FELJTON - SVETLA JE BILO OD PRVOG DO POSLEDNJEG DANA RATA: I ratni komandanti brinuli o stanju elektroenergetske mreže

Tim povodom, još se živo sećam rasprave, održane u Beogradu, o konceptu daljeg razvoja Elektroprivrede Srbije posle sankcija 1996. godine. Tada sam predložio da, pre razgovora o budućnosti, izrazimo duboko poštovanje i zahvalnost ljudima koji su tadašnjem elektroenergetskom sistemu posvetili svoju mladost, znanje, inat, ljubav, veru i nadu, što je rezultiralo izgradnjom hidro i termo elektrana, prenosne mreže i kadrova.[...]

Trebalo bi napomenuti da je stanje EPS pre početka ratova bilo stabilno i to po kriterijumima Svetske banke. Naime, EPS se pripremao za nastavak razvoja izgradnjom „Kolubare B“. Da bi se obezbedio investicioni potencijal, cena struje iznosila je oko pet centi po kWh.  Istovremeno, da bi se zaštitilo socijalno ugroženo stanovništvo, uveden je sistem popusta i status zaštićenog potrošača. Finale aktivnosti na projektu „Kolubara B“ bila je njegova odbrana u Svetskoj banci u jesen 1991. u Vašingtonu, što je nalagala procedura za odobravanje pogotovu tako visokog kredita - od 300.000.000 dolara. Bila mi je čast da vodim te razgovore, utoliko pre što je EPS-ova ekipa bila toliko kompetentna da eksperti Banke ne samo da nisu imali primedbi na elaborat, već su, obrnuto, imali samo pohvale, uz zaključak da će im naš elaborat koristiti za druge slične projekte. „Jedino“ što je bacalo senku bio je zahtev da garanciju izda i Republika Srbija - a ne samo SFR Jugoslavija. Naime, bilo je očigledno da oni očekuju raspad Jugoslavije i traže garanta koji će opstati posle raspada. [...]

ZADATAK EPS je bio podeljen u dva prioriteta: prvi, da očuva sopstvenu stabilnost sada kao ostrvska elektroprivreda,  bez razmene sa susednim zemljama, kao i bez uvoza rezervnih delova - i to u situaciji kad su ljudi na selu prinuđeni da se greju na struju, jer im nestašica dizela onemogućava da idu po drva u šumu. Drugi prioritet bila je intervencija na uspostavljanju kritičnog snabdevanja električnom energijom na ratom zahvaćenim područjima. Kada se istočna Slavonija odvojila od Hrvatske, a trafostanica „Ernestinovo“ iz jugoslovenskog prstena potpuno razorena - ljudi su ostali u mraku. Onda su stručnjake EPS prvo poslali tamo da snime situaciju, projektuju rešenja, a potom i da ih realizuju - i to u vremenu kad dalekovodi ne funkcionišu - energetskim kablovima na mostu preko Dunava, pa razvodom.

U isto vreme, Petrinja bez struje, pa nju vezuj prema Banjaluci, a Ugljevik preko Drine za Srbiju... Onda se u toku rata u Bosni postiže humanitarni dogovor sa Hrvatima da se struja obezbedi na principu „svi za sve“. To je lepo reći, ali u Hercegovini je oštećena trafostanica kod Mostara, opet iz jugoslovenskog prstena. Ponovo idu ljudi iz EPS, prelaze preko linija sukoba, bezbednost na reč. Onda referišu da je rekonstrukcija moguća. Upućuje nova ekipa sa opremom i materijalom da izvede radove i, naravno, da se svi vrate živi i zdravi.

ISTOVREMENO, u leto devedesete na Kosovu i Metohiji Rugova i njegova ilegalna skupština u Kačaniku proglašavaju „Ustav Republike Kosovo“. Političke posledice do današnjeg dana - znamo. U institucijama Pokrajine, a posebno u privredi, nastaje haos. Na osnovu „Deklaracije“ te skupštine, Albanci napuštaju MUP, Trepču, opštine  jer ne priznaju institucije i poredak Republike Srbije. Počinju demonstracije, neredi, sabotaže - jednom rečju, haos. EPS na Kosmetu ima moćan proizvodni i prenosni potencijal koji dostiže 25-30% proizvodnje struje u Srbiji. Otvara se ogroman bezbednosni i energetski problem. Ako se haos iz ostatka privrede KiM prenese na elektrane, prete havarije sa nesagledivim posledicama.

Iz tog vremena, sećam se razgovora rukovodstva EPS sa predsednikom Miloševićem u Predsedništvu Srbije. [...]  Tom prilikom je usvojen predlog rukovodstva EPS sa Kosova i Metohije da se razgovara sa Albancima da niko ne napušta posao, ali da se, radi održavanja poverenja i bezbednosti sistema, ljudi i opreme, udvoje posade na vitalnim mestima. To je bila i tehnički i politički ispravna odluka. Narednih deset godina krize, sukoba i rata protutnjale su u senci te odluke. Naime, velik broj Albanaca ostao je da radi na različitim pozicijama čak i u ratu 1999. godine. Tokom 1998. njihov broj se kretao oko 1.500... To nije samo rezultat - to je tekovina za pamćenje.

TAKO dolazimo do rata i uloge EPS u njemu: nije EPS ušao iz mira u rat 1999. godine. Prve bombe 24. marta 1999. zatekle su me u Prištini. Naloženo je zamračenje i grad je utonuo u mrak, čuli su se pucnji i postalo je očigledno da ćemo se boriti sa ratom i mrakom. Kasnije je zaključeno da u modernom ratu zamračenje nije nikakva zaštita, jer onaj koji bombarduje vidi noću kao danju. Zbog toga su potom gradovi bili osvetljeni kako se građanima ne bi otežavao život. EPS je obezbedio da na Kosovu i Metohiji čitavo vreme rata imamo struje.

Mogu samo da prenesem brigu naših ratnih komandanata za stanje elektroenergetskog sistema, jer je on parametar „žilavosti“ države u ratnim uslovima. To je, nažalost, bilo poznato i NATO planerima bombardovanja. Napadi grafitnim i razornim bombama na prenosni sistem sa dalekovoda su preneti na trafostanice i prešli sa privremenog onesposobljavanja na trajno razaranje sistema. Važno je naglasiti da trafostanice nisu samo oprema, to su i ljudi 24 sata dnevno, u svim meteorološkim uslovima. Biće mnoštvo primera hrabrosti zaposlenih za vreme bombardovanja...

U TOM kontekstu, mogu da iznesem svoje svedočenje. Bio sam u Boru u momentu bombardovanja trafostanice „Bor 3“ u krugu topionice bakra RTB Bor. Raketirali su je dok joj temelje nisu „okrenuli nagore“. Dežurni dispečer je bio unutra, na svom radnom mestu, čudom ostavši živ, a piralen iz trafoa bombe su podigle u atmosferu i rasule u okolinu. Jugoistočno od Bora nalazilo se veliko skladište tečnih goriva, a preko puta njega velika trafostanica „Bor 2“ na 400 kV dalekovodu za prenos struje sa Đerdapa. NATO je, sa više bombardovanja, do temelja  razorio skladište NIS-a. Rezervoari su goreli, a preko puta trafostanica čitavo vreme u funkciji i sa odgovarajućim posadama, jer je bila od posebnog značaja za celu zemlju. Pošto je „Bor 3“ već bombardovan, verovatnoća da će i „Bor 2“ doći na red bila je očigledna. To ne samo da nije pokolebalo posadu, već su, zajedno sa ljudima iz RTB, rekonstruisali snabdevanje narušeno rušenjem trafostanice, tako da su sprečene havarije koje su bile neminovne u slučaju ako bi pogoni ostali potpuno bez struje.

SUTRA: MILIONSKI POSAO UOČI NATO AGRESIJE