FELJTON - POZIV MUSLIMANIMA DA SVAKO UBIJE JEDNOG SRBINA: Civili umirali od hitaca topova i snajpera Izetbegovićevih snaga

Govor o ’bošnjaštvu ’ danas je dakle, veoma različit od onoga koji je držao ranije. U okviru međunarodnih odnosa, on je u korist jedne nekonfesionalne i više-etničke Bosne i Hercegovine. Sada, on je još uvek na čelu jedne otvoreno nacionalističke muslimanske partije, SDA. Neki članovi (vlade) su, naravno, svetovnjaci, modernisti i podržavaju više-etničnost. Ali drugi, koji su u većini, jesu nosioci visokih položaja u SDA koji daju prednost, na primer, humanitarnoj organizaciji Merhamet, sastavljenoj od muslimana okrenutih pružanju pomoći jedino muslimanima.“ Antinacionalistički govori bili su namenjeni jedino zapadnoj publici.

Stvarna Izetbegovićeva shvatanja duboko su fundamentalistička i rasistička. „Radi se o ratu protiv muslimanskog naroda“, izjavljuje on u junu 1994, preteći „zapadnim zemljama koje bi zauzele nepravičan stav“ izolovanjem od strane islamskih država.

VREMENOM, uticaj Izetbegovićevog režima na sredstva javnog informisanja postaje sve nepodnošljiviji. Enes Karić, ministar obrazovanja i kulture od juna 1994, ustaje protiv puštanja srpske muzike na radiju. On takođe zabranjuje muziku svih „izdajica“ koje su napustile grad.

Novine „Ljiljan“, koje odražavaju poglede radikalnog krila SDA, otvoreno se izjašnjavaju protiv „međuetničkih brakova“. „Deca rođena iz tih brakova jesu frustrirana bića.“ Kritikovan zbog svojih krajnje desničarskih stavova, glavni i odgovorni urednik, Džemaludin Latić, ne popušta: „Mešavine ne doprinose obogaćivanju naroda.“

U Tuzli, jedinom velikom bosanskom gradu u kome šovinističke nacionalističke partije nisu pobedile na izborima 1990, jedan novinar muslimanskog porekla, Fatmir Alispahić, objašnjava nam kako „Izetbegovićeva SDA troši milione dolara na svoju propagandu. Sprovodi napad na multietničku Bosnu, kao i drugi nacionalisti.“ Na primer, novine tuzlanskog ogranka SDA, „Zmaj od Bosne“  vodi fašističke pohode protiv zajedničkog života narodnosti. U februaru ’93, one pozivaju „svakog Muslimana da ubije jednog Srbina“.

ZAPRAVO, Izetbegovićeva vlada sistematski islamizuje društvo, kao što to 1995. pokazuje jedna reportaža velikog holandskog dnevnog lista NRC: „Vlada vrši promociju jednog bošnjačkog jezika sa veštačkim arapskim naglaskom. U srednjim školama, arapski postaje drugi strani jezik, umesto engleskog; u osnovnoj školi vrše se pritisci kako bi deca pohađala časove Korana. Brojne mešovite porodice ne mogu više da žive u Sarajevu.“ Dnevne novine dodaju kako su brojni intelektualci nenacionalisti napustili grad. Objavljen je jedan rečnik sa dvadeset hiljada „turskih“ izraza. Kao i u Zagrebu, pročišćavaju jezik.

Početkom 1996, glavna sarajevska ulica, ulica Maršala Tita, preimenovana je u ulicu Mule Mustafe Bašeskije. Ponela je ime jednog muslimanskog teologa iz XVIII veka, o kome niko nije govorio pre rata, ali kojeg su đaci sada obavezni da čitaju. Čitav jedan simbol. Isti holandski dnevni list ukazuje na činjenicu da je „hiljade nemuslimana prinuđeno da napusti Bosnu. O tome svedoče sve one katoličke i pravoslavne crkve koje su digli u vazduh, sve one spaljene kuće u gradovima i selima u kojima rat nije pustošio.“

Oni koji hoće po svaku cenu da brane Izetbegovića iznose kao opravdanje da je ta fanatična islamizacija na neki način „odgovor“ na napade srpskih nacionalista. Oni su navodno režim Sarajeva povukli u neku vrstu „zaraze“. To objašnjenje opovrgava jedan novinar “Oslobođenja”, upravo onog lista koji su u nebesa uzdizali u zapadnim medijima: „Našim rukovodiocima nije bio potreban Karadžić, bili su takvi i pre rata. U to sam ubeđen. Mi, Bošnjaci, bili smo zaslepljeni, i to je to.“

Daleko od toga da umiruje, to tačno određenje uznemiruje. Jer Muslimani čine 43% stanovništva Bosne u vreme popisa iz 1991. Dakle, sarajevskom režimu valjalo bi da „očisti“ dovoljno Srba da bi dostigao tu apsolutnu većinsku brojnost.

ZAISTA, Izetbegović i primenjuje čišćenje, baš kao i njegovi protivnici. Naša zapadna sredstva javnog informisanja to brižljivo prećutkuju ali, dok su Karadžićeve trupe bombardovale jedan deo Sarajeva, Izetbegovićeve trupe bombardovale su srpske četvrti tog istog grada. Svakoga dana, srpski civili umirali su od posledica hitaca topova i snajpera Izetbegovićevih snaga. „Postojanje dva odvojena dela grada i dve paralelne opsade skrivano je od evropske publike i od sveta, piše Željko Vuković. Dobro se razume zašto ništa nije rečeno o patnjama srpskog i hrvatskog stanovništva u zonama koje su kontrolisali muslimani. Ni povodom one klase profitera koji su tokom rata nagomilali bogatstvo o kome su mogli samo da sanjaju u vreme mira.“

Čišćenje koje sprovode naši „prijatelji“ ima povlasticu da se odvija zaklonjeno od kamera. I samo neka niko ne dođe da kaže kako se radi o brljotinama koje su počinili „nekontrolisani elementi“! Ne, primer dolazi odozgo. Uostalom, jedan bivši muslimanski diplomata osuđuje „sadašnje odbijanje bošnjačkih vlasti da poimence priznaju srpsku zajednicu. Ona je predstavljala četvrtinu predratnog stanovništva Sarajeva. Danas ih je ostalo gotovo četiri puta manje, ali ipak oko 40.000 osoba. Ustav pominje samo Bošnjake (muslimane), Hrvate i ’druge narodnosti’. To je skandalozno.“
Sredstva javnog informisanja skrivaju neugodne činjenice...

KAKO  je mit o Izetbegoviću „pacifisti i antinacionalisti“ mogao da se tako dobro održi u javnom mnjenju? Zahvaljujući blagonaklonosti sredstava javnog informisanja. Ona su gotovo sva sistematski skrivala ili umanjivala činjenice koje su osporavale tu zvaničnu verziju.

Primer. U četiri sata ujutro, 17. septembra 1995, jedinice Izetbegovićeve partije digle su dinamitom u vazduh opremu nezavisne radio-televizije “Studio 99”. Odmah sutradan, potpuna priča, koju su napisali lokalni novinari, preneta je Evropskoj komisiji. Neće biti objavljeno u sredstvima javnog informisanja. Ali, režim sistematski sprovodi teror prema nedovoljno pokornim bošnjačkim medijima. U Zavidovićima, ubijen je glavni urednik lokalnog radija. Nakon što je jedan tuzlanski novinar čudom preživeo pokušaj ubistva, nezavisni novinari zahtevaju pravo da budu naoružani kako bi se suprotstavili eskadronima smrti islamističke partije. Ali, nijedan od tih događaja nisu prenela naša sredstva javnog informisanja. Mora se zaštititi mit o Izetbegoviću!

SUTRA: IZETBEGOVIĆ ČOVEK SA TROSTRUKIM LICEM