FELJTON - PRIPREME ZA AGRESIJU NATO NA SR JUGOSLAVIJU: Kinkel pomaže kosovske Albance, naoružava, obučava i finansira tzv. OVK
PAD Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke izazvali su velike promene u Evropi, pošto je to bio geopolitički poraz i za Rusiju i za Francusku, dok se Nemačka pretvorila u neprikosnovenog političkog lidera EZ/EU, sa naraslim uticajem na globalnom planu (pre svega zbog značajnog učešća u finansiranju ključnih međunarodnih institucija).
Klaus Kinkel i Ditrih Genšer su bili čelni ljudi Nemačke obaveštajne službe
Nemačka je sačuvala privid vojno „bezopasne” zemlje, što joj je omogućilo da bez kompleksa ispolji sopstvene geopolitičke ambicije. U njenom primarnom fokusu našle su se prvenstveno srednjoevropske zemlje iz nekadašnjeg sovjetskog bloka i jugoslovenske republike Slovenija i Hrvatska, čiju je secesiju svesrdno pomagala.
Ali jedan od glavnih geopolitičkih stratega Zapada, Zbignjev Bžežinski, smatrao je da SAD ne bi smele da dozvole da ova „nova” Nemačka sada čitavu Evropu podredi sebi i oblikuje njenu integraciju shodno svojim interesima i vizijama . On je išao dotle da je ocenio da „Evropa koju bi konstruisao i vodio Berlin jednostavno nije moguća”, te da SAD treba da „obuzdavaju” Nemačku (uz povremeno kratkoročno favorizovanje Francuske) i da formiraju „zonu integrisane vojne bezbednosti” sa obe strane Nemačke, što je praktično i u dobroj meri urađeno prijemom Poljske, Češke i Mađarske u NATO 1999.
GENŠERA je nasledio njegov dugogodišnji saradnik (lični sekretar i šef kabineta) i kolega iz FDP, Klaus Kinkel (1936.) doktor pravnih nauka, predsednik nemačke Savezne obaveštajne službe (1979-1982), savezni ministar pravde (1991-1992), savezni ministar spoljnih poslova (1992-1998) i vicekancelar (1993-1998) [14]. Posle odlaska sa političke funkcije bio je član evropskog savetodavnog saveta Lehman Brothers i član upravnog odbora Deutsche Telekom Foundation (2002–2014).
Za vreme Kinkela SR Nemačka je počela aktivnije da pomaže kosovske Albance i da naoružava, obučava i finansira Oslobodilačku vojsku Kosova - OVK (s tim da je saradnja sa njegovim političkim krilom - „Narodnim pokretom Kosova” - APK, koji su činili aktivisti pobune na KiM iz 1991. koji su bili u egzilu u SRN, uspostavljena saradnja preko BND još iste godine). Pripremajući teren za agresiju NATO-a na SRJ u 1999. OVK (UČK, KLA) se značajnije pomaže počev od 1996, kada se Savezna obaveštajna služba (BND) i Vojna obaveštajna služba (MAD) angažuju na njihovom obučavanju i naoružavanju kako bi se učvrstio nemački uticaj na Balkanu . Ovo se poklapa sa imenovanjem Hansjerga Gajgera (Hansjörg Geiger) za novog šefa BND koji je ojačao saradnju i sa Albanijom formirajući u Tirani jedan od najvećih regionalnih centara BND-a koji je bio uključen i u regrutovanje pripadnika OVK.
PARADOKSALNO je u svemu ovome i to da je OVK sve do sredine 1998. tretirana kao „teroristička grupa” (čak i od strane SAD), što se jasno vidi i iz Rezolucije SB UN 1160 od 31. 3. 1998, kojom se SRJ (uključujućii Kosovo) uvodi sveobuhvatni embargo na uvoz oružja, pri čemu je ne samo Beogradu nego i OVK trebalo da bude uskraćena svaka vojna i finansijska pomoć. Ova rezolucija osudila je ne samo „prekomernu upotrebu sile na civilno stanovništvo od strane srpskih policijskih snaga”, već isto tako i „sve terorističke akte ‘Oslobodilačke vojske Kosova’ i bilo koje grupe ili pojedinaca, kao i svaku podršku terorističkim aktivnostima na Kosovu iz inostranstva, obezbeđivanjem finansijskih sredstava, oružja i obuke”. Međutim, Nemačka je sve to upravo tada radila (i time de facto sponzorisala terorizam) i nije izveštavala o tome SB UN, a čak je stavila veto u NATO na vojno zaustavljanje krijumčarenja oružja za OVK sredinom 1998.
ISTORIJA SE PONAVLjA
KINKEL je uglavnom nastavio Genšerovu spoljnu politiku, a kada je u pitanju jugoslovenska kriza bio je još više antisrpski nastrojen i veliki pobornik sankcija Srbiji koje su trebalo da nateraju Srbiju da bude „koperativnija” u slučaju Kosova, ili će dugi niz godina biti isključena iz normalne međunarodne saradnje (reprograma dugova, trgovinskih preferencijala EU) i pristupa međunarodnim organizacijama (MMF, Svetska banka) . U nemačkoj štampi često se citira rečenica Klausa Kinkela iz 1992. (a i on je to isto ponavljao) da „Srbe (Srbiju) treba baciti na kolena” (Serbien in die Knie zwingen), kao parafraza izjave nemačkog cara Vilhelma II pred Prvi svetski rat.
Tadašnji savezni ministar odbrane Folker Rije (Volker Rüe) takođe se zalagao za akciju na Kosovu i bez rezolucije Saveta bezbednosti UN (dok su Kol i Kinkel još i dalje nastojali da moguću agresiju na SRJ uslove dobijanjem saglasnosti SB). Tako je Vojni savet NATO, na čijem čelu je tada bio nemački general Klaus Nauman, primio je 11. 6. 1998. direktivu da razmotri moguće varijante vojnog angažovanja NATO na Kosovu od kojih je jedna predviđala razmeštanje 53.000 NATO vojnika na Kosovu ako se sa tim saglasi Beograd (što se na kraju i desilo), a druga da, ako se SRJ tome suprotstavi, Kosovo bude silom zauzeto sa armijom od 200.000 NATO vojnika.
NEMAČKA je u vezi s Kosovom želela da izbegne izolovani nastup kao 1991. u slučaju priznavanja Slovenije i Hrvatske (kada je preuzela pionirsku ulogu, suprotnu čak interesima SAD) i stoga je izabran put koji je u datim uslovima obećavao više uspeha - ujednačen sa pozicijom ostalih sila u NATO, ali uz određeno forsiranje aktivnosti „iz senke”. Ovo je podrazumevalo suzdržavanje od ambicioznih nastupa, sveobuhvatno uključivanje SAD i internaci-onalizaciju konflikta na Kosovu.
Dok je u slučaju Slovenije i Hrvatske interes Nemačke relativno razumljiv za manje upućene se može postaviti pitanje odakle toliki interes Nemačke za Kosovo, ali i samu Albaniju. Naime, u Drugom svetskom ratu Italija je sa Albanijom, Kosovom i delovima Makedonije, stvorila „veliku Albaniju”, da bi ovaj „velikoalbanski” prostor nakon kapitulacije Italije septembra 1943. preuzela Nemačka i postala njegova zaštitnica. Tada je uz snažnu nemačku podršku osnovana tzv. Druga prizrenska liga, čiji deklarisani cilj je bio „etnički čista Albanija” i formirana SS divizija „Skenderbeg” sa 6.500 ljudi (sa sedištem u Prizrenu).
Nemačke veze sa Kosovom datiraju iz Drugog svetskog rata
NAKON poraza od partizana u Albaniji, sedište nemačke vojne komande je prebačeno u Prizren, da bi nemačke snage, zajedno sa snagama Đafera Deve, na Kosovu pružale otpor do maja 1945. Od kraja rata, za vreme četrdesetogodišnje vladavine Envera Hodže u Albaniji (do 1985) i postojanja SFRJ do 1991, uticaj Nemačke na ovom prostoru nije bio značajnije prisutan, ali tada se ukazala šansa koju je Nemačka znala da iskoristi. Podržala je izbor Salija Beriše za predsednika u Albaniji (značajna finansijska sredstva obezbedio je Bujar Bukoši, od 1990. u Nemačkoj nastanjeni „predsednik vlade Republike Kosovo”) i razvijena je saradnja sa secesionistima na Kosovu.
Inače, od samog početka je za sve one koji su na razne načine podržavali nezavisnost Kosova moralo da bude jasno da se nacionalističke vođe kosovskih Albanaca neće zadovoljiti samo „paralelnom albanskom državom”, već da je krajnji cilj stvaranje „velike Albanije”, veće od one koja je dobila nezavisnost 1913, kao rezultat volje velikih sila, pre svega Austrougarske, sa prevashodnim ciljem da se ograniči Srbija, spreči njen izlazak na more i ujedinjenje sa Crnom Gorom (a dugoročno i izlazak Rusije na Mediteran).
SUTRA: JOŠKA FIŠER SAKRIO PRAVU ISTINU O RAČKU