strane kritičara, podsticala me je i njegova želja.

Želeo je da napišemo zajedničku knjigu o književnim aspektima njegovog stvaralaštva u kojoj bi pitanja i odgovori u izvesnom smislu bili ravnopravni. Osobenost razgovora ostvarivala bi se slobodnim iskazivanjem našeg realnog odnosa oca i ćerke, uz uvažavanje obavezujućih pravila forme razgovora između pisca i istoričara književnosti.

RADOZNALOST oca pisca kakva će pitanja dobiti od ćerke, bila je velika. Dogovorili smo se da razgovaramo pisanim putem. Na samom početku bilo je to i logično. Diktafon nikad nisam upotrebljavala. Moj deo posla je bio da formulišem pitanja, kad mi to vreme dopusti, i da ostavim svoj tekst na njegov radni sto. Odgovor mi je lično donosio i pošto bih ga pročitala, razgovor smo nastavljali i usmeno. Često bi, zamišljen, odlazio u svoju radnu sobu da razmisli i svoj odgovor, opet pišući, dopuni. Ponekad su proticali dani u kojima sam ponovo čitala njegove knjige. Ne sećam se tačno, bilo je to najvećim delom u periodu od 1996. do 1998. godine.

I meni je bilo veoma zanimljivo da on vidi kako razumem njegove knjige i šta je meni u njima važno i lepo ili šta mi se ne sviđa. Tolerantno je prihvatao moja razmišljanja, najčešće ih odobravao i neskriveno iskazivao svojevrsnu radost. Bila je to radost pisca koji sluša tumačenje i ocene svog deteta.

DOBRICA Ćosić je, danas mi se čini, u stvari želeo da ostvari originalnost i jedinstvenu osobenost u razgovoru o svom delu. Bio mu je stvaralački izazov da daje „intervju“ svojoj ćerki i da je ona, kako je mislio tada, „kompetentna“ (1996. sam doktorirala na Filološkom fakultetu). Donosio mi je slične knjige iz svetske književnosti. Imam i danas u biblioteci knjigu ćerke Tomasa Mana, Katje Man. Nije u tome bilo nikakve tendencije, niti poredbenog doživljaja uloga, već samo pedagoška namera, želja da mi pokaže nešto što bi moglo biti komparativno i podsticajno na putu kojim smo krenuli. Ne očekujući nikad da ću ga poslušati, moj otac je za sobom ostavljao kamenčiće na stazama koje smo zajedno prolazili, nadajući se da ću se, i kada odustanem, možda vraćati. Slično razumem i razbacane napomene, iznenadne rečenice u njegovim rukopisima koje sam nalazila posle njegove smrti: „Ana, ako misliš da treba, objavi ovaj zapis“.

POČELI  smo sa pitanjima iz njegovog života koja su me zanimala i o ličnostima koje sam smatrala u nečemu važnim za njegovu književnu biografiju i psihologiju stvaralaštva. Međutim, usred tog našeg prvog zajedničkog rada krajem devedesetih, moj otac je odlučio da izda svoja sabrana dela i taj zadatak poverio profesoru Novici Petkoviću, koji je meni dodelio posao priređivanja četiri nove knjige čija bi građa bile neobjavljene piščeve dnevničke beleške. I upravo tada, tokom iščitavanja očevih dnevničkih beležaka, shvatila sam u čemu je smisao i posebnost slike sveta romana Dobrice Ćosića. Ishod rada na dnevničkim beleškama Dobrice Ćosića bile su četiri knjige "Piščevi zapisi" na kojima sam danonoćno radila žureći da na vreme ispratim kola već izdavanih i priređenih knjiga.

Rukopis knjige „Život za roman“ ostao je nezavršen i činilo nam se opravdano u senci važnijeg posla.

SAMA  struktura kompozicije sabranih dela – 19 knjiga podeljenih u četiri kola od kojih je svako činila grupa romana, knjiga publicističkih tekstova iz vremena pisanja romana i na kraju –  Piščevi zapisi odabrani po hronološkom principu i omeđeni vremenskim periodom, takođe. Četiri kola razumela sam kao četiri romansijerske faze međusobno različite i istovremeno povezane što su na svoj način potvrđivale i dnevničke beleške, ali i karakter piščevog političkog angažmana u esejima i publicistici. Poetička svojstva romana i dnevnička beleženja o stvarnom vremenu pisca, na neobičan način su se spojila i objasnila smisao nehronološkog redosleda tema romana. Postala je očigledna korelacija između imaginarno–romansijerskog i istorijsko–biografskog u stvaralaštvu i životu Dobrice Ćosića. I ne samo to: pokazalo se da je ideja uokviravanja i obuhvatanja vremena romana ličnim dnevničkim beleškama duboko povezana sa Ćosićevom idejom o integralnom, u izvesnom smislu njemu idealnom romanu.

[...] Sabrana dela tj. Dela Dobrice Ćosića izlazila su 1999/2000. godine. Sada je mart 2022, a knjiga „Život za roman“ još uvek je u fajlu u mom kompjuteru, dakle nedovršena.
Dok je Dobrica Ćosić bio živ iz ove knjige sam objavila neke delove kao predgovore reizdanjima romana "Bajka", "Koreni" i "Deobe".

Od zajedničke knjige lepog naslova udaljavala su nas bolovanja moje majke, a njena smrt duboko nas je pomela.

[...] KNjIGU  „Život za roman“ potisnuli su i drugi književni poslovi, pre svega oni koji su se odnosili na osmišljavanje i realizaciju delova složene celine "Lične istorije jednog doba" (nastavak i preimenovanje "Piščevih zapisa") čiji sadržaj je određivala i sama dužina života mog oca. Međutim, rukopis našeg razgovora bio je u meni i na radnom stolu prisutan naročito u osećanju krivice zbog njegove nezavršenosti. Čekao me je, čini mi se, predugo da mu oganizujem konačnu strukturu. Otac pisac, savetovao me je da „ne žurim“. Za vreme njegovog života koji je sve do samog kraja bio radan, to njegovo „ne žuri“, razumevala sam i kao potrebu da tim poslom ne skraćujem vreme za obavljanje drugih poslova na njegovom književnom imanju.

S punom svešću o isticanju vremena njegovog života i želeći da mu pomognem da završimo započete poslove, on je kao pisac zaista želeo da tekst naših razgovora „zri u vremenu“, kako je voleo da kaže, verujući da će mu smisao i značaj menjati vreme. Bilo je to veoma, veoma mudro jer je vreme koje je proticalo unelo nova značenja u teme naših razgovora i postavljalo nova pitanja pre svega meni. Sada razumem njegov predlog da kao moto naše knjige uzmem misao Andre Malroa, njegovog omiljenog pisca, inspirativan, ali i opominjući: „Čoveku nikada ne polazi za rukom da čoveka pronikne do dna; on ne pronalazi njegovu sliku u širini stečenog znanja, on pronalazi svoju vlastitu sliku u pitanjima što ih postavlja“ (Antimemoari).

SUTRA: IZDAVAČI OBLIKUJU KNjIŽEVNU SUDBINU