FELJTON - RADILO SE POD UDARIMA KRSTAREĆIH RAKETA: NATO je sa neba na Srbiju "neselektivno" istovarao smrtonosne projektile
PRVA bomba koja je eksplodirala negde u Batajnici, valjda na vojnom aerodromu, stvorila je nekakav uslovni refleks: svaki pa i najmanji prasak bio je znak da bez obzira gde sam i koje je doba utrčim u automobil i odjurim u termoelektranu.
Stanovao sam samo na pet-šest kilometara udaljen od TENT „A“ elektrane, pa mi se čini da sam stizao dok je daleki eho eksplozija još trajao. Kada pričam o tom periodu, o tih jedanaest nedelja, stalno pomišljam da sve što bih rekao ne može dovoljno verno da odslika ono što sam preživljavao.
Bio sam tada direktor Javnog preduzeća TENT, a u njemu su tada, kao i danas, bile termoelektrane „A“ i „B“, termoelektrane „Kolubara A“ i „Morava“, termoelektrana u izgradnji „Kolubara B“ i Železnički transport. Tih dana u vođenju firme nisam imao problema sa ljudima, iako su radili pod bombama i neprekidnim preletima avijacije i krstarećih raketa duž reke Save. Bili su na svojim radnim mestima, uprkos svemu. Iako su ostali anonimni, oni su istinski heroji tog vremena. Problemi su bili gore na nebu, odakle su na Srbiju istovarili svašta, od sofisticiranog oružja pa do đubreta. Radilo se i u vreme vazdušne opasnosti, gotovo normalno... Jednostavno nismo verovali da bi mogli da bombarduju energetska postrojenja u kojima svakog momenta radi na stotine ljudi. Tek posle raketiranja zgrade RTS i pogibije šesnaest radnika Televizije, nesrećnih civila, shvatio sam da bismo i mi mogli da postanemo meta, da je njihovo „selektivno bombardovanje“ sasvim neselektivno, da ne poštuju nikakva pravila. Ali, nastavili smo sa radom, kao i do tada, mada nam je u podsvesti bila prisutna zebnja da bi delovi EPS mogli postati mete...
PRVI ozbiljan šok je bio kada su na razvodno postrojenje 220/400 kV bacili visokoprovodna vlakna... Svi blokovi koji su bili u radu ispali su iz pogona. Glavna briga je bila bezbedno zaustaviti blokove...Pri tome nismo znali šta se dogodilo, znali smo da je uzrok razvodno postrojenje, ali ne i šta tačno...Svuda je bio mrkli mrak. Ispred kapije postrojenja bilo je desetak ljudi, niko nije znao šta je unutra, niti je ko ulazio kroz kapiju. Unutra se dešavalo nešto gotovo misteriozno. Ali nije bilo izbora. Nikola i ja smo ušli, osvetlili reflektorom prvo dalekovodno polje i zanemeli. Kao da smo ušli u film strave i užasa, na svetlu od lampe su se lelujale niti nalik na paučinu, i to dokle oko dopire. Nismo znali šta je to, da li je otrovno, radioaktivno...
I pre nego što smo ih pozvali, radnici su počeli spontano da se okupljaju, i to ne samo oni koji su radili na postrojenju. Za kratko vreme je tu bilo par stotina ljudi, doterani su dodatni agregati za struju, montirani reflektori, osvetljen veći deo postrojenja, i tek tada je postalo jasno koliko je zapravo problem veliki. Celokupna površina razvodnog postrojenja, preko deset hektara, bila je „posejana“ visokoprovodnim vlaknima koja su dospela do svakog prekidača, rastvljača, trafoa, izolatora... Izgledalo je još strašnije nego u mraku.
I tada se pojavio jedan od radnika koji su radili na čišćenju terena i pitao da li može da se obezbedi veća količina brezovih metli...Tako je počela akcija grubog skidanja „paučine“ metlama, rukama i svakojakim priručnim sredstvima...
STRATEZI I METLE
RADNICI, koji su i u vreme vazdušne opasnosti, stalno bili na svojim radnim mestima, posle „sejanja“ visokoprovodnih vlakana, počeli su da zbijaju šale na račun stratega NATO koji su angažovali silne naučnike i stručnjake, potrošili ogromna finansijska sredstva da stvore jedno tako sofisticirano oružje koje se, samo posle par sati dejstva, skidalo metlama i sličnim priručnim pomagalima...
TEŠKO je iz tog perioda izdvojiti nešto što je posebno, svaki dan je bio izazov za sebe, ali jednu epizodu nikada neću zaboraviti. Bilo je kasno veče. Padala je kiša. Odjednom, zvoni telefon, javlja se portir i kaže da mu je došao čovek koji kaže da je ministar... I zaista, došao je ministar energetike Života Ćosić. Kaže da ide pravo iz kabineta vlade i da donosi jedan poseban zadatak. Objasnio je o čemu se radi i šta mi u TENT moramo uraditi da bi se problem rešio. Kosa mi se digla na glavi.
Naime, u delu „Prve iskre“ u Bariču kod Obrenovca, koji se bavio hemijskom industrijom, nalazila se veća količina specijalne tečne materije, koja je trebalo da se koristi pri određenim hemijskim procesima, koja ako se ispusti u vazduh isparava i od tih para koje su otrovne ne postoji efikasna zaštita. Imajući u vidu da je „Prva iskra“ već bombardovana u par navrata, postojala je opravdana bojazan da bi cisterne sa tom materijom mogle biti pogođene, što bi ugrozilo širi region računajući i Beograd.
Zadatak je bio da se ta materija transportuje do TENT u specijalnim vagonskim cisternama, a da se odatle železničkim transportom preveze na bezbednu lokaciju. Problem je bio što iz kruga „Prve iskre“ nije postojala mogućnost transporta železnicom, a TENT je najbliža lokacija za takvu mogućnost... Dogovor je bio da se to radi u maksimalnoj diskreciji, ali to nije bilo baš moguće jer je bilo potrebno, hitno, uključiti veći broj ljudi, tako da je brzo procurela vest da se „nešto događa“.
U ime radnika smene, koji su neprestano bili na poslu, bez obzira na vazdušnu opasnost, došao mi je jedan šef smene da me obavesti da radnici pitaju šta se to dešava i ima li razloga za brigu. Ni sam nisam znao šta da mu kažem, pa sam zamolio direktora „Prve iskre“ da pošalje neko stručno lice koje bi nam dalo bliže informacije. Došao je jedan tehnolog koji je objasnio o kakvoj se materiji radi, kakve su opasnosti i kakve su mere zaštite. Opis delovanja te materije na organski svet je bio jeziv...
Jedna od raketa pala je nedaleko od transporta sa otrovnom
materijom
MINISTAR Ćosić je bio neprekidno sa nama i aktivno je učestvovao u organizaciji posla. Trebalo je negde pronaći slobodne vagonske cisterne za prevoz opasnih materija. On je pomogao da ih obezbedimo, ali trebalo je uraditi neke prepravke. Čitavu noć su radnici Železničkog transporta TENT radili na tome. Nismo imali kolosek od Bariča do TENT. Plan je bio da se železničke cisterne napunjene materijom postave na drumski vučni voz, da se putem transportuju do TENT, istovare na kolosek i lokomotivama vuku na odredište.
Zadatak drumskog transporta je dobilo transportno preduzeće „Bora Kečić“. Jedini mogući put je vodio kroz Obrenovac. Tadašnja gradska vlast je preko sredstava javnog informisanja obavestila građane o transportu. Mislim da u gradu nije ostao niko...
Tada počinje splet neplaniranih situacija. Vučni voz od Bariča do TENT je pratila policija, vozači su vozili sasvim sporo. Na skretanju kod crkve u Obrenovcu vozač je morao pažljivo da manevriše i baš tada se događa neverovatna slučajnost. NATO avioni su gađali neke ciljeve u Ostružnici, jedna od ispaljenih raketa je izgubila vođenje i na očigled prisutnih počela da se vrti u vazduhu i da slobodnim padom pada u crkvenu portu.
Svi koji su to videli bili su sigurni da gađaju vučni voz, na sreću bila je slučajnost. Pored svega, vozač je nastavio da vozi. Ta ista cisterna je po dolasku u TENT imala još jedan incident. Pri spuštanju na kolosek pukla je sajla i cisterna svom težinom sletela, ali na sreću ostala je na točkovima.
SUTRA: OBIČNI, MALI LjUDI SU OBNAVLjALI ŽIVOT