FELJTON - MILIONSKI POSAO UOČI NATO AGRESIJE: Predsednik Vlade Srbije najavio bombardovanje 24. marta

 Šta je tome prethodilo? Firma MAG sa „Kolubara metalom“, firmom trećeg kruga JP EPS, imala je dugogodišnju vrlo uspešnu saradnju sa nemačkom firmom „Krup“. Poslovanje je podrazumevalo dokazan kvalitet, konkurentnu cenu, poštovanje dogovorenih rokova, uz dokazan ravnopravni tehničko- -tehnološki nivo.

Vlasnik i predsednik MAG Dragan Ranković i direktor „Kolubare metala“ Milan Knežević, zajedno sa Herbertom J. Videnhusom, predsednikom Upravnog odbora firme „Krup mašinogradnja“ (sa njihovim saradnicima) analizirali su realizaciju tekućih i potpisivanje novog ugovora. Potom, u radno-svečanoj atmosferi, upoznali smo g. Videnhusa da JP EPS ima potrebu za pet BTO sistema kako bi se unapredio rad na postojećim kopovima Kolubare, Kostolca, Obilića, odnosno pokrenuo rad na zamenskim kopovima.

PREDSEDNIK Videnhus je potvrdio spremnost “Krupa“ da zajednički krenemo u razvoj tog projekta kao ravnopravni partneri. Postigli smo dogovor da stručnjaci usaglase tehničko-tehnološke karakteristike opreme, izvrše podelu poslova ko šta radi i isporučuje. „Krup“ je tada bio vodeća svetska firma u oblasti rudarske opreme i postrojenja.
Sartid bi isporučivao limove, a “Železnica“ bi organizovala transport sirovog materijala, robe i time pokrivali dug EPS za isporučenu električnu energiju. Vlada Srbije i resorna ministarstva dali su podršku da se na ovoj poslovnoj platformi i saradnji pripremi predugovor. Razume se, to je trajalo nekoliko meseci.

Treba istaći da je “Krup“ prihvatio da domaće firme “GOŠA“, “Termoelektro“, “MIN“, “Kolubara metal“ i druge, kao pridružene članice Konzorcijuma, učestvuju sa oko 50% od ukupnog obima radova na izradi i montaži. Ovo je posebno značajno što je Krup, u takvoj podeli posla, zadržao svoju garanciju za dobro izvršenje posla.
Dakle, tog petka, 19. marta 1999. godine u prostorijama “Krupa“ u Esenu, usaglašeni predugovor za inženjering, proizvodnju, isporuku i montažu pet BTO sistema u vrednosti od 350 miliona maraka bio je na stolu, spreman za potpisivanje. [...]

NAKON  potpisivanja predugovora, tokom koktela koji je bio upriličen zbog dobro urađenog posla, g. Videnhus mi je prišao i rekao da se Krup slaže da obavestimo javnost Srbije da je u Esenu danas potpisan predugovor “Krupa“ sa JP EPS o isporuci pet BTO sistema. Realno, bio sam prijatno iznenađen tim gestom. Razume se, to sam podelio sa svim prisutnima, a prećutno se podrazumevalo da to uradimo tek po povratku u Beograd. U realnim geopolitičkim okolnostima međunarodnog i, posebno, NATO pritiska na SR Jugoslaviju, pa samim tim i Srbiju, zbog izmišljene humanitarne katastrofe na Kosovu, to nas je za trenutak ohrabrilo i opustilo.

Međutim, to je ipak kratko trajalo. Tokom večere, gospodin Videnhus mi je u jednom trenutku rekao: „Možemo na miru da večeramo, večeras nećete biti bombardovani.“ Istog sekunda, pomislio sam: „Pa, valjda, nikada nećemo biti bombardovani!?“ Ipak, taj komentar sam zadržao za sebe, uveren da se to neće desiti, pa taj deo razgovora sa gospodinom Videnhusom nisam podelio s našom delegacijom. Večeru smo završili uz tople i iskrene pozdrave poslovnih prijatelja, sa željom da započeto nastavimo i realizujemo. U krevet sam legao zadovoljan urađenim, u mislima okrenut ka budućnosti...

Ujutru me je dočekala najnovija vest da se od subote 20. marta te 1999. godine prekidaju svi međunarodni letovi za Srbiju. To je bio još jedan „sitan“ signal onoga što nam se spremalo. Ali, ja to nisam tako razumeo. Pomišljao sam da je u pitanju nekakva birokratska revnost i zla volja. [...] Bili smo prinuđeni da u subotu prvo letimo iz Esena do Budimpešte, pa potom kolima do Beograda. U ponedeljak, 22. marta, bio sam u svojoj kancelariji, Balkanska 13, IV sprat, posvećen tekućim obavezama. Bio sam i dalje čvrsto uveren da do agresije neće doći.

TE SREDE, 24. mart 1999, Vlada SR Jugoslavije proglasila je stanje neposredne ratne opasnosti, pre početka bombardovanja naše zemlje. Naime, istog dana u 14 časova predsednik Vlade Srbije Mirko Marjanović održao je sastanak sa direktorima javnih preduzeća, NIS, EPS, PTT, ZTP, “Srbija gasa“, “Srbija voda“, “Srbija šuma“, “Srbija puteva“... Kratko je rekao: „Vi znate da ćemo danas biti bombardovani, preduzmite sve mere u skladu sa vašim usaglašenim planovima i merama pripravnosti u uslovima proglašenog vanrednog i ratnog stanja.“ To je bilo sve. Nije bilo pitanja ni komentara.

Prisutni su ustali i krenuli ka svojim firmama. Predsednik se samo okrenuo i bez reči vratio u svoj kabinet. Tako je počelo, a trajalo je 78 dana.Po povratku u svoju kancelariju sa najužim krugom saradnika poslata su uputstva - nalozi prema svim organizacionim delovima Elektroprivrede Srbije da kao prvu meru uvedu obavezna dežurstava, a da sutra postupe po planovima za nastalu okolnost da smo u ratu.

Negde oko 19.30 te srede, krenuo sam u stan sa svojim najbližim saradnicima, Radetom Miloševićem, šefom kabineta, sekretaricom Oljom Trkuljom i vozačem Radišom Lazićem. Plan je bio da nas Radiša razveze do stanova. Olja je u jednom trenutku rekla da je čula preko tranzistora da, ako se oglase sirene to nije vežba, već najava ratne opasnosti. Sirene su se oglasile u Beogradu te večeri u sredu, 24. marta 1999. godine oko 20.24, i tako je sve počelo. Posle 78 dana, završilo se Kumanovskim sporazumom, Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, povlačenjem naših bezbednosnih snaga i ulaskom snaga KFOR i Unmika na teritoriju Kosova i Metohije, teritoriju suverene države Srbije.

NADLEŽNE  direkcije i službe su nekoliko narednih dana izdale rešenja svim zaposlenima o radnoj obavezi, 63.500 radnika, u skladu ratnom organizacijom i sistematizacijom u ratu. Nije bilo niti jednog prigovora. U prvih nekoliko dana rata najuže rukovodstvo donelo je važnu odluku o načinu komunikacije i informisanja građana o realnom stanju u kome se nalazi elektroenergetski sistem Srbije (EES), u svakom trenutku tokom ratnih dejstava.

Najuže dežurno rukovodstvo EPS je na kraju svakog dana imalo realnu sliku stanja EES i njegovih mogućnosti za naredni dan, dane. [...] Rukovodstvo EPS-a donelo je odluku da niko nema pravo da lično komunicira sa javnošću, uključujući generalnog direktora EPS, direktore direkcija, javnih preduzeća i njihove saradnike. Najuže dežurno rukovodstvo je u pojedinačnim situacijama pripremalo Saopštenje za javnost, koje je prosleđivano medijima preko Centra za odnose sa javnošću.  [...]

SUTRA:  ULAZ U TRAFOSTANICU KAO  TUNEL U "KUĆI STRAHA"