FELJTON - KAKO SU NATO BOMBE GASILE ELEKTROPRIVREDU SRBIJE: Klasična demonstracija vojne neobuzdane sile

 Uopšte gledano, mediji su prikazivali veoma malo od onoga što se dešavalo „na terenu“; tu i tamo se opisivao poneki „ispad“ (kao što je bombardovanje glavnog studija Radio-televizije Srbije u Beogradu, ili ponekog mosta, preduzeća i sl.), ali o sistematskom bombardovanju elektroprivrede gotovo da nema ni reči. Razloge možemo tražiti u okolnosti da NATO nije ni nagovestio ovu vrstu delovanja, a osim toga ono se pokazalo kao neuspešno sa stanovišta očekivanih posledica - sloma elektroenergetskog sistema Srbije (što znači da nije bilo vidljivo dopisnicima „na terenu“).

Takođe, ni šira domaća javnost nije imala, a danas ima još manje, jasnu predstavu o opasnosti po ukupne životne uslove stanovništva, kao i organizaciju i funkcionisanje čitavog društva, koje je ovaj vid NATO bombardovanja trebalo da proizvede. Uspešno otklanjanje ove genocidne opasnosti nije proisteklo naprosto iz sticaja srećnih okolnosti, već, pre svega, iz hrabrog, posvećenog i stručnog delovanja zaposlenih EPS.

ŠTO SE tiče same agresije - koju su „nezavisni“ mediji i analitičari umanjivali koristeći eufemizme kao što su „humanitarna intervencija“, ili „vazdušna kampanja“ - treba istaći da se ne radi ni o kakvom „malom kosovskom ratu“, već o klasičnoj vojnoj agresiji sa velikim geopolitičkim ciljevima. Taj rat je vođen i kao demonstracija neobuzdane sile, zastrašivanje „neposlušnih“, disciplinovanje od strane evropskih saveznika, ali najviše kao deo strategije dominacije i širenja NATO na Istok, bliže ruskim granicama. Nemački političar Vili Vimer (CDU), u svom izveštaju sa konferencije NATO u Bratislavi, aprila 2000. godine, ovako (kancelaru Gerhardu Šrederu) prenosi američko viđenje cilja napada NATO:

„Rat protiv Jugoslavije je vođen da bi se ispravila jedna greška generala Dvajta Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata. Zato se tamo naknadno moraju stacionirati američki vojnici“, izneli su visoki američki predstavnici svojim evropskim saveznicima.

U jezgrovitom, ali sveobuhvatnom i jasnom izveštaju Vilija Vimera o američkom viđenju ciljeva rata i strategije NATO, nema ni reči o humanitarnim, demokratskim ili sličnim vrednosno definisanim ciljevima agresije. Govori se isključivo o geopolitičkim i ekspanzionističkim ciljevima SAD koji su ugrađeni u strategiju NATO. Dakle, agresija je bila pokriće za uspostavljanje američke vojne baze „Bondstil“, kod Uroševca, jedne od najvećih američkih vojnih baza (izvan teritorije SAD), bliže Rusiji, čvorištima komunikacija prema Kaspijskom basenu, Bliskom istoku i centralnoj Aziji. Paralelno, u talasima, povećava se broj članica Alijanse koja, od 19 u vreme izvođenja agresije, danas ima 30 članica, težeći da taj broj i dalje povećava.

„BONDSTIL“ je prva karika u lancu novih američkih baza koje se, potom, ubrzano uspostavljaju u Bugarskoj (tri), Rumuniji (četiri), Mađarskoj, Poljskoj, baltičkim republikama, sve do vrata Finskog zaliva. Od formalno odbrambenog, kako je definisan osnivačkim aktom 1949. godine, NATO se agresijom na Srbiju (SRJ) formalno i faktički pretvara u ofanzivni, agresivni vojni savez. Prema pomenutom izveštaju Vilija Vimera, predstavnici SAD saopštavaju svojim saveznicima, kao i budućim članicama NATO, da će se napad na Jugoslaviju, izvršen bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i izvan ugovornog područja Alijanse, koristiti kao presedan „uvek kada se za tim ukaže potreba“. To je bila najava potonjih agresija i intervencija, od Iraka, preko Libije i Sirije, do „arapskog proleća“ i ukrajinskog „Majdana“.

Bio je to prvi rat na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Rat u Evropi - protiv Evrope, uz aktivno učešće zemalja Zapadne Evrope. Bombe su razarale privredu, civilne objekte i infrastrukturu u Srbiji (SRJ), ali paralelno je razaran svetski i evropski pravni i bezbednosni poredak zasnovan na rezultatima Drugog svetskog rata, razarani su Povelja UN, Finalni dokument OEBS iz Helsinkija, Pariska povelja za novu Evropu, konvencije, rezolucije, osnovni principi međunarodnih odnosa. Bila je to tačka preloma od kakvog- takvog poretka ka haosu i neizvesnosti, globalizaciji intervencionizma, odnosno rata i militarizacije.

IPAK, snažna odbrana jedne male ali nezavisne evropske države, žilavost i jedinstvo naroda i odbrambenih snaga - otvorili su oči onih koji su na mnogim stranama očekivali da će posle pada Berlinskog zida nastupiti period mira, napretka i demokratije, koji su, tu i tamo, poverovali u „kraj istorije“. Na taj način, koliko god da je agresija NATO na Srbiju (SRJ) 1999. godine viđena kao vrhunac bezobzirnosti i neobuzdanosti „pobednika“ u „hladnom ratu“, pokazalo se da je to ujedno bila tačka koja označava početak otrežnjavanja od iluzija, približavanja snaga mira i saradnje - rađanja novog multipolarnog svetskog poretka i nepovratnog odlaska unipolarnosti u istoriju.

NATO je tokom agresije izvršio 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona, uključujući i projektile sa osiromašenim uranijumom. NATO je uništio i oštetio 25.000 stambenih objekata, onesposobio 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja, zgrade Radio-televizije Srbije, Petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, Fabrike automobila „Zastava“ iz Kragujevca, Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine i mnogih drugih civilnih ciljeva.

RATNA šteta je procenjena na oko 100 milijardi SAD dolara. Tokom bombardovanja teritorije Republike Srbije masovno je korišćena municija zabranjena po Ženevskoj konvenciji. Na Srbiju je bačeno 15 tona projektila od osiromašenog uranijuma. Istovremeno, na 219 lokacija na površini od 23.000 km2 bačeno je oko 1.000 kasetnih bombi od kojih je stradao veliki broj civila. Ostaće posebno zapamćeno bombardovanje kasetnim bombama zelene pijace u Nišu. Koliko je žrtava među teško ranjenima, zatim od odloženih dejstava oružja sa osiromašenim uranijumom, teško će se utvrditi. Vreme razlaganja osiromašenog uranijuma meri se milijardama godina.

Agresija je okončana 10. juna 1999. godine, nakon potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu i donošenja Rezolucije 1244 SB OUN, kojom je Pokrajina Kosovo i Metohija stavljena pod mandat Saveta bezbednosti UN dok se status pokrajine ne reši trajno, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

U UTORAK: SVETLA JE BILO OD PRVOG DO POSLEDNjEG DANA RATA