FELJTON - SAČUVAN SAMO STATUS BOEMSKOG DELA GRADA: Kafane su bile zbirno mesto gde su stasavali umetnici i intelektualci

Iako je bez naročito jasnih granica, čuburski prostor gravitira od čuburskog parka i Ulice Cara Nikolaja II između Kalenić pijace i Neimara.

Prema prvim podacima, ovo naselje se počela graditi još 1863. godine. Ranije se za čubursko ime vezivala šira teritorija nego što je to  danas - samo nekoliko ulica u okolini istoimenog parka. Ona je sve do tridesetih godina dvadesetog veka obuhvatala i prostor današnjeg Kotež Neimara, koji je u fazi izgradnje i nazivan novom, ili južnom Čuburom. Zauzimala je i današnje blokove na padini Južnog bulevara, kao i gornji gravitirajući deo oko Kalenić pijace i okoline Svetosavskog hrama. Ljudi iz ovih ulica, su sebe rado nazivali Čuburcima, što je bila i neka vrsta odrednice specifičnog  duha i pripadnost čuburskoj kafanskoj zajednici. Tadašnji harizmatičan ambijent, ipak nije uspeo da preživi kasniju urbanizaciju. Tako je s vremenom počeo da se gubi  čuburski ,,identitet“. Danas se i Čubura, u velegradskim uslovima uglavnom poistovećuje sa  imenom njene opštine -  Vračar.

Duh života na Čuburi ostavio je za sobom burna i zanimljiva sećanja, naročito na njene ljude i period kada je i sam smisao života bio daleko važniji od materijalnog. Nekadašnja slika Čubure, koju su stvarali pesnici i sanjari, izbrisana je novostvorenom  vizijom Beograda.

Mnogo toga iz proteklog života jedne sredine nije za zaborav, ili odbacivanje, jer je to bio  sastavni deo tadašnje kulture. Za život iščezlih i prohujalih glasova, koji su prešli preko svojih kamenova, nikada nije dovoljno obeležja, kao ni svesti o prolaznom.

POČETAK  čuburske istorije datira od Fransisa Makenzija, Škotlanđanina (1833-1895), koji je stigao u Beograd kako bi širio religioznost u narodu i tu ostao do svoje smrti 1895. godine. Pre dolaska u Srbiju, bavio se poljoprivredom i humanitarnim radom. Bio je službenik britanske ambasade, i na poziv tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije Čedomira Mijatovića stigao u Beograd 1879. Od sina predsednika srpskog parlamenta Stojana Simića otkupio je, pored ostalog, čubursko zemljište. Čuburski prostor je u to vreme bio samo uboga  periferija, ispresecan potocima,  gde su ljudi dolazili da obrađuju njive, da beru kukuruz i kose travu. Škotlanđanin se pokazao kao vrlo preduzimljiv. Kupljenu zemlju je isparcelisao i prodavo je veoma povoljno, često i na kredit. Kupci  su bivali  uglavnom radnici i zanatlije.

Najautentičnije svedočanstvo o Makenziju ostavio je Čedomir Mijatović koji beleži „da je bio najljubazniji, najpobožniji, najiskreniji i najmilosrdniji među ljudima”.

Potrošio je hiljade funti pomažući udovice i siročad palih srpskih vojnika. Njegovo ime, kao i imena njegovih naslednika, upisana su u listu velikih dobrotvora, odmah posle članova kraljevske porodice i visokih crkvenih dostojanstvenika. Makenzi  je   podigao zdanje Radničkog doma na mestu gde je nakon Drugog svetskog rata bio bioskop „Slavija”, docnije  srušen, a danas je tamo parking-prostor. ,,Englezovac“, kako su ga naši ljudi zvali, imao je isti naziv i kao deo varoši od Slavije do Crkve Svetog Save, po nekima i ,,Savinac“ (po crkvici podignutoj u slavu Svetom Savi).

KORENITOM  transformacijom čuburskih ulica i kuća, odlaze u zaborav i sve uspomene na neponovljive životne priče, utemeljene na jedinstvu njenih ljudi, njihovih kuća, dvorišta i bašti, malih bakaluka, krčmi, sokaka i starih zanata.

Prvi stanovnci ovog prostor bili su zemljoradnici, a potom sitni trgovci i zanatlije.

Teška vremena stvarala su jake ljude. Čubura je bila oličenje sredine koja se oduvek temeljila na međusobnoj povezanosti. Preovladavalo je zajedništvo i drugarstvo,  vladao  timskog duha i nije čudo što je fudbal ovde odmah „primio“ i iznedrio prve beogradske i srpske  legende ove igre  „najvažnije sporedne stvari na svetu“. 

To staro čubursko vreme, obeleženo je ponajviše kafanama, zbirnim mestom gde su stasavali umetnici i drugi intelektualci, i ini zanimljivi pojedinci, koji  su davali posebnu armosferu svakodnevnim družbam. Bilo je to i vreme kad su jutra oglašavali  petlovi i kovači, kad se kuvalo na šporetima na drva, a stanovalo  vrata do vrata u dvorišnom nizu... Svakodnevno komšijsko okupljanje bilo je sastavni deo života. To izrazito zajedništvo, koje je Čuburu izdvajalo i činilo zasebnom celinom u srcu grada, sa modernizacijm i prerastanjem Beograda u velegrad, počelo je da gubi i lagano poprima urbani  karakter.

NARAVNO, Čuburci se nisu opirali duhu  novog vremena  i  razvoju  urbanizma. Bili su spremni da prihvate sve  arhitetske izmene svog prostora, ali su to malčice drugojačije zamišljali. Onako po svojoj meri, da sve bude humanije, a to  je podrazumevalo ujednačen stil gradnje, sa zelenom zonom između fasada, opstankom kafana i kafanskog meraka.

Dogodilo se nešto sasvim druo - nikle su gusto sabijene višspratnice, međusobno različitih konstrukcija i materijala, sa novim stanarima koji su potisnuli stare, dok se kafanski puls zaustavio, izbrisavši tako magiju ovom delu grada.

Iako je starinski stil imao jaku sadržajnu notu, ovakva gradnja je već sedamdesetih godina dvadesetog veka postajala sve više prostor neprimećenih poruka. Odgovorni za urbanizam nisu hteli ili nisu znali, sada je to svejedno, da sačuvaju čubursku  iznegovanu  formu od zaborava, već su je ubacili u program novog i potpuno drugačijeg graditeljskog pečata. Gubitkom nekadašnjeg stila istorija je ovde prepuštena arhivi, a moderne  građevinske forme isključile su raniji duh naselja.

NA ČUBURI,  iako je iščezlo ono staro i prepoznatljivo mesto, po tvrdnjama starosedelaca, i danas je zadržan status ,,kultnog“ i boemskog. Ona je u nedrima svoje posebnosti uz vrhunske naraštaje opravdala tvrdnju da je bila deo sveta, na čiju se pripadnost moglo govoriti sa ponosom!

Imati čisto čubursko poreklo, bilo je od naročitog značaja u  rivalitetu između mladih klanova, koji je jedno vreme vladao beogradskom čaršijom. Kod Čuburaca je bio veoma izražen, možda i prenaglašen u odnosu na vršnjake iz drugih delova grada. Čuburce je povezivala jednodušnost, gde je drugarstvo  ličilo na bratski savez zavetovan na vernost.

Ova mala i zasebna celina u sklopu gradske metropole, negovala je sistem vrednosti koji će iznedriti  brojne vrhunske lekare, advokate, doktore nauka, univerzitetske profesore i nadasve umetnike svih fela  - pesnike, slikare, muzičare koji će ostaviti neizbrisiv trag u našoj kulturi.  Valjda je zato stara Čubura umela da sačuva svoja sećanja na prošlost, što je ujedno i dokaz da su prave vrednosti nezaboravne.

Čubura kao inspiracija

BROJNA beogradska izdanja, knjige,  filmovi poput ,,Montevidea“, TV serija ,,Priče iz radionice“, i  ,,Srećni ljudi“  inspirisani su slikama  čuburskog ambijenta dvorišnih kuća u nizu,  zanimljivim  pričama koje su nastajale u ovom toplom i živopisnom kraju i bude nostalgiju prema minulim vremenima, kada čovek nije bio otuđen i kada  je među ljudima vladala uzajmna solidarnost. U tom oživljavanju prošlosti dominira  starinska originalnost i kafanski merak, koji je činio fitilj nekadašnjeg života, iščezlog pod svom silinom graditeljske industrije i prividno kvalitetnijeg standarda.

SUTRA: KAKO JE SKADARLIJA NADŽIVELA ČUBURA