FELJTON - KAKO JE SKADARLIJA NADŽIVELA ČUBURU: Čubura je bila poput „kaleidoskopa”, uvek je nudila drugačije doživljaje i slike

Imala je srce sabrano kao centar za inspiraciju i ideje. Ipak, prohujala je istorijskim usudom, kao čedo jednog grada, u čijoj je službi usnula, bez zakona koji je mogao da je očuva i zaštiti kao staru četvrt grada. Čubura, ,,Monparnas Beograda“, se sada samo pamti, jer ništa više nije isto. Uspomene ne bole, sve dok je osećaj novog izbora jači od vrednosti trajanja. Kako kažu, one bole iznenada, kada materijalno u našminkanom životu malaksava, dok se gubi pred slikom moćne i zanimljive prošlosti. U zamršenoj stvarnosti i brzini svih izmena, ostajemo često zatečeni, gotovo nemi, pred naletom sasvim drugačijih životnih potreba, ili misaonih oblika. Tada postajemo manje ili više svesni, ili nesvesni izdajnici, koji svoju zaostavštinu mahnito brišu i trampe je za nove odnose i nametnute izazove. Neka nova i drugačija pokolenja, promenila su lice ovoj duši Beograda, ostavivši da stara samo bledi u zaostalim sećanjima.

Čubura je imala svoje niti iz kojih je izvirala umetnost. Pred sam početak modernizacije, tadašnja omladina, avangardna za vreme šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, razvijala je svoja nadahnuća, koja su zabeležila i posebne trenutke. Kao predosećaj rastanka sa starim ambijentom i životnim stilom, na obroncima njenog pesničko boemskog kvarta, ispisivane su naročite stranice. Činilo se da je tada i gramofonska muzika, ona ista univerzalna, imala prizvuk jedinstvenog. Kao bljesak, ili treptaj, prolazili bi i ti jedinstveni dani, bližeći se rastanku. Umetnost je ovde izvirala, prateći njene aktere, od klubova do ateljea i gotovo u ritmu melodije ponavljala ovaj svoj jedinstveno darovani tok. Izgledala je kao jedan inspirativni prostor, zaveštan na dar njenim ljudima.

KRAJEM 1958. god. otvoren je i obližnji klub ,,Euridika“ u Molerovoj 33, koji se tako nazivao samo u večernjim satima, a preko dana je nosio ime ,,Dadov“. To je bilo i jedno od prvih mesta u Beogradu koje je ,,osvajao“ rokenrol. U ovu prelepu vilu sa velikom baštom  dolazila je beogradska mladost, pa se osim za stolovima sedelo i na travi oko platoa za igru. U ,,Euridici“ su 1965.  ,,Crni biseri“ upisali svoje ime u muzičku kartu Beograda. Jedan od osnivača ,,Euridike“ -,,Dadova“ bio je Jovan Ristić Rica, koji je imao ulogu da selektuje rok sastave i vodi računa o bezbednosnoj organizaciji okupljanja.

Čuburska četvrt je oduvek bila stecište onog društvenog sloja Beograda, koja je uz Skadarliju, činila nosioca boemskog života prestonice. I dok su za dragoceni opstanak Skadarlije, bile odgovorne velike stvari i srećne okolnosti, dotle je mogućnost ovakvog opstanka, zaobišla staru Čuburu. Za očuvanje Skadarlije, sada jedinstvenog čuvara svih njenih vrednosnih tekovina, bio je zaslužan predlog arhitekte Uglješe Bogunovića, usvojen 1957. god., značajan kao ideja za očuvanje uspomena. Stara čuburska teritorija skadarlijskog duha, morala se predati, ali je dužinom svih sećanja potvrdila, da prave vrednosti nikada ne umiru. Kafanski značaj na Čuburi rastao je uporedo sa značajem svih njenih boema. Tu je poezija ispisivala svoje stranice, sublimisano ispijene istine.

PREMA  nekadašnjoj definiciji boemije, biti boem značilo je doći u kafanu rasterećeno i prilagođeno ritmu atmosfere i kreacije, za koju se nije znalo kako će se ona, kao bajka blaženstva završiti i zbog koje se uopšte nikome nije išlo kući. U neiscrpnoj raznolikosti, za staru Čuburu se moglo reći da je u svom poređenju bila slična nekom „kaleidoskopu”, koji je u svojoj optičkoj napravi uvek pružao drugačije oblike i slike, a što je i za Čuburu važilo u odnosu na sve utiske, koje je ovo društveno zanimljivo mesto umelo da pruži. Iako je do sada bilo brojnih izdanja i zabeleženih priča sa ovog prostora, možda ih nikada neće ni biti dovoljno, za njen toliko buran i zanimljiv vremeplov. I kako mnogi hroničari zapažaju, već su osamdesetih godina prošlog veka, Beograd, a tako i Čubura, gubili onu prepoznatljivost stila, koji nije uspeo da se nametne vremenu i onima koji su u njega došli, već su ga nadrasli i pobedili, unevši tako i oznaku jedne nove fizionomije.

Nekada je između mladih pripadnika različitih beogradskih opština, bilo i burnog rivaliteta. Tako je za Čuburce važilo, da zemunski i dorćolski mangupi, ne mogu lako na njihovu malu, ali značajnu teritoriju. Tada bi i u smeni dežurali i branili svoj teren.

Za čuburske mangupe i dokoličare se moglo reći i da su važili za prave majstore u poznavanju raznoraznih uličnih smicalica, kada bi potom negde sakriveni, nestrpljivo čekali rasplete svojih unapred kreiranih događaja. Imali bi uvek neku idejnu novinu, kojom bi ispunjavali lepote svog uličarenja. Za ovako ujedinjene Čuburce svaki bi pojedinačni problem činio zajedničku stvar. Ako je trebalo da se nekom pomogne, ili da se za nekog potuče, to se podrazumevalo da je zajednički posao.

Ulice prošarane čuburskim duhom, bile su odrednica za svakog pojedinca, kojom bi između kućeraka, dvorišta i bašti, više voleo svoju lipu, ili orah, nego ceo Košutnjak i Topčider zajedno. Ipak, u njeno tkivo i nekadašnju srž, nekako su ušli i promenili je novi dani i drugačiji sadržaji!

BIVŠOM čuburskom kaldrmom, prohujao je mladalački zanos brojnih zanimljivih generacija, obeleženih i naročito istaknutim i darovitim ličnostima. Tu su stasavali i naši legendarni idoli, koji su to važili još i kao momci iz kraja, a kasnije i poznati glumci Bata Živojinović i Dragan Gaga Nikolić. Za njihovu generacijsku i čubursku mladost, idejna kreativnost je bila pokretač za novi tok u društvenom smislu. Čuburci su zato prednjačili u težnji, da njihova oduvek snažna, a generacijama nasleđivana društvena inventivnost, što duže opstane.

Nastupajuće vreme sedamdesetih godina, donosilo je sve brže i brojnije društvene promene. U sportskoj popularnosti za mlade na Čuburi je oduvek bilo i ostajalo težište na fudbalu, i naravno na košarci i  boksu. Sve ostalo, kao što je to na primer rukomet, odbojka, hokej, klizanje... predstavljalo bi za njih samo sporedne sportove, upražnjavane više iz radoznalosti, ali ne i posvećenosti. Iako su se Čuburci mahom radovali novinama, oni svoje prioritete nisu nikada napuštali. Prednjačili bi oni u svakoj svojoj znatiželji, ali samo kao privremenoj razonodi. Tako su jednom bili i oduševljeni akteri, kada su legendarne rolšue postale beogradska atrakcija, zbog čega su kao organizatori tada formirali i takmičarsku stazu, koja je išla od Čubure do Kalemegdana.

Junaci vremena

PAMTE se dani kada je još postojalo savsko kupalište „Šest Topola“, gde bi se okupljala omladina sa raznih strana. Tada bi Čuburci, po mnogo čemu junaci svog vremena, prikazivali okupljenoj publici i svoje egzibicione skokove, sa tada visokih priobalnih stabala.  Oni su i ovde prednjačili, a  mladi glumac Bata Živojinović, naravno Čuburac, koji je oduvek voleo publiku i važio i za velemajstora  vratolomnih skokova, jer su njegovi raznorazni kolutovi sa velikih visina, prosto zaustavljali dah posmatračima, podsećajući ih tada na Vajsmilera iz filmova o Tarzanu.

SUTRA: CENTAR DRUŠTVENOG ŽIVOTA U KAFANAMA I BERBERNICAMA