FELJTON - KARAĐORĐEVIĆI NARUČILI ATENTAT NA KNEZA MIHAILA: U ubistvo srpskog kneza umešana i Austrougarska

Novija istraživanja (bazirana manje na novim istorijskim dokumentima, a više na različitim tumačenjima već postojećih saznanja) idu u pravcu, kao i tridesetih godina prošlog veka, na relativizaciji krivice i podeli odgovornosti (mada ne u istoj meri) svih zemalja u sukobu, u skladu sa „novom realnošću” ujedinjene Evrope (EU), ali i potrebi vojno-bezbednosne homogenizacije Zapada.

Neki istoričari čak smatraju da je Srbija najveći krivac za izbijanje Prvog svetskog rata, pozivajući se na analogiju (prema njihovim shvatanjima) sa zbivanjima na jugoslovenskim prostorima devedesetih godina prošlog veka. Ovo je posebno došlo do izražaja u knjizi istoričara Kristofera Klarka (Christopher Clark) "Mesečari: kako je Evropa ušla u rat 1914" (The Sleepwalkers: How Europa Went to War 1914) iz 2012, koja je doživela veliki publicitet i predstavlja novi doprinos slavljen od strane revizionista u obnovljenom „propagandnom ratu”, ali je pobudila i mnoge diskusije i kritike.

MOŽDA je najbolji zaključak u vezi sa krivicom za Prvi svetski rat onaj koji je izrekla cenjena britanska istoričarka Anika Mombauer (Annika Mombauer) u svom delu "Uzroci Prvog svetskog rata: sporenja i saglasnosti" (2002) koji glasi: „Istorija je podložna pristrasnostima, falsifikatima i namerno pogrešnim tumačenjima pojedinaca, čak i profesionalnih istoričara, a podložna je i cenzuri državnih tela, ako su istorijski zaključci neugodni ili se nepovoljno odražavaju na sadašnjost... Tekući konsenzus govori da je Nemačka u najvećoj meri odgovorna, odnosno da snosi veliki deo krivice, ali da politike ostalih evropskih vlada treba takođe uzeti u obzir prilikom konačnog suda."

U svakom slučaju, atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda izvršili su državljani Austrougarske (među njima nije bilo državljana kraljevine Srbije) na tlu pod vlašću Austrougarske, s tim da je od neposrednih atentatora većina bila maloletna po tadašnjem zakonu i da u tome nisu učestvovali samo pripadnici srpskog naroda (već je bilo i Hrvata i Muslimana). Ovo se desilo u vreme kada je u Evropi, ali i drugde, bilo obilje atantata na krunisane glave i državne čelnike, nakon kojih nije dolazilo do objave rata drugim državama (za koje se moglo samo sumnjati da su u nekom obliku podsticale ili pomagale ovaj čin) ili nekih drastičnih reakcija, što govori u prilog toga da je ovo procenjeno kao „zgodan” povod za rat i da isključivu krivicu snose oni koji su ga i objavili.

KAKO italijanski istoričar i antropolog Lukijano Kanfora u svojoj knjizi "Avgust 1914, ili: da li se ratuje zbog jednog atentata?", kaže: „Pravo pitanje je da li se počinje rat zbog jednog atentata, ili je upravo suprotno, rat već 'visio u vazduhu' i čekala se samo pogodna prilika." Primera radi, austrougarsku caricu Elizabetu (Sisi) od Austrije (1837-1898), suprugu Franca Jozefa, ubio je nožem italijanski anarhista Luiđi Lukeni u Ženevi 1898. Tim povodom izbili su protesti u Beču i drugim gradovima Austrougarske protiv Italijana, ali Austrougarska nije objavila rat Italiji zbog ubistva svoje carice (koja je inače bila vrlo omiljena) od strane italijanskog državljanina (atentator je osuđen na doživotni zatvor i izvršio je kasnije u zatvoru samoubistvo).

UGLAVNOM je malo poznato da je u ubistvo kneza Mihaila Obrenovića 1868. (1823-1868, knez Srbije 1839-1842. i 1860-1868) u Topčideru, koje su izvršili sledbenici dinastije Karađorđević bila višestruko umešana Austrougarska. Naime, ona je dozvolila zaverenicima da koriste njenu teritoriju u pripremi za atentat, a izgnani knez Aleksandar Karađorđević (1806-1885, knez Srbije 1842- 1858), koji je živeo u Budimpešti, nabavio je oružje i dao novac atentatorima. Vlada Srbije je tražila od mađarske vlade da kneza izvede pred sud, što je sud u Budimpešti prvo odbacio na osnovu „nedovoljnih dokaza”, ali ga je Apelaci- oni sud proglasio krivim i osudio na 8 godina zatvora, na osnovu činjenice da je on nabavio oružje i novac za ubice. Međutim, pošto su se odnosi sa Srbijom pogoršali, Vrhovni sud Mađarske odbacio je ovu presudu i potvrdio prvobitnu. Da li je možda Srbija zbog ovoga trebalo da objavi rat Austrougarskoj? To se, naravno, nije desilo, a posle je na presto došao knez Milan Obrenović (1854- 1901), koji je 16. 6. 1881. sklopio tajni sporazum sa Austrougarskom kojim je rukovođenje spoljnom politikom Srbije praktično prepustio Beču (knez Milan je 1882. proglasio Srbiju kraljevinom, a sebe za kralja).

Kada je kralj Milan Obrenović, koji se 1889. odrekao prestola u korist svog sina Aleksandra (1876-1903) umro u Beču 1901, austrijski car lično se suprot- stavio zahtevu da se kralj Milan sahrani u Srbiji, jer je on kralju Milanu za njegovog života dao reč da će ga on sahraniti u svojoj državi i to u manastiru Krušedol. To je kralj Milan nezadovoljan brakom sina Aleksandra tražio na sam dan njegovog venčanja. Tako je kralj Milan sahranjen u manastiru Krušedolu, po austrijskom dvorskom redu i o trošku austrijskog cara. Kako Slobodan Jovanović kaže: „To nije bila sahrana jednog srpskog kralja nego jednog vernog sluge Habzbruga”.

DOK NEMAČKI  Rajh (i pored odlučujuće uloge svojih jedinica u združeniim trupama napadača u pobedi i osvajanju) nije imao teritorijalnih pretenzija na račun Srbije, već je bio zainteresovan samo za njenu privrednu eksploataciju i kontrolu strateških saobraćajnica, Austrougarska je svoju okupacionu upravu zasnovala na načelima da Srbiju treba razoriti i opljačkati. Tako su u Beogradu dekretom od 4. 5. 1916. najveća industrijska preduzeća, trgovine i banke bile preuzete od strane austrougarskih vojnih vlasti koje su postavili nova rukovodstva iz redova predstavnika austrijskog i mađarskog kapitala. Od stanovništva su dobra oduzimana konfiskacijama, rekvizicijama, velikim porezima (koji su povećani 3 do 5 puta) ili prinudnim upisivanjem „ratnog zajma” i slično, pa je samo putem neposrednog poreza u Srbiji do kraja jula 1918. naplaćeno 61.743.702 krune. Austrougarski okupator je odneo mašine i alate iz fabrika i zanatskih radionica i ispraznio trgovine, a rudnike (sa Nemcima) eksploatisao preko svake mere, dok je rekvizicijom stočni fond smanjen za 70%. U toku i za vreme okupacije narodu je, prema procenama Narodne banke, odneto 5 milijardi dinara imovine.