FELJTON - VEK LEPOTE LETENJA ČUBURSKIH GOLUBOVA: Srednjovekovni sveštenici su za golubove koji visoko lete smatrali da donose božje poruke

Ljubav prema golubovima, najčešće se nasleđivala, a na Čuburi ona datira još od formiranja ,,Prvog beogradskog golubarskog društva“, koje je osnovano 30.10. 1910.godine.

Ovo udruženje imalo je i svoje prostorije u na početku Čuburskej ulice u broju 3/5, tik pored istoimene kafane. Bila je to jedna drvena baraka, zeleno obojena, koja je svojim izgledom neodoljivo i podsećala na jedan veliki golubarnik. Posle svojih  sastanka, golubari bi se selili u susednu kafanu i tamo nastavljali svoj dopunski ,,rad“ uz rakiju i meze. Ovaj hobi će vremenom  poprimiti  ozbiljne,  čak naučne razmere. A to potvrđuju i brojne knjige koje su Čuburci napisali i objavili o ovoj svojoj pasiji. Spomenućemo neke, kao što je to „Istorija srpskog visokoletača”, od Jovana Martinovića Martina, zatim ,,Poreklo srpskog goluba“, „Istorijat i razvoj srpskog golubarstva“, ,,Svet golubarstva“ od Pedraga Milivojevića, ,,Golubovi srpski visokoletači“, ,,Savremeno sportsko golubarstvo“, od Dušana Kojunđića. Kruna ove „golubarske“ biblioteke bila je monografija, ,,Lepota letenja, vek beogradskog golubara“. Inicijator ovog izdanja, o istoriji golubarstva,  je čuveni košarkaški trener  Dušan Duda Ivković, koji je pored svetskih i evropskih trofeja, a koje je osvajao sa klubovima i reprezentacijom, bio „šampion“ i u  uzgajanja golubova!

ZANIMLjIVO  je ovde istaći početke golubarenja, kada su srednjovekovni sveštenici počeli da selektiraju visokoletače. Oni su u svoje hramove primali samo one golubove koji bi dostizali najvišu visinu, smatrajući da oni donose božje poruke. U svetu danas postoji 250 vrsta golubova, od koji su 50 letači, a 200 su ukrasni. I danas je ostalo nerazjašnjeno kako golob letač, prevezen stotinak kilometara automobilom, u povratku prepozna krov kuće njegovog vlasnika.

Golubovima se trgovalo na Kalenić pijaci i to uglavnom nedeljom. Iz kaveza, ili iz ruku prodavaca, mogli su se kupiti, unikatni primerci, naročito gajenih, povratnih golubova.

Ovo „ludovanje“  za golubovima jedno vreme je preplavilo Čuburu. Na svakom koraku  mogao je da se vidi neki golubarnik. Postavljni su po dvorištima, terasama i  ili po krovovima kuća.

Imati zadovoljstvo malog, dok je u srcu ono veliko i pravo, bila je tajna tada siromašne, ali jednostavne, srećne i Bogomodane Čubure!

NADIMCI na Čuburi, valjda kao i u vasceloj Srbiji, su se sticali još u detinjstvu. Njihov akcenat bio je u sklopu, nezaboravnih drugarstva, koja su pratile uvek razne zgode i zanimljive smicalice sa ciljem, da se svi nasmeju, makar to bilo i na račun nečijeg neznanja.  Naročito u predratnom periodu, kada su se, iz raznoraznih razloga, dešavala  zakasneli polasci  u školu, znanja kod svih vršnjaka nisu bila ista. A osnova svih šala u to doba bilo je ako neko ne zna neki opšte poznati pojam ili pogrešno izgovri neko neki naziv ili ime popularneličnosti.  Tako su nastajali nadimci koji su ostajali nekad i za čitav život.

Jedan nadimak je dobijen, recimo, posle prve organizovane školske posete beogradskom Zoološkom vrtu, 1936 god., kada je on i otvoren. Nakon ove posete, dečaci nižih razreda imali su svoja raznorazna duhovita prepričavanja o onome što su videli i doživeli. Dugo se prepričavalo, kako je sin čuburskog bakalina, poreklom Makedonaca i zakasnelog školarac, starijeg uzrasta, reagvao kada je video slona, za koga, nesretnik, nije ni čuo da postoji. Nemo je gledao u ogromnu životinju a onda prozborio: ,,ot nos dugačko, a na kraj sa dve rupe“. I  tako je nastao najduži nadimak u istoriji Čubure, a verovatno i Beograda.

ONI koji bi se bunili zbog nadimaka prolazili bi još gore, jer su im onda dodavani i novi, koji bi se za kaznu ispisivali i po zidovima kuća i taraba. Tako je jedan debeljko, kojeg su svi zvali „Teglica masti“, dobijao zbog svog bunta stalno nove i nove nadimke, najčešće po hrani koju je jeo, ,,čvarak“, ,,slaninica“ itd... Ostala je zabeležena priča o jednom maldiću koji se stalno ljutio zbog svog nadimka, skakao je  i jurio da tuče one koji su  ga zadirkivali. Inače ga je bio glas da je najbrži u celom kraju. Njegov nadimak je bio  „Skakavac“ .  Jednom su se dvojica dvanaestogodišnjaka, opkladili sa svojom ekipom drugova, da ih „Skakavac“ koliko god bio brz i snažan neće uspeti da ih uhvatiti . Na njihovo početno zadirkivanje ,,Skakavac“ je očekivano pojurio, a zatim je usledila intenzivna jurnjava koja je potrajal dva dobra kilometra. Jedan od ove dvojice dečaka je u nekom momentu posustao, ali ga je procena onog drugog, koji je bio već i dobro utrenirani mladi, a kasnije i profesionalni fudbaler, naterala da izdrži, jer je ocenio da i „Skakavcu“ ponestaje snage. Tako je i bilo, a dečaci su time dobili opkladu, verujući u svoje trkačke potencijale. Ovaj uspeh ih je proslavio među drugovima, a ,,Skakavac“ je tada i skinut sa trona nepobedivog trkača. Potom je i izgubio nadimak ,,Skakavac“, pošto za njih nije više imao isti status, već je onda za njega usledio i novi nadimak.

Niko nijepošteđen

NADIMCI su umeli da budu grubi, a vrlo često su deljeni i zbog nekakvih  fizičkih  mana. Pošto niko od ovakvih prozivki nije bio pošteđen, sve se donekle i tolerisalo. Pera, zvani Globus, dobio je nadimak zbog oblika glave, a Mile Nikolić, zvani Šujgona, je nadimak dobio zbog govorne mane, pošto nikako nije uspevao da izgovori ime fudbalera BSK Šurgonje, koji se nalazio na sličicama sa folije čokolade. Uz te sličice su odrasle generacije dečaka i devojčica, igrajući igru „par-nepar“.

Kraj