FELJTON - HRVATI I MUSLIMANI NAPADAJU UNPROFOR

Petog, muslimanske snage napadaju na tri fron­ta: Bihać, Tuzlu i Travnik. Šestog aprila, one opsedaju Srbe u Doboju. Osmog, Srbi i Hrvati iz Bosne sukobljavaju se na Dinari.

Devetog, Srbi i muslimani ponovo pucaju iz teškog naoružanja na prila­zima Sarajevu.

Muslimanske snage osvajaju vrh Vlašić, a njihov zapovednik, general Alagić, otvoreno pokazuje svoje napadačke namere: „Sa ovog mesta imamo mogućnost da napredujemo u više pra­vaca.“

U maju, hrvatske snage grubo zauzimaju zapadnu Slavoniju, oblast pripojenu Hrvatskoj, ali većinom naseljenu Sr­bima. One zauzimaju upravo Jasenovac. Pravi simbol: tu su hrvatski fašisti smesti­li logor smrti tokom Drugog svetskog rata. Stotine hiljada Srba tu je stradalo pod stra­šnim okolnostima. Nekoliko meseci kasnije, hrvatski ru­kovodilac Tuđman pokušaće da uništi tragove fašistič­kog genocida.

Ali, već sada hrvatske tru­pe primenjuju fašističke metode. Tako, njihovi snajpe­risti, čak i njihova artilje­rija žestoko napadaju kolonu srpskih izbeglica koje beže, prema svedočenju OUN!

Počev od aprila, zaključuje se da hrvatske i musliman­ske vojske uzimaju za mete vojnike OUN-a. Desetog, hr­vatska vojska ubija poljskog pripadnika Plavih šlemo­va, pucajući na posmatrački punkt OUN, u zoni razdvaja­nja Srba iz Krajine. Četrna­estog, francuski pripadnik Plavih šlemova ubijen je u Sarajevu, dok je stajao na kupoli svog blindiranog vozila. Po rečima ljudi iz OUN zaduženih da nadgledaju snajperiste, pucanj je došao iz dela grada pod musli­manskom kontrolom. Devet­naestog, Žipe to potvrđuje. Istoga dana, u Goraždu, tri britanska vojnika nalaze se pod vatrom, a zatim su ranje­ni u eksploziji muslimanske mine. Dvadesetdevetog juna, jednog francuskog pripad­nika Plavih šlemova ubila je muslimanska mina. Dva­desetog jula, muslimanske snage bombarduju ukrajinske Plave šlemove i uništavaju njihovu vojnu bolnicu. Osam­naestog avgusta, one razo­ružavaju britanske Plave šlemove u Goraždu. Dvade­setpetog, napadaju i bombar­duju njihov logor i primora­vaju ih da napuste grad.

ZAPADNjAČKA sredstva javnog informisanja uvek su tvrdila da jedino Srbi na­padaju OUN. Naravno, i to se dešavalo. Ali, odjednom, „Le Mond“ mora da objašnjava svo­jim čitaocima kako je ubijeno trinaest francuskih pripad­nika Plavih šlemova i kako je dve trećine pucnjeva „fran­cuski glavni štab pripisao pripadnicima muslimanske paravojske“.

Zašto ta zakasnela iskre­nost? Zato što su ti pucnji na Plave šlemove povezani i sa protivrečnostima između velikih sila. S jedne strane, Sjedinjene Države i Nemačka odavno traže pobedu Hrvata i muslimana. S druge strane, Francuska i Velika Brita­nija procenjuju da bi „urav­noteženije“ rešenje bolje poslužilo njihovim intere­sima, tradicionalno oslo­njenim na Srbiju. Uostalom, krajem juna, jedan francuski visoki vojni zvaničnik otvo­reno izjavljuje: „Problem je u tome što Sjedinjene Države pružaju vojnu podršku Bo­šnjacima (muslimana), dok smo mi, Evropljani, neopre­deljeni.“

Neopredeljeni? U stvari, Pariz i London uvek su po­kušavali da iskoriste okvir UN kako bi se suprotstavili nemačkom i američkom pro­doru u bivšu Jugoslaviju. Da­kle, ne puca se na UN samo da bi se uklonili svedoci koji smetaju, puca se i zato što se one, u tom trenutku, čine kao instrument Londona i Pari­za. „Smetača“.

Na primer, u aprilu 1995, muslimanske jedinice staci­onirane u i oko Sarajeva va­de iz skrovišta svoje teško naoružanje za čije postojanje Unprofor ne zna. Francuske trupe podnose izveštaj o tim činjenicama zapovedniku Unprofora u Sarajevu. Ali, nikakva akcija neće biti preduzeta. Međutim, rezolu­cije UN zabranjuju postojanje takvog muslimanskog naoru­žanja u toj zoni.

UPRKOS prividima, ne smanjuju se neslaganja između velikih sila. Svakako, 11. ju­la Širak zahteva energičnu vojnu akciju, koja bi se osla­njala prvenstveno na fran­cuske trupe. Uostalom, 22. i 23, tri francuska Miraža bombarduju Pale, glavni grad bosanskih Srba. Čudnovato, CIA je ta koja širi ovu in­formaciju i Vašington izra­žava svoje „čuđenje“ pred tom francuskom jednostranom akcijom. Zapravo, čudnovato je to što Vašington nije pre­stao da huška protiv Srba, ali kada je Pariz krenuo u na­pad, Vašington se drži na od­stojanju. U čemu je smisao ovog spletkarenja?

U stvari, Pariz primenjuje juriš agresivnom politikom kako bi osigurao da Francu­ska ostane glavna vojna sila na terenu. Ali, na juriš, ju­riš i po. Voren Kristofer preti Srbima bombardova­njem „obilatim i odlučuju­ćim, a ne bockanjem koje smo do sada primenjivali“. Zai­sta, pripremljeni napadi su veoma teški. Da bi se pri­premila operacija, napisan je priručnik NATO koji ima 1.500 stranica (!). A Pentagon navodi da se, „među proučavanim mogućnostima nalazi i plan koji predviđa razaranje ciljeva u Ju­goslaviji“. Odnosno, u Srbiji i u Crnoj Gori.

Dan posle pada Sre­brenice, francuski ministar inostranih poslova naglasio je „da je bilo prisutno više hiljada muslimanskih boraca i da nisu bra­nili grad. To je veoma neobično.“ (sic) Na toj konferenciji za štampu „neko“ je šap­nuo novinarima da su muslimani žrtvovali grad kako bi izazvali reakciju Zapada. Strategija goreg? Još jednom, zapadnjačka sredstva informisanja daće sve od se­be da istaknu svireposti koje su Srbi počinili (posebno u Srebrenici), ali prikrivaju­ći druge. Na primer, 21. maja eksperti UN govore o kostur­nicama koje navodno čuvaju žrtve hrvatske ofanzive u Slavoniji. Neće biti nika­kvog medijskog pokrivanja.

NA SEDNICI Saveta be­zbednosti, iza zatvorenih vrata 31. jula 1995. Rusija je htela da se izglasa rezoluci­ja koja bi osudila brutalnu hrvatsku ofanzivu u Bosni. Sjedinjene Države i Nemačka tome se izričito protivi­le i pretile da će uložiti veto. Na kraju, Savet poziva sve strane na „maksimalnu uzdržanost", ne pominjući Hrvatsku. Ruski ambasador je zaključio: „Kako hoćete da Hrvati ne budu ohrabreni jed­nim takvim stavom?" Četiri dana kasnije, zaista, hrvatska vojska započinje još krvaviju ofanzivu protiv Srba iz Kra­jine.

KLINTON I BOŠNjACI

KRAJEM 1995, bivši američki ministar inostranih poslova Henri Kisindžer procenjivao je da Klintonova bošnjačka politika ne osigurava dugoročno interese Sjedinjenih Država. „Najrazum­niji ishod bila bi podela Bosne između Srbije i Hrvatske. Poku­šaj da se bosansko srpsko stanov­ništvo ujedini u suverenitet Bosne, „kršeći naš princip sa­moopredeljenja i ne uzimajući u obzir vekovnu borbu Srba protiv muslimanske vlasti - protivan je našem nacionalnom interesu."

SUTRA: ZAPAD NE RAČUNA ZLOČINE HRVATA U KRAJINI