FELJTON -HEROJSTVO DVOJICE MONTERA IZ KNINA: Čisteći „pučinu“ iz bombi pocepali pantalone i odrali i okrvavili butine

 Tu su se svakog jutra sastajali svi rukovodioci radi dogovora oko aktivnosti zavisno od događaja prethodnog dana. Prva bombardovanja naših objekata počela su još 23. aprila kada su razornim bombama pogođene TS 220/110 kV  „Beograd 3“ i TS 110/35 kV  „Beograd 9“, a prve takozvane „humane bombe“ sa provodnim vlaknima ili kako smo ih tada zvali „grafitne“ bombe, bačene su 2. maja na nekoliko trafostanica i razvodnih postrojenja. U toku agresije uvek smo posle bacanja „grafitnih“ bombi reagovali vrlo brzo i efikasno, iako još ništa nismo znali o njihovom sastavu i o eventualnoj opasnosti po ljude. Čistili smo „paučinu“ sa provodnika i opreme svim mogućim sredstvima, rukama, motkama, metlama i sakupljanjem sa zemlje, da se po vetru paučina ne bi ponovo dizala i pravila nove ispade. U najvećem broju slučajeva sve objekte istog dana ponovo smo stavljali u pogon.

Posle napada „grafitnim“ bombama 22. maja, i to na RP 400 kV i 220 kV „Drmno“, TS 400/220 kV „Beograd 8“, TS 400/220/110 kV „Niš 2“, TS 220/35 kV „Bajina Bašta“ i RP 110 kV TE „Kostolac A“, održan je sastanak na kome je zaključeno da je najgora situacija u Nišu, gde su već par dana samo nužni potrošači imali napon i da je trafostanica pored razornih bombi, ponovo izbačena iz pogona zbog „grafitnih“ bombi. Dogovoreno je da neko treba da ode i organizuje čišćenje postrojenja. Braca Milošević, direktor „Elektroistoka“ me je samo pogledao i nije trebalo ništa posebno da mi kaže, pošto sam se već bio dokazao na efikasnom čišćenju „paučine“ na Bežanijskoj kosi, odnosno na TS „Beograd 5“. Rekao sam da sam spreman i da ću odmah da krenem. Natankirao sam „jugo“ i utovario dva kanistera sa gorivom budući da pumpe nigde nisu radile i krenuo za Niš.

U TRAFOSTANICI „Niš 2“ zatekao sam deo ekipe kruševačkih montera i montere iz Knina, koji su tu bili stacionirani posle pada Kninske Krajine. Dobar deo postrojenja je bio uništen, ali je deo 110 kV bio sačuvan, a i delovi postrojenja 400 i 220 kV mogli su delimično da se koriste, ali je sve moralo detaljno da se očisti, jer je bilo prekriveno sa dosta „paučine“, pa je postojala opasnost da povetarac „paučinu“ ponovo podigne i napravi kratak spoj na već očišćenim delovima postrojenja i tako dovede do novog prekida. Imao sam na raspolaganju dosta ljudi, ali smo imali samo dve auto-korpe, koje smo dobili od distribucije iz Niša, sa kojima smo mogli da skidamo „paučinu“ sa sabirnica, sa poprečnih veza i ostale opreme, koja je bila na visini. Bez korpe nije moglo da se radi. Najveći deo montera sam rasporedio da sakupljaju „paučinu“ sa porušenog dela postrojenja i sa zemlje.

Samo što su se monteri rasporedili i počeli da čiste, čula se sirena za opasnost od napada iz vazduha. Radnici su se povukli i sklonili u postrojenje da sačekamo kraj opasnosti. Iznad nas su na velikim visinama proletali NATO avioni i brzo nestajali ka severu. Opasnost nije prekidana. Rekoše mi da se to sa sirenom i opasnostima ponavlja vrlo često u toku dana i da prekidi vrlo dugo traju. Izgledi da se posao završi u toku dana, ako bude više ovakvih prekida,  bili su minimalni. Rekao sam to monterima i predložio im da se sa radovima ne prekida na svaki zvuk sirene, a da se povučemo samo ako procenimo da je opasnost direktnog napada realna, odnosno ako primetimo da avioni počnu da kruže iznad nas i krenu u poniranje. Rekao sam im da ne mogu ništa da im naredim i da sami mogu da odluče da li hoće da nastavimo sa radovima, a oni monteri koji ne žele, neka čekaju prekid opasnosti i neka nam se onda pridruže.Bio sam vrlo prijatno iznenađen, jer niko od montera nije odustao i svi smo krenuli u postrojenje.

VREME je jako brzo prolazilo i ja sam onako za sebe, ali glasno prokomentarisao da ćemo teško stići do mraka da završimo. Čuo me jedan od montera iz kninske ekipe, prišao mi i predložio da on ode bez korpe i da puzeći po sabirnicama (dva provodnika u snopu) skida „paučinu“. Puniša (poslovođa DV ekipe Kruševca) odmah je odreagovao da to nije po propisima zaštite na radu i da se on ne slaže da se tako radi. Zamolio sam ga da malo sačeka, a montera koji je ponudio rešenje, koga do tada nisam poznavao, pitao sam od kad je monter i šta je do sada radio. Pitao sam ga da li misli da može to da odradi i kako to misli da radi. Kad sam shvatio da to stvarno želi i veruje da može, rekao sam mu: „Uzmi opasač i penji se“.

Posle par minuta javio se još jedan monter iz kninske ekipe i rekao da je on to već radio na sanacijama mreže u Kninskoj Krajini i da i on to može. Pustio sam i njega, krenuli su da puze duž užadi na sabirnicama i vrlo uspešno da skidaju „paučinu“.

Posao se polako bližio kraju zajedno sa mrakom koji se uporno spuštao. Nešto oko 20 sati, uglavnom zahvaljujući dvojici montera iz Knina, posao smo uspešno završili, a oni su sišli sa sabirnica sa pocepanim pantalonama, nažuljenim, odranim i krvavim butinama. Krenuli smo u detaljan pregled postrojenja da proverimo da nešto nismo propustili.

Deo postrojenja koji je trebalo da se stavi pod napon ponovo sam obišao sa dežurnim uklopničarom i krenuli smo sa procedurom za uključenje. Sa komande sam pozvao dispečera i počeli smo sa manipulacijama. Kada je dežurni uklopničar otišao da ubaci rastavljače transformatora, mrak koji je već uveliko ovladao, odjednom se pretvorio u najbleštaviju belu svetlost. Ceo grad je odjednom bio savršeno lepo osvetljen, činilo mi se čak bolje nego sa najjačim suncem kad je u zenitu, a onda je tišinu prekinuo niz vrlo jakih eksplozija. Bela svetlost se promenila u žutu, pa u žarkocrvenu.

Dispečer me je pitao šta se dešava, jer je čuo eksplozije, pitao je da li nas gađaju i da li da prekinemo sa uključenjem. Rekao sam da još ne znam šta je gađano, nismo mogli da procenimo gde se to i šta dešavalo, malo ćemo da sačekamo, pa ćemo onda da vidimo šta dalje da se radi. Svetlo se polako gasilo i grad je ponovo utonuo u tamu, a sporadično su se čule samo eksplozije. Zaključio sam da je napad bio dosta daleko od nas i da možemo da nastavimo sa uključenjem. Nastavili smo u tišini sa manipulacijama i komandnom salom se jednog trenutka posle naloga „uključi“, čulo gromoglasno „Ura“ i aplauz. Trafostanica je uspešno uključena, a Niš je usred bombardovanja progledao i ponovo bio osvetljen.  Kasnije smo čuli da su raketama „tomahavk“ NATO zlikovci pogodili sedam velikih rezervoara za gorivo na ulazu u Niš i sve ih uništili.

SUTRA: ARTERIJA  ELEKTROPRIVREDE PRVA NA UDARU NATO SILE