FELJTON -NATO SNAGE POSTAJU ČUVAR NOVOG SVETSKOG PORETKA: Nemačka je bila jedina država koja je žalila što nije ispalila metak na Balkanu

Ona je tu počela ’vruću’ fazu nove podele sveta. Ona se na­lazi u najboljem položaju zbog svog geografskog položaja i svoje agresivnosti. Nemačka je dobila uspostavljanje dve vazalske države na Balkanu. Mogli bismo se zapitati da li će druge velike sile pri­hvatiti tu situaciju.“ Odgo­vor će ubrzo uslediti.

Desetog februara ’93, Vo­ren Kristofer, ministar inostranih poslova nove Klintonove administracije, određuje u šest tačaka novu američku politiku. Ona ne odbija otvoreno plan evrop­skih pregovarača. Jer sam Kristofer insistirao je na tome da ne dovede u ozbiljne teškoće Borisa Jeljcina, koji se borio sa opozicijom koja se poistovećivala sa srpskim interesom. Ali, imenujući specijalnog izaslanika (Re­džinalda Bertolomjua), Sjedi­njene Države jasno stavljaju do znanja da one podržavaju muslimane.

Devetnaestog februara, odlučeno je o vazdušnim na­padima na Srbe. Da bi ih opravdao, Klinton izjavljuje: „U našem je interesu da poka­žemo da NATO, najveći svet­ski vojni savez, ostaje kredi­bilna sila za mir u vremenu nakon Hladnog rata“. Cilj je u stvari: 1. Da se Sjedinjene Države (a ne Nemačka) pono­vo postave kao gravitacioni centar jugoslovenskog pitanja. 2. Da se pokaže kako je NATO novi policajac sposoban da nametne svoj zakon u celoj Istočnoj Evropi. Uostalom, istog tog 19. februara, jedan zvaničnik OUN izjavljuje ame­ričkom piscu Miši Gleniju kako je ultimatum NATO „is­to toliko povezan sa potrebom da se održi lekcija Rusima koliko i sa stanjem u Bosni“.

A, PRETHODNOG dana, "Njujork tajms" naveo je jednog visokog oficira bošnjačke vojske: „Nemamo iluzija u po­gledu američkih namera u re­gionu. SAD hoće da uspostave vojno prisustvo na Balkanu.“ Najzad, u istom trenutku, Sje­dinjene Države smeštaju tri stotine vojnika u bivšu repu­bliku Makedoniju. Jedan ugle­dan makedonski politički komentator ukazuje: „Ne prođe nijedna sedmica a da nam neki američki general sa četiri zvezdice ne dođe u posetu“.

Sjedinjene Države 28. fe­bruara, bacile su padobra­nima 21 tonu namirnica na istok Bosne. Radi se o prvom jednostranom delovanju Sje­dinjenih Država od početka sukoba. Ali, navedeni hu­manitarni razlozi samo su izgovor. Reč je o početku po­novnog vojnog preuzimanja si­tuacije od strane Sjedinjenih Država.

U tom trenutku, sa svih strana upozoravaju: inter­vencija SAD produžiće rat. Francuski general Morijon, koji komanduje OUN na li­cu mesta, najavljuje da će taj američki plan „dovesti do eksplozije“. "Njujork tajms" od 24. februara priznaje da tu generalovu analizu „širo­ko dele svi vojni stručnjaci“. On dodaje da će delovanje Sje­dinjenih Država „promeniti ravnotežu zaraćenih strana u korist Bošnjaka“ (što u za­padnjačkom rečniku označava muslimane).

DAKLE, po treći put inter­vencija Vašingtona pogorša­va rat. A, ovoga puta, to kažu brojni evropski zvaničnici. Međutim, Vašington nasta­vlja. Koji je njegov stvarni motiv? Podsetimo se da je Pentagon utvrdio kao zadatak Sjedinjenih Država da „domi­nira svetom“... U martu ’93, je­dan uticajni belgijski dnevni list (Het Financieele dagblad) iz poslovnog sveta analizira: „Dakle, došli smo do tačke u kojoj će se Sjedinjene Države aktivno angažovati u jugoslo­venskom ratu premda je pred­sednik Buš u početku govorio da se taj problem tiče samo Evropljana. Trebalo je da oni preduzmu inicijativu. Ame­rička odluka preokreće stva­ri. Amerika hoće da preuzme rukovođenje: Evropljani mogu, ako to žele, da sarađuju. To je isti postupak kao i tokom Zalivskog rata i operacije u Somaliji. Američka vlada in­terveniše jedino ako je upra­vljanje u njenim rukama.“

U stvari, razlog inter­vencije Sjedinjenih Država umnogome prevazilazi Bosnu. Iste citirane novine obja­šnjavaju: „Nije nemoguće da se ruska spoljna politika kre­će u jasnom antiameričkom pravcu. I da je iz tog razloga Amerika odlučila da se više pozabavi ratom u Jugoslaviji. (...) Već se govorilo o tome da se načini nova ’gvozdena za­vesa’ između Zapada i Istoka Evrope, računajući tu i Ru­siju i druge bivše sovjetske republike. (...) Uostalom, to se podudara sa privrednom recesijom koja Zapadnu Evro­pu razgolićuje pred jeftinim uvozom sa istoka, posebno ka­da je u pitanju crna metalur­gija.“ Evo šta je jasno: inter­vencija Sjedinjenih Država u Bosni je pre svega upozorenje. Svima onima koji, na istoku, razmišljaju o tome da se po­bune protiv Novog svetskog poretka.

U MAJU, Voren Kristofer započinje evropsku turneju. On predlaže izbor lift and strike. S jedne strane, ukinuti zabranu na uvoz oružja kako bi se pomoglo muslimanima, s druge strane, napasti srpske položaje. Za uzvrat, kaže da je spreman da prihvati Solten­berg - Ovenov plan. Francuzi i Britanci odbijaju. Plaše se da njihovi vojnici ne budu uhvaćeni između dve vatre: „Neki, ironično govori Alen Žipe, francuski ministar spoljnih poslova, su u avio­nima i ispuštaju bombe; dru­gi i posebno Francuzi, nalaze se na terenu.“ Kristofer je hladno primljen u evropskim glavnim gradovima.

Taj Kristoferov plan prihvatila je Nemačka. Bez teškoća jer ona nije imala vojnike na licu mesta. Ali 22. maja, pojavljuje se jedan novi „plan zajedničkog delo­vanja“, predviđajući između ostalog uspostavljanje sigur­nosnih zona. Taj plan ponovo okuplja „Francusku, Rusiju, Veliku Britaniju, Sjedinjene Države i ... Španiju. Nemci su ogorčeni što su ostavljeni po strani, utoliko više što Španci, koji predsedavaju Savetu bezbednosti, učestvu­ju.“ Udar protiv Londona i Pariza, udar protiv Bona? Sjedinjene Države igraju igru ravnoteže kako bi pove­ćale neslaganja među svojim evropskim saveznicima.

BELGIJSKI nedeljnik "Te­lemastik" je objavio inter­vju sa belgijskim generalom Brikmona koji je zapovedao snagama Ujedinjenih nacija u Bosni od jula 1993. do januara 1994. godine

- Da li ste jednog dana pove­rovali u kraj borbi?

General Brikmon: - U av­gustu '93. uspeli smo da smi­rimo frontove. U septembru, pregovori su bili vrlo blizu da do toga dovedu. Čak su i za­tražili od nas da pripremi­mo dvoranu u kojoj je trebalo da se potpišu sporazumi. Ondašnji plan Stoltenberg- Oven predviđao je podelu Bo­sne na tri pokrajine unutar jedne iste države.

Svi su spasavali obraz. Se­ćam se govora predsednika Izetbegovića koji je govorio:

„Prekinimo borbe, lakše će se okončati pregovori". Ali, desilo se nešto što je sve preokrenulo, verovatno je neko uverio jednu ili drugu stranu da može da pobedi na terenu. Ali da bi se pobedi­lo na tom bosanskom terenu, treba prihvatiti da se ratuje deset godina.

OSLABITI SRBIJU

VELIKA većina američkog esta­blišmenta nije bila za slanje vojnika na jugoslovensko tlo. Plašili su se sveopšteg parti­zanskog ratovanja, jednog novog Vijetnama. Zato će se Vašington preduzeti drugačiji red koraka: po svaku cenu oslabiti Srbiju, zabranom uvoza oružja umanjiti otpor srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini i naročito okončati sukobljavanje između hrvatskih i muslimanskih snaga.

SUTRA: VAŠINGTON UZIMA KARTE U SVOJE RUKE