FELJTON - SAČUVATI ČOVEKA I OBEZBEDITI STRUJU: NATO agresor nije mogao da shvati kako su brzo osposobljene elektrane

U JP „Drinske elektrane“ ispadali su agregati zbog bombardovanja pojedinih objekata na prenosnom sistemu. Mi smo danima i noćima dežurali. Spavalo se u odelima, jer se znalo da čim nestane struje, valja ići na posao. Niko te ne poziva, znalo se šta ti je činiti. Tako je bilo u svim elektranama u sastavu ovog JP - HE i RHE „Bajina Bašta“, „Elektromorava“ u Čačku i HE „Zvornik“. U tom periodu sam bio tehnički direktor JP, pa je bilo veoma teško da se sve iskoordinira i da se stigne na svako mesto, vidi šta treba da se radi, da se utvrde rešenja za te probleme i da istovremeno ohrabruješ ljude... Jer, u takvim situacijama ništa nema bez tima. Zajednički sagledavaš, predlažeš odluke, dogovarate se šta i kako valja raditi kada nema bombi u blizini, šta i kako raditi posle bombardovanja okoline elektrana. I odlučivati, imati pritom na umu - sačuvati čoveka i obezbediti struju.

Prvo iskušenje je bilo kada je gađan most u blizini HE „Bistrica“. Čim sam čuo vest da je bomba pala blizu elektrane, pozvao sam vozača i krenuli smo ka „Bistrici“ da vidim mogu li šta da pomognem kolegama iz „Limskih elektrana“. Od Bajine Bašte do „Bistrice“ ima oko 120 km, avioni lete i nikad ne znaš gde bomba može da padne. Imao sam neko malo iskustvo iz rata, jer sam radio u HE „Hadita“ u Iraku (za vreme rata između Irana i Iraka). Tamo se radilo pod stresom, ali jednog dana pri izlasku iz elektrane pao je „tomahavk“ nekih stotinak kilometara od elektrane i čula se jaka detonacija uz svetlost. Kolega koji je bio sa mnom se prepao, a ja sam mu rekao: „Šta se brineš, onu koja dođe po nas nećemo ni čuti.“

DOK SMO putovali, nisam ni mislio o bombama, već samo kako da što pre stignemo do elektrane. Vozač je bio dosta nervozan i uplašen, što je razumljivo, ali sam pokušavao da ga ohrabrim i ubedim da nas neće pogoditi, jer „voziš kao munja, brži si od svih raketa“. On se malo nasmejao i opustio. Kada smo došli u HE „Bistrica“ imali smo šta da vidimo: agregati ne rade, porazbijani prozori, pale tavanice u prostorijama elektrane, cevovod ispražnjen iz sigurnosnih mera. Jednom rečju - haos. I užas. Jedina dobra vest je bila da niko nije povređen, niti je stradao.

Odmah sam obavestio poslovodstvo EPS-a o situaciji u HE „Bistrica“, mada su, pre mene, izveštaj već poslale i kolege iz „Limskih“. Zajedno smo napravili plan aktivnosti da se elektrana što pre vrati u sistem. Posle dva dana, „Bistrica“ je ušla na mrežu. Dani bombardovanja su bili sve teži i neizvesniji, sve više energetskih objekata je bilo izloženo bombardovanju, sve više je bilo straha, ali sve više i inata. Svaki događaj prouzrokovan bombardovanjem mobilisao je i motivisao ljude sve više, pa su kvarovi otklanjani vrlo brzo i elektrane su vraćane u energetski sistem za vrlo kratko vreme, tako da agresor nije mogao da shvati da radnici elektrane u tako kratkom vremenu uspevaju da osposobe objekte i da narod ima struju. Bilo je mnogo pitanja, ali se svi odgovori vrte oko jednog - kvalitetan kadar sa ogromnim znanjem, neverovatno motivisan da odbrani firmu i zemlju i, uz to, što smo u magacinima imali dosta rezervnih delova.

POSEBNO pamtim 4. maj 1999. godine. Bilo je to oko 19 sati. Dolazio sam iz elektrane i ulazio u stan, kad se odjednom video blesak prema hidroelektrani i zastrašujući zvuk bombe. Grad je ostao u mraku. Odmah sam se okrenuo i uputio prema elektrani. Dok sam vozio, zvao sam najstručnije ljude da dođu odmah u elektranu. Uz put sam naišao prvo na Razvodno postrojenje u Zaovinama, koje je delovalo sablasno. Nisam se zadržavao, već sam jurio da što pre stignem u elektranu i vidim šta se desilo.

Pri ulasku u elektranu, sve je bilo u mraku. Drina, kao da je stala. Totalni mrak, sem nužnog svetla. Posada koja se našla u smeni, u tom trenutku još je bila u šoku i pokušavala da se pribere i počne normalizaciju u HE i RHE. Pitao sam šta se desilo. Tada su imali informaciju da je pala bomba na razvodno postrojenje 220 kV u Zauglinama i da su i HE i RHE ispale sa mreže, što se desilo prvi put u toku bombardovanja. Prvo je bilo neophodno da obezbedimo sopstvenu potrošnju sa koje se napajaju svi značajni pogoni, a to je napajanje pogona prelivnih ustava kako bi se obezbedio protok Drine nizvodno od brane. Dizel-agregati su odmah startovali i sa njima smo uspeli da podignemo ustave, što je bilo najvažnije. Dizanjem jedne ustave i obezbeđenjem protoka Drine, lakše smo disali.

U toku dizanja ustave, pristigla je i ekipa za intervencije koja se sastojala od najboljih inženjera i majstora. Pregledan je agregat H2, jer je on bio predviđen da se pokrene prvi i da napoji sopstvenu potrošnju. Posle pregleda uspeli su da ga pokrenu. Stabilizacijom agregata H2 i obezbeđenjem sopstvene potrošnje elektrane više nisu bile ugrožene funkcije elektrana i sprečeno je da dođe do neželjenih situacija. Agregat H2 nije mogao da se veže na mrežu i on je samo napajao sopstvenu potrošnju.

STABILIZACIJOM agregata H2 omogućeno je upravljanje svom vitalnom opremom elektrane. Sve ove operacije su urađene za veoma kratko vreme, iako nam je to kratko vreme izgledalo kao čitava večnost, što je nekim kolegama donelo i poneku sedu na glavi. Dok smo radili, bili smo u kontaktu sa rukovaocima Razvodnog postrojenja 220 kV na u Zauglinama. Posle nekoliko sati otišao sam u Zaugline. Dok sam prilazio ogradi razvodnog postrojenja, sve je izgledalo sablasno. Bio je jeziv mrak, gusta magla a „paučina“ koja je bila formirana od grafitnih vlakana podsećala me je na prizore iz Hičkokovih filmova. Jedva smo se probili do komandne sale gde su bili izbezumljeni rukovaoci. Rukovalac Mandić je obilazio postrojenje i upleo se kao „pile u kučine“.

Prvog trenutka nismo znali šta je to palo na postrojenje. Pitali smo se kakva su to vlakna, da li su radioaktivna. Ništa se nije znalo do sutradan kada smo dobili detaljnije informacije. Dok smo bili u komandnoj sali RP 220 kV, dogovoreno je da sutradan počne čišćenje postrojenja.  Glavni problem je bio to što su se oko postrojenja nalazili borovi na koje su se zakačila ugljena vlakna, pa smo morali da posečemo sve borove, jer nije bilo šanse da metlama očistimo „paučinu“ sa njih. „Elektroistok“ je organizovao ekipe za čišćenje, a pomagali su im i radnici „Drinskih elektrana“. Kada smo mislili da je čisto, probali smo postrojenje, ali se dešavalo da se agregati vežu, pa da dune vetar, što je opet stvaralo problem. Vetar nanese poneko vlakno i opet se izbaci sa mreže cela elektrana. Za dva dana postrojenje je očišćeno i elektrane su vraćene u sistem.

SUTRA: IGRA DO POBEDE, MONTERA RAKE, NA KONZOLI STUBA