FELJTON - TRI DECENIJE ATENTATA, KIDNAPOVANJA I PLJAČKI: Nemačka služba usmeravala ustašku emigraciju na rasturanje Jugoslavije

Postoje tri zajednička elementa terorizma: (1) korišćenje nasilja, (2) politički ciljevi, i (3) namera širenja straha u ciljnoj populaciji. Prema definicija Biroa za zaštitu Ustava Savezne Republike Nemačke: „terorizam je sprovođenje borbe za političke ciljeve, koji...se nameravaju postići sredstvima napada na život i imovinu drugih osoba, naročito putem teških zločina (navedenih u krivičnom zakonu), pre svega: ubistava, ucenjivačkih kidnapovanja, paljevina, podmetanje eksploziva, ili sredstvima drugih aktova nasilja, koja služe za pripremanje ovih kriminalnih aktivnosti.

Od revolucionarnih terorističkih grupa u SRN (Zapadna Nemačka) daleko je najpoznatija „Frakcija Crvene armije” (Rote Armee Fraktion – RAF), dok su to bile u Italiji „Crvene brigade” (Brigate rosse), u Španiji ETA i Irskoj (severnoj) IRA. RAF  je više poznata kao grupa Bader-Majnhof (Baader-Meinhof Gruppe), koju su predvodili Andreas Bader (Andreas Baader), Urlike Majnhof (Urlike Meinhof), Gudrun Enslin (Gudrun Ensslin) i Horst Maler (Horst Mahler) tzv. prva generacija („drugu generaciju” su činili članovi RAF koji su nastavili sa aktivnostima pošto je većina  prve generacije pohapšena 1972, a „treću generaciju” oni iz osamdesetih i devedesetih), zajedno sa anarhističkom grupom „Pokret 2. jun” i tzv. revolucionarnim ćelijama.  Radilo se o grupaciji koja je generalno zastupala levičarsku ideologiju, sa elementima marksizma i maoizma, pomešanog sa radikalnim anarhističkim stavovima.

RAF  JE BIO uključen u serije bombaških napada (česta meta su bile institucije i pripadnici američkih vojnih snaga stacionirani Nemačkoj koji su kvalifikovani kao „predstavnici imperijalizma”), atentata, kidnapovanja, pljački banaka i sukoba sa policijom koja su trajala gotovo tri decenije. Njihova aktivnost je dostigla vrhunac 1977, kada je dovela praktično do nacionalne krize, poznate kao „Nemačka jesen”. RAF se smatra odgovornim za 34 ubistva, kao i veliki broj povređenih, uz znatnu materijalnu štetu. Vođe „prve generacije” su uhapšene 1971-1972. (Bader, Enslin, Majnhof, Mains i Raspe). Mains je 1974. umro u zatvoru od posledica štrajka glađu, da bi (nakon ubistva javnog tužioca u Karlsrueu aprila 1977) 9. 5. 1976. Urlike Majnhof „izvršila samoubistvo” u svojoj ćeliji pod čudnim okolnostima. Preostali su osuđeni na doživotnu robiju.

Pripadnici RAF su ubili Jirgena Pontoa (Jürgen Ponto), predsednika Drezdner bank, 30. 7. 1977, a 5. 9. 1977. kidnapovali predsednka Udruženja nemačke industrije Hans Šlajera (Hans Martin Schleyer, inače bivšeg nacistu i oficira SS) ubivši četiri njegova telohranitelja. Ponuđena je njegova razmena za zatvorene pripadnike RAF-a. Palestinski otmičari su uz pomoć RAF-a 13.10.1977. otela Lufthanzin avion sa putnicima koji su trebali da posluže za razmenu (tražili su oslobađanje članova RAF  i PLO), ali su teroristi pobijeni 18. 10. 1977. kada je avion sleteo u Mogadiš  (Somalija) gde su ga zauzeli nemački specijalci (jedinice GSG 9 ).

Te večeri troje vođa RAF (Bader, Enslin i Raspe) su nađeni mrtvi u svojim ćelijama gde su „izvršile samoubistvo” pod čudnim okolnostima (Bader i Raspe revolverom, a Enslin vešanjem, dok je Irmgard Meler (Irmgard Möller) imala nekoliko ubodnih rana kuhinjskim nožem u grudi, ali je preživela)  i sve to u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem „Štamhajm” (Stammheim). Kidnapovani Šlajer je nađen mrtav sledećeg dana 19. 10. 1977. u Francuskoj.

NA DAN  20. 4.1998. poslato je faksom pismo otkucano na pisaćoj mašini na nemačkom novinskoj agenciji Rojters, sa potpisom RAF i poznatim simbolom automatske puške (Heckler & Koch MP 5) na crvenoj zvezdi, u kome se izjavljuje da se ova grupa raspušta. Posle toga bilo je još nekoliko napada, odnosno pljački koji su se povezivali sa (bivšim) članovama RAF, ali su se oni tretirali kao kriminalni čin, a ne kao teroristički akt.
Inače, postoje informacije da su neki članovi RAF bili uhapšeni u Jugoslaviji 1978, ali da je za njihovo izručenje traženo da Nemačka preda jednog vođu ustaške organizacije u Nemačkoj, što su nemačke vlasti odbile, pa su ovi članovi RAF pušteni. Izgleda da nemačke vlasti ovaj slučaj nisu zaboravile. Paradoksalno je i da Nemačka nije bila voljna da razmeni pripadnike organizacije koja je po njihovoj zemlji sejala smrt za čelnika hrvatskih ustaša, što pokazuje da im je on bio važniji nego da izvedu  pred lice pravde osvedočene nemačke teroriste.

IZ OVOG primera možemo, bar delimično,  da izvedemo neke zaključke kakav je odnos u SR Nemačkoj bio prem SFR Jugoslaviji. Kada jedna zemlja na svojoj teritoriji toleriše organizacije koje su orijentisane na terorističke aktivnosti prema drugim zemljama, onda se danas obično kaže da „sponzoriše terorizam”. U SR Nemačkoj  je posle Drugog svetskog rata našao utočište veliki broj pripadnika neprijateljske hrvatske emigracije (srpska i albanska neprijateljska emigracija bila je daleko skromnija i po članstvu i po aktivnostima) koji bi se po današnjim standardim bili tretirani kao teroristi, ili bar poluteroristi, pošto su izvodili brojne oružane i bombaške napade i atentate u Nemačkoj i SFR Jugoslaviji.

Ali nemačke vlasti (posebno kada je na vlasti bila konzervativna CDU/CSU) su ispoljavale vrlo visoku toleranciju i dozvoljavale su njihove aktivnosti na svom tlu, njihove zločine nisu preterano revnosno istraživale, osim kada bi prešli neku granicu koja bi izazvala veće uznemirenje javnog mnjenja, a kada bi i bili uhvaćeni članovi ovih organizacija su mogli da računaju na blagu kaznu.

POSTOJE informacije da je nemačka Savezna obaveštajna služba, preko svojih agenata, bila uglavnom upoznata sa akcijama hrvatske emigracije (kao i albanske) i da ih je do izvesne mere kontrolisala i usmeravala, a pogotovo u funkciji priprema za rasturanje Jugoslavije, ali i posle toga. Primenjujući „Halštajnovu doktrinu” SR Nemačka  je prekinula diplomatske odnose sa FNRJ 19. 10. 1957. Dve zemlje su ipak nastavile diplomatsku komunikaciju na posrednom nivou - Francuska je zastupala SRN u Beogradu i Švedska je zastupala FNRJ u Bonu. Rukovodeći se principima svoje politike, SRN je priznanje NDR smatrala neprijateljskim činom i stoga je potpomagala delovanje emigracije kao vid pritiska na Jugoslaviju.

SUTRA:  USTAŠKA ORGANIZACIJA POD ZAŠTITOM NEMAČKE