FELJTON - LEKCIJA IZ BOSNE ZA NAUK ČITAVOM SVETU: Službe SAD pomogle Izetbegovićevim policajcima da izvedu napad na Markale

Vrlo je verovatno da su američke tajne službe pomogle Izetbegovićevim policijskim službama da je pripreme. U tolikoj meri da je jedan visoki američki funkcioner izjavio pre masakra: „Mi to ne kažemo otvoreno, ali ne verujemo da će mirovni plan funkcionisati“. Tako ohrabren, šef muslimanske vojske izjavljuje: „Imamo samo jedan mogući put: da nastavimo sa borbama“. A predsednik Izetbegović traži prekid mirovnih razgovora.

NATO se žestoko bori. Dopisnik „Gardijana“ u Zagrebu izveštava: „Neki među zapadnim saveznicima misle da su Srbi u tome dosta učinili. Sada znamo da je general Bernar Žanvije bio spreman da prihvati ponudu generala Ratka Mladića. Njegovi nadređeni u NATO vrlo brzo su ga uveli u red.“

Međutim, 5. septembra 1995. postignut je načelni dogovor na pregovorima u Ženevi. Srbi, Hrvati i muslimani složili su se o podeli Bosne „49:51“. Ali, istoga dana NATO odsečno izjavljuje da ta bombardovanja nemaju nikakve veze sa pregovorima i nastavlja sa njima još žešće! Ne gađa više samo vojne ciljeve, nego i mostove i puteve, svugde na srpskoj teritoriji. Devetog, jedna raketa eksplodira nedaleko od jedne bolnice. Desetoro mrtvih. Da su tu granatu ispalili Srbi, bio bi to „dokaz njihovog varvarstva“. Ali, granata je američka, dakle, „greška zbog koje žale“.

Desetog septembra, Ratko Mladić i Bernar Žanvije zaključuju novi sporazum, zadovoljavajući po njihovim sopstvenim rečima. Ali Sjedinjene Države lansiraju, sa nosača aviona „USS Normandija“, trinaest raketa „Tomahavk“. Novi model. Američkim prodavcima oružja stalo je da reklamiraju svoje proizvode, a vojni rukovodioci hoće da isprobaju svoje kapacitete na terenu. Ništa ne vredi kao dobra praktična vežba. Isto tako, da bi se uputilo upozorenje narodima na Istoku, potrebna je demonstracija sile. Biće 3.200 „ispaljivanja“ u petnaest dana.

NARAVNO muslimanske snage to koriste da bi prešle u ofanzivu, čak iako je Zapad obećao da one to neće učiniti. Dvesta pedeset hiljada izbeglica opet je bačeno na puteve i okupiće se oko Banjaluke. OUN okarakterisala je situaciju kao halucinantnu. Tokom čitavog meseca septembra, hrvatske i muslimanske snage koriste američku pomoć kako bi napredovale i zauzimaju 60% teritorije Bosne. Mnogo više nego pre rata. Do poslednjeg trenutka, muslimanski rukovodioci odlagaće prekid vatre, kako bi njihove trupe mogle da zauzmu još novih gradova.

Za to vreme, NATO priprema svoje planove za okupaciju Bosne „kako bi primenili mirovne sporazume“. Predviđena je američka uprava, ali Rusi odbijaju da u tome učestvuju i pozivaju radije na zajedničko upravljanje. Vili Klas priznaje kako „Moskva još uvek NATO smatra neprijateljem, kao za vreme Hladnog rata“.

Istina je da Vašington traži svu vlast, kako to objašnjava „Soar“ od 30. septembra: „Nato će predložiti UN da pošalje jednog predstavnika na teren kako bi nadzirao mirovne snage, ali bez ovlašćenja da se meša u operacije. Atlantska organizacija neće više da deluje po sistemu dvostrukog ključa (...) Sjedinjene  Države (...) žele isto tako veliku slobodu u operativnom delovanju u celokupnoj zoni o kojoj je reč.“ Cilj je postignut: NATO je potčinio UN svojoj vlasti.

PRIPREMA se zamena snaga OUN snagama NATO. Ali, iz kojih zemalja će doći te trupe? Cenkanje. Ruski ministar odbrane predlaže da se pošalje dvadeset hiljada ruskih vojnika. Vašington odlučno odbija, prihvatajući na kraju samo dve hiljade ruskih vojnika (koji će, uostalom, biti uklopljeni u američku zonu). Nije baš mnogo pored 28.000 vojnika koje su najavile Sjedinjene Države (kojima je apsolutno stalo da budu najbrojniji), 14.000 Britanaca, 10.000 Francuza, muslimana i nekoliko trupa iz istočnih zemalja. Nemci će moći da pošalju svoje tek mnogo kasnije. Naivno pitanje: zašto sva ta cenkanja i apotekarski precizna merenja ako se radi samo o snagama koje treba da osiguraju poštovanje mira? Odgovor koji nije naivan: radi se naročito o tome da se stvore uticajne sfere.

Uostalom, kada Širak i Jeljcin drže zajedničku konferenciju za štampu, 21. septembra, francuski predsednik koristi neobičan jezik: „Postojaće, nadam se, jedna ruska zona u Bosni“. Širak, zaista, želi stvaranje četiri sektora uticaja u Bosni: SAD, Francuska, Velika Britanija, Rusija (istaknimo odsustvo Nemačke). Čitav taj rečnik žestoko podseća na kolonijalne podele iz prošlosti. Već su bivši predsednik Žiskar i bivši premijer Debre predložili da se od Bosne napravi „protektorat“. Kao u dobra stara vremena kolonija.
U svakom slučaju, SAD su za sebe rezervisale zonu Tuzle. Ne slučajno. Jugoslovenska vojska opremila je taj aerodrom za prihvat borbenih aviona. Sa vojne tačke gledišta, Tuzla je mnogo važnija od Sarajeva.

ŽENEVSKI sporazum Sjedinjene Države predstavile su kao „odlučujuću etapu ka miru“. Nasuprot njima, nemački ministar inostranih poslova protivi se svakoj „podeli“ Bosne. A nemački dnevni list „Frankfurter algemajne“  vidi u tom sporazumu „komad papira koji je, pored toga, pun protivrečnosti“. Dok u Evropskom parlamentu nemački predsednik Roman Hercog ukazuje na nesposobnost Evrope i žali što, još jednom, Sjedinjene Države moraju da intervenišu.

Zapravo, rat u Jugoslaviji pokazuje jednu strašnu istinu: pitanje „rat ili mir“ nije ono što je bitno velikim silama kao što su Sjedinjene Države i Nemačka. Po potrebi, one izazivaju rat, produžavaju ga ili okončavaju. U svemu tome, bitna je činjenica da se stekne ili da se zadrži prevlast nad jednom oblašću. Samo u tom cilju Bon je otpočeo rat u Jugoslaviji. Samo u tom cilju ga je Vašington produžio.

Ko god želi da se bori za mir ne može da propusti da izvede taj suštinski zaključak. Za sistem koji iznad svega stavlja profit svojih kapitalista, rat je samo jedan od načina da se to postigne. Imperijalizam je upravo to. A ta lekcija se primenjuje u čitavom svetu.

OD SUŠTINSKOG  je značaja shvatiti da između Sjedinjenih Država i Nemačke u isto vreme postoji jedinstvo i suparništvo, a da je na kraju suparništvo od suštinskog značaja. Kako piše grčki marksistički časopis „ A-Sinehija“, „kada se pozivamo na ’kompromis’ među banditima, ne treba zaboraviti da je njegov karakter privremen. Ni u kom slučaju taj kompromis ne znači nestanak protivrečnosti. Naročito ako nijedan od bandita nije skrhan. Takmičenje između Sjedinjenih Država i Nemačke na Balkanu nastavlja se, i ne samo na Balkanu, već se položaji uzajamno izmenjuju, a savezništva i odnosi snaga menjaju.“

SUTRA: SPORAZUM U DEJTONU ODLAGAN DVE GODINE