FELJTON - JEDAN VANZEMALJAC PRISTIŽE U BEOGRAD: U aprilu 1992. godine Izetbegović naređuje svojim trupama da napadnu sve kasarne JNA

Bon je pobedio u tom pogledu. Kako nadoknaditi zaostatak?

Igrati na kartu Beograda, kontrolišući tamošnju vlast? Ili pak, dati prednost Muslimanima iz Sarajeva? U okrilju američkih rukovodilaca, ocrtavaju se dve struje...

Prva hoće da pokuša da upotrebi Srbiju ili jednu manje-više ponovo skrpljenu Jugoslaviju kako bi se suprotstavili nemačkoj želji za širenjem. Za to, Vašington mora sebi da osigura kontrolu Srbije i da pobedi otpor radnika prema divljem kapitalizmu.

Prisustvujemo, u julu 1992, jednoj istorijskoj premijeri. Vlada Srbije prelazi pod upravu jednog građanina... jedne strane zemlje! Kao kakav vanzemaljac, biznismen Milan Panić, američki građanin, pojavljuje se u Beogradu na mestu premijera. To je utoliko čudnije jer su zemlju pogodile sankcije OUN. A još čudnije: moćni čovek Beograda, Slobodan Milošević, dao je svoj pristanak! To pokazuje da se ne protivi američkom imperijalizmu toliko koliko se to govori. U suštini, taj pokušaj spuštanja padobranom ostaje veran osnovnoj želji Vašingtona od 1948: iskoristiti jedinstvenu Jugoslaviju kao mostobran da bi se ukotvili u istočnoj Evropi. Kakva je Panićeva misija? Da odstrani struju stare titoističke garde, koja je ocenjena isuviše pomirljivom prema radničkim zahtevima i naročito isuviše bliska Moskvi: „Vodiću, najavljuje Panić, politiku brze privatizacije, nadahnutu izuzetno uspelim primerom Galenike, koja je postala ispostava ICN Farmaceutikalsa.“ To gotovo da i ne čudi. Jer vlasnik te američke grupe ICN Farmaceutikals nije niko drugi do... Milan Panić lično! Poslovni čovek pao s neba ima  veliki lični interes u toj misiji Zoroa liberalizma.

Koji su američki političari organizovali njegov skok padobranom? Ljudi potčinjeni Kisindžeru: Bent Skoukroft, u tom trenutku savetnik za pitanja državne bezbednosti, ali prethodno (od 1982. do 1989) saradnik u veoma moćnom kabinetu „Henri Kisindžer Asosijejts“. I naročito Lorens Iglberger, koji je bio pomoćnik Državnog sekretara, a zatim, u 1992, Državni sekretar.

IGLBERGER ima jugoslovensku prošlost, istovremeno u javnosti i privatno: radeći za Kisindžera u Niksonovoj i Fordovoj administraciji, bio je ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu od 1977. do 1980. Od 1986. do 1990, upravljao je LBS Bankom, američkom ispostavom Jugoslovenske ljubljanske banke i Global Motorsa, društvom koje je prodavalo automobile Jugo u SAD. To  mu je  donosili više od 900.000 dolara godišnje. Ovde se pliva u čistijom liberalnom kapitalizmu gde političari izvlače veliku finansijsku korist idući od javnog ka privatnom i obrnuto.

Vratimo se u 1992. godinu. U početku, Milošević pozitivno prima Panića. Ali, kada shvata da ovaj nije došao da sarađuje, već da bi ga oterao, nije dugo trebalo čekati na njegovu reakciju. Panić će izgubiti predsedničke izbore u decembru 1992. Sjedinjene Države pribegavaju prilično prostačkoj uceni: „Ako Panić ne bude izabran, i Srbija će se naći u ratu“. Ali ta se pretnja okrenula protiv njih. Njihov specijalni izaslanik-premijer moraće da se vrati kući. Zašto? Zato što se u međuvremenu jedna druga struja nametnula u Vašingtonu...

VEĆINA političkih rukovodilaca Sjedinjenih Država ne veruje u srpsku kartu, već u islamističku. Od oktobra 1991. godine, muslimanski nacionalisti iz Bosne traže nezavisnost i priznanje. Međutim, jasno je da odvajanje Bosne od Jugoslavije može samo izazvati metež. Zato što su programi tri nacionalističke partije iz Bosne potpuno suprotstavljeni.

Pomoću nezavisnosti, muslimanski nacionalista Izetbegović hoće da ostvari svoj stari plan o islamskoj Bosni. Iako Bosna ima samo 44% muslimana, koji, uostalom, gotovo i da nisu pobožni. Naprotiv, za hrvatske nacionaliste iz Bosne ta nezavisnost bila bi samo uvod za pripajanje Hrvatskoj. Iako Hrvati čine samo 17% stanovništva.

Ta dva rešenja Srbi ne žele ni po koju cenu. Oni se sećaju da je jedna takva Bosna, uključena u hrvatsku fašističku državu tokom Drugog svetskog rata, bila obeležena masovnim ubijanjem srpskog stanovništva...

Petnaestog oktobra 1991, Izetbegović je dao da bosanski parlament izglasa deklaraciju o nezavisnosti. Uprkos žestokom srpskom protivljenju. Uostalom, to glasanje je prekršilo Ustav koji je predviđao da nikakva odluka ne može biti doneta bez saglasnosti tri zajednice. Dakle, nezakonita, ta odluka očito je gurnula Bosnu u pravcu rata.      

Međutim, u proleće 1992, Vašington iznenada zahteva da Evropljani bez odlaganja priznaju nezavisnost Bosne. Neshvatljiv stav na prvi pogled... nekoliko meseci ranije, Sjedinjene Države odbile su da slede Evropu kad je ova priznala Hrvatsku i Sloveniju. Sada rukovodioci Sjedinjenih Država požuruju. Pol-Mari de la Gors ukazuje na tu neverovatnu činjenicu: „Moglo bi se pomisliti da će, svesni kobnih posledica komadanja jugoslovenske federacije, oni to podržati što je kasnije moguće. (...) Ali, ovoga puta, sve se menja. Desetog marta 1992, Džejms Bejker odlazi u Brisel i zahteva zvanično od evropskih ministara inostranih poslova da odmah priznaju Bosnu i Hercegovinu jer u protivnom Sjedinjene Države neće priznati Sloveniju i Hrvatsku. Sedmog aprila, dobio je zadovoljštinu: sve zapadne države priznale su Bosnu i Hercegovinu i, uskoro, ona je primljena u Ujedinjene nacije, brže no ijedna nova država u čitavoj istoriji Organizacije.“

JEDAN američki komentator, T. V. Kar, pokazuje da su Ujedinjene nacije primenjivale „dvostruke aršine „ : „U aprilu `92, četiri dana pre stvaranja muslimanske bošnjačke vojske, predsednik Izetbegović naređuje svojim trupama da napadnu sve kasarne Jugoslovenske narodne armije (JNA) u Bosni. Dve sedmice kasnije, jugoslovenska vlada najavila je da će poštovati integritet Bosne i Hercegovine, da će JNA početi da se povlači 19. maja i da će se njeno povlačenje okončati 6. juna 1992.

Uprkos činjenici da je JNA jasno pokazala da se povlači, Ujedinjene nacije, pod vođstvom Sjedinjenih Država i Nemačke, žigošu Jugoslaviju kao agresora. Savet bezbednosti 30. maja izglasava rezoluciju 757 namećući ekonomske sankcije Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori).

Drugog jula, bosanski Hrvati, koji čine 17% stanovništva Bosne i Hercegovine, proglasili su, u okviru Bosne i Hercegovine, posebnu državu, koju su nazvali hrvatska Herceg-Bosna. Ta teritorija ubrzo je postala sastavni deo Velike Hrvatske, usvajajući istu zastavu, novac, registarske tablice, itd. Kao u Hrvatskoj. Pri svem tom, Ujedinjene nacije nisu preduzele nikakvu akciju protiv Hrvatske, što je bilo u velikoj suprotnosti sa sankcijama koje je Savet bezbednosti nametnuo Jugoslaviji, čije trupe se, međutim, nisu nalazile u Bosni i Hercegovini".

Lična korist

PITER Galbrajt, ambasador Sjedinjenih Država u Hrvatskoj, i Čarls Redman, ambasador Sjedinjenih Država u Nemačkoj često su se sastajala u Zagrebu. Ali, ne samo da bi raspravljali o politici. Pokrenuli su ono što se nazivalo „Iranskom vezom“: iransko oružje prodavano je Hrvatima i muslimanima uz blagoslov SAD, a Galbrajt i Redman pretvorili su operaciju u plodonosnu ličnu trgovinu. Afera će biti otkrivena tek 1995. godine.

SUTRA: VAŠINGTON IGRA NA MUSLIMANSKU KARTU