FELJTON - TRASIRANJE PUTA ZA UJEDINJENJE NEMAČKE: Amerikanci "ustupili" 11 miliona nacističkih dokumenata Saveznom arhivu

Pojavile su se nove ličnosti koje su iznele proces ujedinjenja i konsolidacije ujedinjene Nemačke, kao i afirmisanja njene nove uloge u EU i svetu.

Helmut Kol (Helmuth Josef Michael Kohl, 1930–2017), političar CDU i dugogodišnji savezni kancelar (kancelar SRN 1982-1990 i posle ujedinjene Nemačke 1990-1998, ukupno 1.10.1982-27.10.1998) doktorirao je istoriju (1958) na Univerzitetu u Hajdelbergu. Stariji brat mu je poginuo u Drugom svetskom ratu, a Helmut Kol je sa 10 godina postao član Nemačke omladine (Deutsches Jugendvolk) sekcije Hitlerove omladine (Hitler Jugend – HJ),), a sa 15 godina (20.4.1945) i član HJ. Bio je predsednik CDU 1973-1998. (i počasni predsednik 1998-2000) i premijer pokrajine Rajnland-Falc 1969-1976. Povukao se iz političkog života 2002. posle afere sa nelegalnim finansiranjem partije CDU (tzv. afera crnih fondova - Schwartzgeldaffäre) tokom devedesetih godina. Smatra se da je stvorio čitavu generaciju političara koja i danas vlada Nemačkom, te da je zaslužan za politički uspon Angele Merkel koju je doveo u svoj tim i važila je za njegovu štićenicu.

KAO  POLITIČAR Kol je podržavao evropske integracije (posebno proširenje na Istok) i francusko-nemačku saradnju, posebno sa predsednikom Fransoa Miteranom (Francois Mitterrand). Za vreme njegovog mandata došlo je priznavanje Slovenije i Hrvatske koje je upravo SRN isforsirala (kasnije i priznavanja BiH), čime je formalizovano rasturanje Jugoslavije, i angažovanja Bundesvera u BiH, Kao i stacioniranja brojnih NATO raketa na tlu SRN. Međutim, ono po čemu će biti najviše upamćen je to što je „silovito” gurao proces ujedinjenjenja prepoznavši povoljan momenat u svetu i slabosti Nemačke Demokratske republike (NDR) i SSSR i za to je dobio prestižnu titulu „kancelar ujedinitelj”. Kancelar je sa (do tada) najdužim mandatom u istoriji Nemačke i nesporno je u ovom periodu uspešno oblikovao nemačku politiku.

Kol i Genšer su 1990. vešto uspeli da kroz format razgovora „4 + 2” (sile pobednice + dve Nemačke) i njegov završni dokument izbegnu formalnu mirovnu konferenciju i aktuelizovanje pitanje reparacija Nemačke iz Drugog svetskog rata i time ostvarili veliku korist za Nemačku (od više stotina milijardi maraka), ali i onemogućili zemlje koje su pretrpele štetu da ostvare svoja prava.

MEĐUTIM, kancelar Kol verovatno ne bi sve ovo postigao da nije imao saradnika kao što je Hans Ditrih Genšer (Hans Dietrich Genscher, 1927–2016) koji se smatra pravim „arhitektom nemačkog ujedinjenja” i čovekom koji je u teškim vremenima presudno uticao na oblikovanje nemačke spoljne politike. Genšer je u mladosti služio u Vermahtu i pri kraju rata postao je član nacističke stranke, kako se navodi na bazi „kolektivne prijave za članstvo” cele jedinice (za koju on navodno nije znao).

Posle rata bio je u zarobljeništvu dva meseca, a kada je pušten nastavio je studije prava i ekonomije. Postao je član FDP  1952 i ušao je u politiku. Bio je član Bundestaga (iz pokrajine Severna Rajna Vestfalija) od 1965. do 1998, savezni ministar unutrašnjih poslova u koalicionoj vladi V. Branta (1969-1974), savezni ministar spoljnih poslova u vladama H. Šmita (1972-1982) i (kada je FDP napravio koaliciju sa CDU/CSU) vladama H. Kola (1982-1992) i vicekancelar (1982-1992), a bio je i šef FDP (1974-1985). Posle odlaska sa javnih funkcija bavio se savetodavnim poslovima i bio član uprave mnogih organizacija.

Na penzionisanje Genšera 1992. izgleda da su bitno doprineli pritisci SAD koje se nisu slagali sa njegovom politikom da se ograniči uticaj SAD u Evropi i pretnja da će nemačka javnost biti dokumentovano upoznata sa njegovom nacističkom prošlošću. Od toga ga nije mogao zaštitit ni njegov partijski kolega Klaus Kinkel, nekadašnji šef BND i naslednik na mestu ministra inostranih poslova, koji je bio mnogo fleksibilniji u pogledu američkih zahteva.

KADA se Genšer 1994. ponovo pojavio kao najizgledniji kandidat za mesto predsednika Nemačke, objavljeni su u javnosti podaci o njegovoj nacističkoj prošlosti i sa kandidaturom je bilo gotovo. Naime, te je godine, slučajno ili ne, Berlinski dokumentacioni centar u kome su Amerikanci držali od 1945. pod ključem 11 miliona partijskih nacističkih dokumenata, iz američkih „ruku” prešao u nadležnost nemačkog Saveznog arhiva, pa su iz te mračne nacističke zaostavštine počele da izranjaju „programirano”  „zapaljive” informacije koje su uticale na sudbine poznatih ličnosti.

Ne bi se moglo oceniti kao lojalno ponašanje Genšera, tada ministra unutrašnjih poslova (i njegovog tadašnjeg šefa kabineta Klausa Kinkela) 1974. prema kancelaru V. Brantu. Iako je Genšer dobio upozoravajuće informacije od nemačke službe kontrašpijunaže o špijunskim aktivnostima Gintera Gijoma (koji je radio u službi kancelara) on nije u potpunosti informisao i s dužnom pažnjom upozorio na to Branta, tako da je on nakon izbijanja afere (tzv. afera Gijom) dao ostavku. Postoje i informacije da su Liberali (FDP) čiji je Genšer tada bio šef već počeli da pripremaju teren za prelazak u koaliciju sa CDU/CSU, što se i realizovalo 1982.

SMATRA se da je Genšer odigrao presudnu ulogu u preuranjenom priznavanju Slovenije i Hrvatske od strane Nemačke 1991. i pritisku da ostale članice EU to učine, čak i pored upozorenja tadašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hansjerg Ajfa (Hansjörg Aiff) . Lord Peter Karington, predsedavajući konferencije o Jugoslaviji je bio protiv priznavanja i imao je razmenu pisama sa oštrim rečima sa Genšerom, upozoravajući da će preuranjeno priznavanje Slovenije i Hrvatske predstavljati krah konferencije o Jugoslaviji i da bi moglo da predstavlja varnicu koja će „zapaliti Bosnu”. Navodno je stari lord, s gorčinom i razočaranjem, znatno kasnije, konstatovao da je „priznavanje Slovenije bila greška, Hrvatske fatalna, a BIH katastrofalna greška” . Od spoljnih faktora, Nemačka je najodgovornija za građanski rat na jugoslovenskim prostorima.

Predsednik SRN u tim godinama bio je Rihard fon Vajczeker (Richard Karl Freiherr von Weisczäcker, 1920–2015), doktor prava, koji je poticao iz aristokratske porodice, čiji je otac bio diplomata i državni sekretar ministarstva spoljnih poslova u vreme nacista. Sam Rihard bio je oficir Vermahta i učestvovao je u Drugom svetskom ratu od invazije na Poljsku do ranjavanja i istočnoj Pruskoj 1945. Posle rata bio je gradonačelnik Zapadnog Berlina (1981-1984) i predsednik SR Nemačke  (1984-1994). Za vreme svog mandata, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima, držao se po strani, prepuštajući „dvojcu” Kol-Genšer da vode nemačku politiku.

SUTRA: PRIPREME ZA AGRESIJU NATO NA SR JUGOSLAVIJU