FELJTON - URBANI DŽIN U OVOM VEKU NUDI NOVI OBLIK ŽIVOTA: Čuburci su dobili bitku za produženje života platanu starom preko 150 godina

U to doba prosečan Beograđanin, pa samim tim i Čuburac, nije bio opterećen sitno sopstveničkim interesima. Živelo se „kolektivno, komšijski, zajedno delilo dobro i zlo.

Kafana „Kikevac”imala  je svoj osobit znak prepoznatljivosti, što je činilo jednom od najpopularnijih na Čuburi. Nije to bio  nikakv poseban specijalitet sa bogate liste tradicionalne srpske kuhinje već njena maskota. A to je bio – čuveni Aca „Nosonja“, jedan iz plejade urbanih legendi, poniklih na brogradskoj uzvišici u neposrednoj blizini današnjeg hrama Svetog Save. Elim, Aca „Nosonja“, boem, šaljjivdžija, kozer bio je obdaren da svojim šarmom i raznoraznim dosetkama okuplja šarenoliki svet oko sebe. Gazde „Kikevca“  su to osetile i angažovale su ga da dovlači goste u njihovu kafanu. Nadoknada za ovaj njegov „trud“ bila je besplatna hrana i piće. Međutim, kako „Nosonja“ nije imao „ni kučeta ni mačeta“ a samim tim ni svoj dom, on se i nastanio u „Kikevcu“, spavao je po njegovim ćoškovima, uglavnom na stolicama. Ova kafana se nalazila u delu Čubure koji je bio poznat kao „ciganska mahala“, naravno zato što  je uglavnom bila  naseljena Romima.

Mahala je srušena početkom šezdesetih godina prošlog veka, neposredno pred održavanj Konferencije Pokreta Nesvrstanih u našem glavnom gardu. Sudbina ovog naselja nije zaobišla ni čuveni „Kikevac“.

KAFANA „Trandafilović”, u Makenzijevoj, bila je i ostala jedna je od najstarijih kafana. Oduvek je bila cenjeno mesto okupljanja i stecište gade su se negovali srpski tradicionalni običaji a naročito ono što se nazivalo „beogradski duh“.  Ova kafana je podignuta 1929. godine, a srušena 1961.godine. Šest godina kasnije nikla je ponovo, poput Feniksa, prkoseći prolaznosti, ali ovog puta kao kao moderan restoran. Ukrašen srpskim folklornim motivima, restoran je sačuvao svoje osnovno tradicionalno obeležje, prilagođavajući se novom vremenu i ukusu novoprispelih generacija.

,,Trandafilović“ je tako umesto simbola kaldrme postao simbol asfalta. Urbanisti su se potrudili da u bašti restorana  ostene platan, star preko 150 godina,  koji je uzrastao do visine 23 metara. Priča o ovom platanu nije baš bila jednostavna. Prvobitna ideja tvoraca novog izgleda grada je bila da se iseče. Ali tada na scenu stupa pesnik i novinar Slobodan Marković, poznatiji kao  Libero Markoni. On se u znak protesta vezuje za platan i tada počinje bitka ua opstanak ovog stoletnog drveta. Pišu se peticije, delegacije Čuburaca obilaze gradske oce i platan je spašen.  Pored njega je danas i spomen ploča, na srpskom i engleskom jeziku.

Nekadašnji gosti ,,Tradndafilović“ kafane, bili su mahom intelektualci, književnici,  lekari, advokati, uneverzitetski profesori, glumci...Inače vlasnik Milan Trandafilović, bio je i zaljubljenik šaha, tako da je u svojoj kafani okupljao i najbolje šahiste Beograda. Nekadašnji svetski prvak Aleksandar Aljehin je čak odigrao  simultanku na deset tabli - rezultat je bio jedan remi – čast Čubure je sačuvao šahista   Žarko Stupar. Gost ove kafane bio je i čuveni akrobata Aleksić, koji je tokom okupacije i po oslobođenju oduševljavao  Beograđane svojim veštininama i atrakcijama. Aleksić je inače bio jedini čovek koji je uspaeo da preleti La Manš, viseći ispod aviona, držeći se samo zubima za čeličnu sajlu.

LISTAJUĆI hroniku Čubure saznaćemo da  istoimena kafana postoji na istom mestu duže od pola veka i to u sklopu zanatskog centra  „Gradić Pejtona”. Međutim, urbanizacijom ovog dela grada mnoge kafane su menjale svoje lokacije. Kao što se Čuburci borilo za platan u bađti „trandafilovića“ tako su se borili da produže život svojih omiljenih okupljlišta. Najzanimljivija i najuzbudljivija je storija o ,,Oraču“, na daleko poznatom po dobrom roštilju, a koji je inače otvoren 1848. godine. Kada je lokacija ove kafane došla ne red za rušenje, „Orač“ je premešten u prostor gde se nalazio češki nacionalni restoran „Vltava”, na uglu ulice Knjeginje Zorke i Bulevara Oslobođenja. Doduše i ovo mesto gde se u Beogradu moglo da pije originalno češko pivo, nastalo je na temeljima prethodne „Toplice”, u kojoj je prvi put demonstrirano da se u kafanskom izlogu  prase ili jagnje, vrte na električnom ražnju. 

Zato je ove tri kafane, u vremenski različitom periodu, a na istom mestu, najpre ,,Toplicu“, zatim ,,Vltavu“ i na kraju ,,Orač“, činila tradicija od tri generacije gostiju, u prostranoj bašti i senci tri raskošne lipe. Inače posebna atrakcija je što je u susednoj višespratnici živeo veliki pisac Miloš Crnjanski od 1964. godine , kada se vratio iz  dugogodišnje emigracije u  Londona. Ali svaka priča ima svoj kraj - Orač“ je zatvoren 2015.godine.

TAKO su počele da se gase čuburske kafanske oaze i ostaju samo sećanja i zapisi na vreme kada su u njima stolovali bardova, koji su osećali ,,čežnju za bistrom vodom iz izvora čuburskog na izdisaju“.“Urbani džin“,  lišen sposobnosti da oseti nekadašnju aromu života, počeo je da nudi druge životne sadržaje. 

Ali vratimo se priči o kafana  a tu je svakako nezaobilazna storija o ,,Čuburskoj Lipi“ , stecištu ne samo čuburskih, već svih beogradskih boema. Na njenim zidovima su bili ispisivani stihovi  Slobodana Markovića Libera, koji je inače ovoj kafani darivao  ime ,,Čuburska lipa“, po staroj lipi zasađenoj još 1924. godine  u centralnom delu kafane.

Inače prvobitna namera  njenog vlasnika je bila da se zove ,,Mali Kikevac“. I nekako iznenada, neočekivano i pored velikog značaja, koje je imala za sve čuburaše, ovaj kafanski biser srušen je 2018, kao jedan od njenih poslednjih originala. Starosedeoci ostaše  tako bez svojih uporišta i sigurnih luka... više ni za pesme nije ostalo mesta.

Nekadašnje tradicionalne kafane imale su i svoje običaje jer u njima se kafa pila uz merak koji traje, sa džezvom i ratlukom, uz beskrajna prepričavanja onog što se dešavalo prethodnih ili tog dana. Na njihova mesta došli su fensi kafei, gde se „mali ekspreso“ guta u jednom cugu... i u žurbi. Novo vreme izbrisalo je kafanske rituale i sasvim ga poslalo u riznicu sećanja. Na Čuburi se pamte i čuvene poslastičarnice, gde su najtraženije bile krempite, šampite, baklave, alve, ili sudžuk, koje su se konzumirale najčešće uz carigradsku bozu.

PARTIJE I KAFANE

BEOGRADSKE kafane bile  su svojevrstan „prozor u svet, gde se odvijao takoreći sav društveni život“. U njima su se održavale  pozorišne i bioskopske predstave, koncerti, balovi, svečanosti, politički i esnafski skupovi. U kafani „Građanska kasina“, na primer, osnovani su Crveni krst Srbije i Udruženje novinara, u „Kolarcu“ Udruženje književnika, u hotelu „Bosna“ osnovana je prva srpska  Berza. Srpska napredna  stranka osnovana je  u „Jelenu“, Socijaldemokratska u „Bulevaru“,, u „Slaviji“ Komunistička partija Jugoslavije. Prva okupljanja masona zabeležena su u „Srpskoj kruni“, a rotarijanaca u „Srpskom kralju“.

SUTRA: KAKO SU BRAVARI POSTAJALI ČASOVNIČARI  I MEHANIČARI