FELJTON - IGRA DO POBEDE NA KONZOLI STUBA: Kad monter Raka popravlja dalekovode oštećene u NATO bombardovanju

Brzo smo sve napojili i spremili oštećen dalekovod za popravku, ali trebalo je i dozvoliti radove na popravci, a hoće li ponovo biti bombardovanja, niko nije znao. Nakon svih mogućih provera, konstatujem da trenutno nema vazdušne opasnosti, ali neko obaveštenje možemo dobiti maltene pred neposrednu opasnost. Raka, vođa ekipe za popravku, uzima dozvolu i počinje da menja oštećenu opremu. Vreme nikako da prođe, zovem ga i javljaju se i on i dispečeri. Dobijam informaciju da je završio, da je na konzoli na stubu i da igra. Ne mogu da verujem! „Rako, zašto igraš, silazi!“, kad on meni: „Do pobede!“ Tako smo ga i ispratili u penziju - svi dispečeri su mu ispisali dozvolu za rad „Do pobede“.

Bombardovanje je krenulo, prvo u sumrak i noću. Vrlo brzo smo isključivali napajanje pogođenih objekata i napajali ostale. Stiže nalog - isključiti rasvetu! EDB je to mogao odmah da sprovede svuda osim u Kaluđerici. Isključujemo, ceo Beograd je u mraku, a Kaluđerica svetli. Zvone telefoni iz Kaluđerice, ljudi su zabrinuti, zašto je ceo Beograd u mraku, a oni nisu? Podešavamo da se javno osvetljenje u Kaluđerici ne pali, jer je par dana ceo Beograd u mraku. Dolazi do promene naloga - uključite javnu rasvetu. Ceo Beograd svetli, osim Kaluđerice. Opet kreću da zvone telefoni iz Kaluđerice. Opet su bili drugačiji od ostalih i zabrinuti.

Ostala  je anegdota: negde iz centra zovu da svetli javna rasveta, a bio je nalog za gašenje. Šaljemo ekipu i isključujemo, konstatujemo da je verovatno inteligentni prijemnik samostalno upalio. Uskoro ponovno poziv sa zahtevom za ponovno isključenje na istoj lokaciji, ponovo šaljemo ekipu, ponovno isključujemo. Razmišljam šta da radim, izdajem ekipi nalog da sačeka ako se ponovo uključi. Verovali ili ne, posle par minuta dolazi čuvar iz obližnjeg objekta, prilazi ormanu rasvete i uključuje isto. „Bilo je mnogo mračno, a već je bilo slučajeva da se ne uključi, pa su me naučili šta treba uraditi“, kaže on. Rešili smo i taj problem.

U TRENUCIMA  raspada elektroenergetskog sistema, postojala je procedura kako da ga ponovo podignemo. Generatori, zbog ograničenja pokretačkog sklopa (turbina) nisu mogli da rade u srednjim opsezima snage, ali nisu smeli ni da idu u preopterećenje. Srećom, EDB je imao veliku snagu pod daljinskom kontrolom. Nakon dobijanja napona iz proizvodnje, preko prenosa morali smo što pre da obezbedimo „teret“ odnosno potrošnju. Nažalost, takva potrošnja je bila nepredvidljiva. Zbog straha od cele situacije, većina uređaja je bila isključena, a onda kreće uključenje, opterećenje raste ubrzano. Dobijamo nalog za hitno rasterećenje, jer je potrošnja skočila za 50 odsto i generatori ulaze u preopterećenje, moguć je ponovni raspad EES! Sva sreća daljinska komanda radi - EES se nije raspao. I tako lagano naučismo i to da radimo...

Još jedna specifičnost rada. Nakon raspada zbog onesposobljavanja dela opreme zbog grafitnih vlakana, Beograd dobija napajanje iz par pravaca a svaki pravac ima svoje ograničenje po maksimalnoj snazi koju može da prenese (110 kV dalekovodi). Na osnovu daljinskog očitavanja opterećenja, pravimo opterećenja „ostrva“ i pratimo ih. Nažalost, ako odemo u preopterećenje, neophodno je da nekog isključimo, takođe je neophodno i da ih zamenimo (neke uključimo, druge isključimo)... Aktivnost koja je trajala par dana i pokazala da nismo bežali sa predavanja o „ostrvskom radu“ generatora.

RAD za vreme „vazdušne opasnosti“ u prvo vreme je predstavljao prelazak u sklonište. Sklonište, samo po sebi, nije obezbeđivalo dovoljno prostora za komforan rad, pa smo nevoljno prelazili u njega. U sećanju mi je ostao dežurni rukovodilac koji je insistirao da se što pre pređe u sklonište (čak i pre najave vazdušne opasnosti). Jednog dana dolazi on i poziva nas na piće (koje je sam kupio) u sklonište, pa kako da odbijemo čoveka.

Nažalost, posle bombardovanja RTS-a i naših velikih trafostanica (TS), jasno je da i mi postajemo drugoj strani „legitimna meta“. Pored bunta oseća se i neizvesnost, pritisak koji je dežurni rukovodilac opisao rečima - „Samo da svane“. Tada prelazimo na rezervni položaj koji ima više prostora od skloništa. Na sreću, ništa se nije desilo.

SEĆANjE na bombardovanje u Nemanjinoj ulici se nikada neće izbrisati. Objekte su bombardovali pojedinačno, jednokratno, a onda su dolazile naše dispečerske ekipe, napajale šta su mogle i omogućavale gašenje požara. Ali, te večeri, rešili su da bude drugačije. U DC EDB, ne sećam se zašto, bilo je dosta rukovodilaca. Pao je mrak i onda detonacija za detonacijom. Direktor Petrović prilazi prozoru ka Nemanjinoj da ga zatvori, u tom trenutku još jedna detonacija i prozor ga odbacuje u unutrašnjost kancelarije. Nakon toga, u DC ostaju samo dispečeri, ostali (čast izuzecima) nestaju.

Gađan je i Generalštab, te šaljemo dispečersku ekipu u Masarikovu u podrumsku TS. Ponovo gađaju Generalštab i šrapneli pogađaju u nogu spasioce. Zovemo ekipu, niko se ne javlja, ponovo zovi... nema odgovora. Tišina traje predugo, vesti javljaju da ima povređenih, a oni su baš tu trebali da prođu, pa nisu valjda toliki baksuzi. Prolaze minuti, pali se radio-stanica sa traženim brojem i javljaju se, opušteno normalno, očigledno da ne znaju šta se desilo. Pa, gde ste za boga miloga? Pa, šefe, svratili do toaleta u podrumu, a tamo nema signala. Kao da mi je pao kamen sa srca. Ma, neka ste, da ste živi i zdravi, pa nastavismo dalje.

NE ZNAM kako da taj trenutak nazovem, ali nekako mi je zapao. Došao sam u smenu, ceo Beograd u mraku, priča se da će uskoro doći neka energija preko Pančeva i Krnjače. Razmatram kuda da je doturim do VMA na Banjici, Kliničkog centa, KBC na Bežanijskoj kosi i do ostalih bolnica. Energija stiže na 110 kV, preko Pančevačkog mosta prelazi na 35 kU do „Beograda 6“. Kako da je prebacimo do Novog Beograda? Tada je postojala mobilna TS 35/10 kV „Pesak“ u blizini sadašnjeg „Hajata“. Na 35 kV  nema veze, a postoji veza na 10 kV. Nemam vremena za prevezivanje, probaću kontratransformaciju - sa 35 na 10, pa opet sa 10 na 35. Uspeva - napon se prosleđuje ka bolnicama na toj strani grada.

JEDNA anegdota iz perioda napajanja Beograda sa 18 megavata. Zove mene vojno lice i hitno traži napajanje. Objašnjavam mu da smo jedva napojili bolnice, a da oni valjda imaju agregate. „Da, imamo agregate, ali oni se vide na IC kamerama, zato nam i treba struja.“ Posle ovog razumnog objašnjenja, složio sam se da pokušam da im obezbedim struju. Na moje pitanje gde se nalaze, dobijam odgovor: „Ne mogu Vam reći, to je vojna tajna.“ Ja u čudu. Pa kako da vas napojim ako ne znam gde ste, a energije nema? Sećanje malo bledi, ali ova anegdota je ostala.

SUTRA: NA BES NATO BOMBARDERA ODGOVORENO JE PRKOSOM