FELJTON - LORD OVEN OPTUŽUJE SJEDINJENE DRŽAVE: Amerikanci su znali su muslimani stvarni počinioci zločina na pijaci Markale

Uzgred rečeno   ukupna arapska i islamistička pomoć poslužiće da se spreči poraz režima u Sarajevu. Uz blagoslov Vašingtona, Saudijska Arabija, Egipat i naročito Turska igraju važnu ulogu na istoku Sredozemlja. Da bi kontrolisali Balkan i Bliski istok, Sjedinjene Države, kao i Nemačka, vode ofanzivu prema ključnim državama regiona.

Veoma cinično, Džejms Bejker, američki ministar inostranih poslova, izjavio je: „Mi treba da se suprotstavljamo fundamentalizmu jedino u onoj meri u kojoj je to u našem interesu.“

U kom cilju se američki imperijalizam trudi da manipuliše fundamentalizmom? S jedne strane, da otkloni ljutnju arapskih i islamističkih masa zbog privredne pljačke i tlačenja. S druge strane, da iskoristi tu snagu kako bi istisnuo suparničke imperijalizme. Isto tako kada im je to moguće Francuska manipuliše sudanskim fundamentalizmom protiv Sjedinjenih Država i očijuka sa iranskim ajatolasima.

Uostalom, baš kao i Nemačka.

U martu 1996, a to je samo jedan od primera, izbija jedna uzdržana rasprava povodom stava prema Iranu. Klinton traži privredni i politički bojkot te zemlje zato što podržava grupe koje se bore protiv Izraela. Francuski predsednik Širak odbija, ukazujući da petnaest članica Evropske unije sada žele „kritički dijalog“ sa Teheranom. Francuski rukovodioci naglašavaju da je Hamas primio novac ... od Saudijske Arabije i od Sjedinjenih Država. I sam Izrael pomagao je Hamas kada mu je taj pokret bio koristan kako bi oslabio uticaj OLP (Organizacija za oslobođenje Palestine). Ustvari, svako se koristi fundamentalistima kad to proceni korisnim.

SVETSKO  javno mjenje 1992. i 1993. je ubeđeno da se sukob u Bosni i Hercegovini produžava zato što Evropa i Sjedinjene Države ostaju pasivne.Naprotiv, Evropa i naročito Nemačka bile veoma aktivne u izbijanju tog rata. Ali, zar Sjedinjene Države ne mogu biti obeležene zbog nezainteresovanosti?

Tako, jedan francuski pisac, De La Gors, piše: „Voren Kristofer, državni sekretar, otklonio je tada svaku nejasnoću izjavljujući javno da na kraju krajeva nekadašnja Jugoslavija nije činila deo glavnih interesa Sjedinjenih Država. (...) Vraća se tu na jednu fazu američke nezainteresovanosti kada je tragični masakr u subotu 5. februara 1994. ( napad na pijacu Markale)  doveo do novog preokreta. Tako su okolnosti primorale Sjedinjene Države da se mnogo više umešaju no što su principi njihove spoljne politike to zahtevali.“

Mi nismo saglasni sa tim objašnjenjem. Rukovodioci Sjedinjenih Država znali su ko su stvarni počinioci tog masakra muslimanske snage.  A da su hteli da se ne mešaju, američka sredstva javnog informisanja iznela bi neku drugu verziju i ne bi bilo „pritiska“ na Belu kuću. Sredstva javnog obaveštavanja ovde su su  bili  jedan od točkića samog kapitalističkog sistema.

Tako, američka sredstva javnog informisanja vešto zabašuruju svaku značajnu informaciju o brojnim svirepostima počinjenin u svetu: o eskadronima smrti peruvijanske vlade, fašističkim mučenjima u Turskoj, masakrima koje je počinila Unita u Angoli, kažnjavanju u Maroku, ubistvima naprednjaka u Kolumbiji. A kada uzbude javnost zbog nekih svireposti, stvarnih ili ne, uvek to čine u skladu sa interesima američkih vladajućih klasa, uvek kako bi pokrenula stanovništvo u korist politike za koju su se te vladajuće klase odlučile.

UOSTALOM, sam De la Gors završava svoj članak pišući s razlogom: „Te okolnosti neće učiniti da se zaboravi kako, iza neizbežnog pragmatizma jedne diplomatije, postoji jedna strategija, i kako, iza oklevanja i opreznosti koji ostavljaju utisak neobavezivanja, uvek postoji briga da se održi hegemonija.“  Doista, takva je bila, tokom tih godina, jedina motivacija rukovodilaca SAD. Ili, bolje rečeno, postavljena zamka?

Da, glavni interes Sjedinjenih Država jeste da zadrže, i čak, ukoliko je to moguće, da ojačaju svoju hegemoniju nad njihovim dragim saveznicima. U trenutku kada izbija rat u Bosni, odvija se jedan žestok privredni rat: pregovori STO ( Svetska trgovinska organizacija)  treba da utvrde nova pravila svetske trgovine. A i ponovo se pregovara o statutima NATO. S te tačke gledišta, čini nam se verovatnom pretpostavka koju su od početka imali u vidu neki komentatori.

Na primer, po mišljenju jednog grčkog komunističkog poslanika, Kratisa Kirijazisa, izrečenom na Međunarodnoj konferenciji u Briselu u martu ’92, čini se da je Vašington ostao „uzdržan“ neko vreme kako bi pojačao suprotnosti među saveznicima, posebno u okviru francusko-nemačke osovine koja je dominirala Mastrihtom. Trebalo je da se ovi upetljaju u jugoslovensku kaljugu. Rat koji se produžava na tom kontinentu, na samim vratima Evropske zajednice, pokazao bi njenu slabost. I, dakle, američko liderstvo.

U junu 1992, jedan francuski autor, Pjer Astel, pisao je isto tako: „Označavanjem Srbije na osudu ’civilizovanog’ sveta, kao juče Iraka, da li je Džejms Bejker pokazao nameru da deluje? Istinu govoreći, uopšte ne. U više navrata, Amerikanci su javno izjavili da neće vojno intervenisati u Jugoslaviji. Čak ni pod okriljem OUN. Bejkerove izjave treba, dakle, protumačiti kao pritisak na Nemačku i na Francusku da se one tamo neposredno umešaju. To je zamka koju su SAD postavile tandemu ujedinjene Evrope. Jer one znaju da bi takva intervencija bila krajnje opasna za zemlje kojih se to tiče i da će zatrovati veze među njima zato što su u dubokom neskladu među stranama koje treba podržati!

U STVARI, Sjedinjene Države su računale da u prvo vreme pokažu „nemoć“ Evrope. I to im  je poslužilo  pripreme trenutak u kome će  svi priznati neophodnost intervencije Sjedinjenih Država. I sam Kristofer će priznati da „Vašington ima važne strateške i humanitarne interese u regionu“. Naravno, to priznanje potiče iz aprila 1994. Ali, sumnjamo da je on to otkrio tako kasno. Jednostavno, nije odgovaralo da se to ranije kaže.

U  intervjuu, špansko El Paisu, 12.novembra, 1995, .dve godine nakon propasti njegovog plana za Bosnu, Dejvid Oven, koji je bio glavni evropski posrednik, bio je veoma  jasan...

„Mnogo poštujem Sjedinjene Države. Ali, tokom ovih poslednjih godina, diplomatija ove zemlje kriva je što je nepotrebno produžila rat u Bosni. Ne čini mi se pravičnim da Evropa trpi opštu osudu. (...) Da je Vašington podržao Sotenberg-Ovenov mirovni plan u leto 1993, bile bi izbegnute velike količine mrtvih. Ne radi se o nekom mišljenju, nego o činjenicama koje ja dokazujem. Zato pišem svoju knjigu.

Dakle, Amerikanci su koristili Jugoslaviju kao jabuku razdora između Nemačke i Francuske, budući da je njihovo suparništvo izvor čuvene evropske ’nemoći’.“

ZABRANA LETA

DEVETOG  oktobra 1992, vazdušni prostor Bosne proglašen je „zonom zabrane leta" rezolucijom 816 Ujedinjenih nacija. Radilo se o tome da se spreči isporuka oružja trima stranama, tvrdilo se u Vašingtonu. U stvarnosti, ova zabrana se odnosila samo na Srbe.

Posmatrači OUN ukazivali  su na hiljade prekršaja vazdušnih zabrana, koje su činitli muslimani i Hrvati, koji su  koristili svoje avione i helikoptere bez ikakve opasnosti. Međutim, NATO je napao samo srpske avione i baze.

SUTRA: NATO SNAGE POSTAJU ČUVAR NOVOG SVETSKOG PORETKA