FELJTON - ZAPAD ZLOČINE HRVATA U KRAJINI NE RAČUNA: Novinar Žorž Bergezan je dokazao umešanost SAD u hrvatske ratne zločine

Tako je, 25. i 26. maja, NATO uz saglasnost UN bombardovao Pale, glavni grad bosanskih Srba.

Ali SAD hoće da odu mnogo dalje i da se više ne izlažu opasnosti da im smetaju UN. U junu, NATO priprema plan okupacije Bosne „koji sve više liči na ratni plan nego na plan održavanja mira“, piše jedan novinar "Vašington posta", Rik Etkinson. Zaista. Stvarno se radi o okupaciji Bosne u pravom smislu reči. Desetine hiljada dodatnih vojnika (vazdušne, pomorske i kopnene jedinice) zaputilo se tamo. Putevi između različitih enklava mogu se otvoriti silom. Najvažnije je da ta okupaciona sila nije podređena UN već da zavisi jedino od zemalja koje su je poslale.

Tako se sa humanitarnog delovanja prešlo na vojno-humanitarno delovanje, a potom naprosto na vojno delovanje. OUN je prvo poslužila NATO  kao smokvin list. Ali, sada je smokvin list toliko istrošen da se vidi kroz njega: ono što NATO hoće jeste da se praktično pripremi da dejstvuje u bilo kojoj istočnoj zemlji. Da se navikne.

U Londonu, 21. jula, sastanak šesnaest zemalja koje učestvuju u Unproforu. Plus Sjedinjene Države. Na tom sastanku menja se sistem „otvaranja vatre“: gotovo je sa dvostrukim ključem. Odluku o vojnoj intervenciji donose jedino komandant Rupert Smit i NATO. Tako su izbačeni iz igre: Akaši, specijalni izaslanik UN-a, ali naročito Savet bezbednosti i Rusi. Koji, uostalom ne potpisuju završnu izjavu. Pet dana kasnije, Butros-Gali popušta pred pritiscima, poništava dvostruki ključ i poverava odluku generalu Žanvijeu, zapovedniku Plavih šlemova za Jugoslaviju i zapovedniku snaga za brza dejstva.

OKUPIRANjEM  Bosne, šta je cilj Vašingtona? Neposredno, da svoje hrvatske i muslimanske štićenike ojača na vojnom planu. Izmeniti tako odnos snaga omogućiće da se nametne Pax americana: prevlast Sjedinjenih Država u čitavom regionu. Ali, ima i mnogo više.

Za Vašington, jugoslovenska afera mora da omogući da se „privatizuje“ OUN i da se ona stavi pod neposrednu kontrolu NATO. Radi se o tome da se okonča politika uz pomoć koje su London, a naročito Pariz koristili UN kako bi pokušali da ubace klipove u točkove Vašingtona (a, i Bona, osim toga). Treba sprečiti da opiranje Moskve ili Pekinga omete zapadnu politiku. Potčiniti nedvosmisleno UN NATO, to znači ojačati mu ulogu superžandarma, učiniti da zavisi jedino od predsednika Sjedinjenih Država. Belgijski socijalistički vođa Vili Klas, generalni sekretar

NATO, savršeno saglasan sa Vašingtonom, jasno izražava to gledište: „Na brodu ne mogu da postoje dva kapetana“.

Uzgred, ukažimo na licemerje tog govora socijalističkih rukovodilaca. Za vreme Zalivskog rata, Franku Vanderbruku, predsedniku flamanske socijalističke partije, postavio je pitanje Higo Ongena, predsednik jednog mirovnog pokreta. On je odgovorio da socijalisti podržavaju Zalivski rat jedino zato što se on vodi pod zastavom UN. Nikada se ne bi složili da NATO učestvuje u takvim sukobima. Ali, u Bosni, njegov kolega Klas sve je učinio da NATO istisne UN!

DAKLE, UN moraju da budu poslušne. Stoga, kada je njihov specijalni izaslanik, Japanac Akaši, napisao, da bi umirio bosanske Srbe, kako će „snage za brza dejstva britanskih, francuskih i nizozemskih vojnika, poslate u Bosnu, ostati nepristrasne i neće izmeniti zadatak održavanja mira UN“, Vašington se uvredio. Akaši će vrlo brzo biti sklonjen.

Što se SAD tiče, nije reč o nepristrasnosti, već jedino o odlučujućoj pobedi.

Suprotnosti između Vašingtona i Pariza su, upravo u tom trenutku, najvidljivije. Ali, suprotnosti između Vašingtona i Bona još su ozbiljnije. U više navrata Bon uporno traži da se pošalju trupe u Bosnu. Ali, nespremnost njegovih „saveznika“ da to učine jasna je.

KAKO  je Zapad uvek opravdavao svoju antisrpsku politiku? Uporno ističući u sredstvima javnog informisanja zločine srpskih nacionalista. Stvarne ili ne. Ali, početkom avgusta 1995. godine, hrvatska vojska postaje kriva zbog čudovišnih svireposti, kako to svedoče izveštaji UN. Evropski posrednik Karl Bilt ide tako daleko da govori da bi trebalo osuditi predsednika Tuđmana zbog ratnih zločina. Međutm, Tuđman dobija aplauze od Bona i Vašingtona.

Jedan deo evropskih medija osuđuje te zločine hrvatskog režima; drugi deo ih prikriva ili ih opravdava uobičajenim teorijama: „greške“, „nekontrolisani elementi“, „razumljiva osveta“.

Ali javnost nikada neće videti stravične slike kao što su one koje joj pokazuju kada je reč o zločinima srpskih nacionalista. Niko neće pozvati na akciju protiv Tuđmana. I, nakon nekoliko dana, tema će se skinuti s dnevnog reda. Još jednom se potvrdio onaj cinični zakon zapadnjačke političke informacije: jedini teški zločini jesu zločini koji se pripisuju našim neprijateljima; jedine žrtve koje zaslužuju medijsku pažnju jesu žrtve koje su nam korisne.

BELGIJSKI  novinar Žorž Bergezan dokazuje umešanost Sjedinjenih Država u hrvatske ratne zločine…„Ono što odaje interes Sjedinjenih Država za taj kutak Balkana jesu najbolji oficiri – iako su stavljeni „u penziju“ – hitno poslati u Bosnu. Generali Galvin, glavni zapovednik NATO  u Evropi do 1992. godine , i Frederiks, zapovednik 7. američkog korpusa za vreme Zalivskog rata, zaduženi su da savetuju hrvatsku i muslimansku vojske i da ujedine njihovu komandu.

U Zagrebu, generalštab hrvatske  vojske koristi usluge jedne privatne firme za vojnu procenu, Military Professional Ressources Inc.,, kojom upravlja grupa američkih oficira „u penziji“, među kojima je i general-lajtnant Sojster. Dva druga generala, Vuono, bivši šef generalštaba kopnene vojske, i Sejnt, bivši zapovednik američkih trupa u Evropi, blisko sarađuju sa Ministarstvom odbrane.

Iako poriču da su davali uputstva hrvatskoj vojsci, brojni stručnjaci smatraju da osvajanje Krajine u  avgustu 1995. godine nosi oznaku američke vojne doktrine. Bergezan je u pravu što stavlja pod znake navoda izraz „u penziji“. Taj smokvin list ne uspeva da sakrije važnu operaciju Cije.

TENZIJE SA RUSIJOM

OJAČATI NATO  značilo je da bi se Vašingtonu omogućila intervencija u Rusiji. Redovno, Sjedinjene Države jasno daju do znanja da Moskva nije ovlašćena da igra ulogu velike sile na Balkanu. U julu 1995, Voren Kristofer izjavljuje: „Za moguće bombardovanje od strane NATO, nije nam potrebna saglasnost Rusije“. Kozirjev, njegov ruski kolega, savršeno razume poruku: „NATO kaže da hoće da sarađuje sa Rusijom, ali, u stvari on to hoće samo pod svojim uslovima. NATO preti (sic) da postane sredstvo koje podstiče podelu Evrope i ponovo uvodi logiku Hladnog rata.“ A ruski dnevni list „Izvestija“ podseća na pretnju sukobljavanja kada će „Vašington i Moskva svako sa svoje strane početi da naoružavaju svoje saveznike u Bosni“.

SUTRA: TUĐMAN DOBIO ODOBRENjE ZAPADNIH SILA ZA ZLOČINE