FELJTON - ZAPAD JE NAORUŽAVAO HRVATE I MUSLIMANE: Zapadni mediji širili mit o Srbinu agresoru i Muslimanu žrtvi

Kao agresiju koju su izveli Srbi koji su došli spolja, iz Srbije, napadajući susednu zemlju u kojoj nisu imali šta da traže. U nekim sredstvima informisanja, viđenijim, govorilo se radije o srpskoj manjini koju spolja podržava Beograd. Ali, bez opovrgavanja mita o „osvajačima“. Taj mit skrivao je dva suštinska elementa.

Prvi element: Jugoslavija je bila multietnička i multikulturalna zemlja, prava mešavina narodnosti, i nije je bilo moguće „podeliti“. Kada su velike sile nametnule to rasparčavanje, svojim Vens-Ovenovim i drugim planovima o podeli, to je dakle moglo samo dovesti do građanskog rata, do etničkih čišćenja i do masovnih progonstava. Drugi element: Srbi nisu bili agresori koji su došli iz neke druge zemlje, oni su jednostavno, kada su izbila neprijateljstva, preuzeli kontrolu nad teritorijama na kojima vekovima žive i nad nekim strateškim tačkama.

ISTA stvar je istinita kad je reč o srpskim teritorijama u Bosni, kad zapadnjačka sredstva javnog informisanja nazivaju 70 odsto Bosne zemljom koju su osvojili srpski pobunjenici. Bilo je samo pet stotina hiljada Srba manje nego Muslimana u Bosni u trenutku proglašenja nezavisnosti, a pored toga Srbi su živeli na selu i bili su vlasnici najvećih zemljišnih površina. Rečju, Srbi ne pokušavaju da osvoje nove teritorije, nego da zadrže ono što im je već pripadalo.

Kako bi nametnuli taj mit o „spoljašnjim agresorima“, sredstva javnog informisanja kao što su „TV 1“, „Mond“, „Liberasion“  i drugi stalno su koristili jezik obmanjivanja. Iako su Bosnu naseljavali Muslimani (43,5%), Srbi (31%) i Hrvati (17%), iako su svi tamo živeli vekovima, zapadnjačka sredstva javnog informisanja rezervisali su izraz „Bošnjaci“ samo za Muslimane Izetbegovićevog režima. Nasuprot tome, Srbi iz Bosne nikada nisu nazivani „Bosancima“, već jedino Srbima. Na taj način navodili su čitaoce da poveruju da su oni spoljašnji činilac, došao iz Srbije, te da je dakle bilo opravdano da ih oteraju.

ZATO nikog ne bi trebalo da čudi nadrealostički dijalog, vođen  na pregovorima u Ženevi 1994. godine, između Vorena Kristofera, ministra inostranih poslova SAD i Dijvida Ovena, evropskog mirovnog posrednika:

Kristofer: To je vaša greška, Evropljani, vi ste pustili Srbe da okupiraju Bosnu!  

Odakle potiče ta Kristoferova zabluda? Iz činjenice da su zapadnjačka sredstva izveštavanja stalno predstavljala Srbe kao agresore koji su došli spolja da napadnu Bosnu. Valjda je sad jasno da pojedini zapadnjački ministri ne bi trebalo da čitaju sredstva javnog informisanja. Kao mi mi, uostalom.

PREVARA upada u oči i čim se otvori neki udžbenik geografije. Ali, ona nikada nije bila ispravljena. Zašto? Zato što je mit o napadaču i o žrtvi bio neophodan zapadnjačkoj politici. Bon i Vašington radili su na tome da razbiju Jugoslaviju, a Srbi koji su odbili to razbijanje morali su biti poraženi. A zato su prvo morali biti demonizovani.

Šireći mit o Srbinu agresoru i o Muslimanu žrtvi, sredstva javnog informisanja sprečili su javno mnjenje da shvati šta se stvarno dešavalo u samoj Bosni: rat između tri nacionalističke frakcije iste prirode. Tri snage od kojih je svaka pokušavala da se domogne, na ruševinama Jugoslavije, najviše moguće količine teritorija, moći, povlastica. Naime, Izetbegovićevi muslimanski nacionalisti (glavni grad Sarajevo), Karadžićevi srpski nacionalisti (glavni grad Pale, koje je pomagao Beograd) i hrvatski nacionalisti Mate Bobana (ta vojska imala je isto oružje, iste uniforme i iste oznake kao vojska iz Zagreba, uostalom, Tuđman nije pravio nikakvu razliku između njih u razgovorima).  

Ali te tri snage nisu bile u istom položaju na planu međunarodnih savezništava. Hrvatske i muslimanske nacionaliste finansijski je podržavao i naoružavao Zapad, naročito Nemačka i Sjedinjene Države. Srbe niko nije podržavao. Eto zašto su u našim sredstvima javnog informisanja jedni postali anđeli, a drugi đavoli.

VELIKE sile - i sredstva javnog informisanja - opravdali su raspad Jugoslavije u ime navodnog „prava na samoopredeljenje“ naroda. Ali, taj razlog pobuđuje tri pitanja.

1.  Zašto ne prisustvujemo drugim ogromnim medijskim kampanjama u korist samoopredeljenja Palestinaca, Kurda, Timoranaca i mnogih drugih naroda koji su pobijeni uz potpunu saglasnost - i još gore: sa oružjem i podrškom - velikih sila?
2. Zašto nijedno sredstvo javnog informisanja nije pokazalo da bi takva primena „samoopredeljenja“ u Jugoslaviji morala kobno da dovede do rata? Zašto nije pokazano da je, u vreme kada se Evropa ujedinjavala, bilo besmisleno rasparčavati Jugoslaviju u niz slabih državica koje nisu mogle da opstanu? Da su Slovenija (1,9 miliona stanovnika) i Crna Gora (0,6 miliona) ili Bosna (2,3 miliona) neizbežno morale da postanu zavisne od velikih sila i da, dakle, izgube svaku mogućnost stvarnog samoopredeljenja?
3. Zašto je to pravo dato nekim Jugoslovenima, a osporeno drugim? Priključite se da biste sledili „logiku“ velikih sila... U prvo vreme, Evropa, pod vođstvom Nemačke, izjavljuje da 19% Jugoslovena, odnosno Hrvati, imaju pravo da se odvoje od Jugoslavije, pod izgovorom da 36% Srba tamo igra vodeću ulogu. Potom, pošto je organizovala nezavisnost Bosne, ta ista Evropa smatra zločinačkim što 31% Srba hoće da se odvoji od te Bosne u kojoj 43% Muslimana igra vodeću ulogu. Gde je tu logika?

KRAJ