FELJTON - KO JE KRIV ZA POČETAK PRVOG SVETSKOG RATA: Nemačka želela da Austrija i Srbija uđu u sukob

 Posle rata Nemačka je pokrenula opsežnu dobro organizovanu propagandnu „kampanju nevinosti” (od strane zvaničnih institucija, ali i nevladinih institucija i istoričara koji su bili finansirani iz javnih izvora) s ciljem da ovo promeni i stvori drugačija predstava u (domaćem i stranom) javnom mnjenju. Jedna od ovih aktivnosti bila je i izdavanje dela "Visoka politika" (Die Grosse Politik) u 40 tomova (između 1922. do 1927), koje je u potpunosti zasnovana na dokumentima Ministarstva inostranih poslova, bez dokumenata iz carske kancelarije i vojnih institucija, čiji su „urednici” da bi se postigao osnovni cilj (revizija Versajskog ugovora), namerno izostavili neprijatne podatke i ključna dokumenta . Nemačka je u tom smislu podsticala i pomagala Austriju da i ona izda svoju zbirku zvaničnih dokumenata sa istim ciljem .

JEDINI disonantni ton u ovim zvaničnim nemačkim naporima bilo je izvešetaj nemačkog profesora prava dr Hermana Kantoroviča (Hermann Kantorowicz) koga je istražni odbora, Rajhstaga 1923. angažovao da istraži pitanje krivice  za rat. On je svoj rad na bazi izvorne građe i po modelu veštačenja u sklopu sudskog procesa završio i predao maja 1927. Međutim, s obzirom na njegov nalaz da Austougarska snosi glavnu odgovornost, a Nemačka veliku odgovornost, za rat, sa objavljivanjem rada se odugovlačilo na insistiranje Ministarstva inostranih poslova i posebno ministra Gustava Štrezemana (Gustav Stresemann), koji su ocenili da se njime ruše pozicije Nemačke u daljim naporima za reviziju Versajskog mira, tako da je na kraju zabranjeno javno objavljivanje ovog rada i on je završio u arhivi ministarstva, a samom Kantoroviču je akademska karijera u Nemačkoj uništena i na kraju je morao da emigrira.

Tokom svojih istraživanja u arhivi Ministarstva inostranih poslova u Bonu, istoričar Imanuel Gajs otkrio je primerak Kantorovičevog rada, onaj po kome je 1927. bio urađen prelom pred štampu, i na Gajsovu inicijativu ovo delo je 1967. u izmenjenoj društvenoj klimi u SR Nemačkoj  konačno doživelo svoje nemačko izdanje, punih 40 godina pošto je napisano . Inače, Kantorovič je u svojim „tezama o krivici za rat”, između ostalog, zaključio:...” Rušenje mira nisu počinile ni srpska ni engleska vlada. Prva je, istina, priželjkivala i takođe potpomagala raspad Austrougarske, ali nije pokušala da ga ratom izazove, druga je bila pravno obavezana da istupi.

ZA ATENTAT u Sarajevu srpska vlada ne snosi krivicu. Ser Edvard Grej lično je u cilju sprečavanja rušenja mira preduzeo sve što se može zamisliti... Krivica francuske vlade, poglavito Poenkarea, i ruske vlade, poglavito Sazonova, sastoji se u ruskoj mobilizaciji koju je Francuska podržavala, budući da isti predstavlja pokušaj rušenja mira prema Centralnim silama umešanim u već otvoreni sukob sa Srbijom. Sazonov je, ipak, najenergičnije pokušavao da spreči taj rat... Krivicu nemačke vlade, naročito careva i austrougarske vlade, naročito grofa Bertholda, dokazana je na osnovu akata koje su obe vlade potiskivale i falsifikovale. Ta dokazana krivica odnosi se na dovršeno rušenje mira u tri slučaja. U odnosu na balkanski rat (sa Srbijom) prisutan je brzuslovni predumišljaj pri čemu je nemačka vlada htela samo da pruži pomoć austrougarskoj vladi u odnosu na kontinentalni rat (sa Rusijom, Francuskom i Belgijom) uslovni predumišljaj, i goli nehat u odnosu na svetski rat (nastao uključivanjem Engleske)...

Obe vlade su pri tome, austrougarska nepokolebljivo, Nemačka uz povremeno kolebanje i vezana carskom rečju datom od strane Vilhelma II, bez konsultovanja svojih savetnika, osujetile engleske i ruske mirovne napore i prema tome propustile da odustanu od svog preduzeća.” U svakom slučaju, tokom međuratnih godina postojao je veliki broj različitih stavova o razlozima izbijanja rata 1914, od onih koji su za to optuživali (isključivo) Nemačku, do svaljivanja krivice na „sudbinu” i tvrdnju da je Evropa „skliznula” u rat zbog grešaka i slučajnosti, preko toga da su osnovni krivci Francuska i Rusija, pa do toga da niko nije odgovoran što se Julska kriza pretvorila u rat.

DO POČETKA tridesetih godina XX veka u većem delu Evrope ustanovljen je „novi konsenzus” o ratnoj krivici. Prešlo se od konstatacije „da je Nemačka jedina odgovorna” na zaključak da su „narodi naprosto skliznuli u rat” (da on nije bio rezultat neke posebne namere ili plana, nego neizbežni sled događaja), odnosno da je odgovornost bila kolektivna (da su krivi sistemi savezništava i „tajna diplomatija starog kova”), čime su napori revizionista krunisani uspehom. Potrebno je istaći da revizionistički napori nisu poticali samo iz Nemačke, već da ih je bilo i u drugim evropskim zemljamam (čak i u Engleskoj i Francuskoj), ali, ipak, najviše u SAD. Sa druge strane, vladajući krugovi u zemljama bivšim neprijateljima Nemačke su u novoj međunarodnoj situaciji smatrali da više nije „poltički mudro” da se jedino Nemačkoj pripiše odgovornost za Prvi svetski rat.

Pitanje nemačke krivice za Prvi svetski rat aktuelizovalo se šezedsetih godina prošlog veka kada je nemački istoričar i profesor Fric Fišer (Fritz Fischer) ponudio nove uvide s tim u vezi, zasnovane na primarnim (arhivskim) nemačkim  istorijskim dokumentima (kako u SRN, tako i u NDR), pre svega u knjizi "Posezanje za svetskom moći: ratna politika carske Nemačke, 1914-1918" (Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18) iz 1961.godine

U OVOM kapitalnom delu Fišer je tvrdio da je nemačko rukovodstvo vodilo agresivnu politiku i pre 1914, da je smatralo da je Julska kriza savršena prilika da se ostvare bar neki ekspanzionistički ciljevi, pre svega pripajanje teritorija (formulisani na „ratnom veću” od 8. 12. 1912. i u tzv. septembarskom programu kancelara Betman-Holvega od 9.9.1914) i dominaciju u Evropi, ali i svetu, koji su bili veoma slični Hitlerovim ciljevima u Drugom svetskom ratu, i da su zbog toga 1914. namerno rizikovalo izbijanje evropskog rata i bili do kraja svesni da se lokalni austrougarski-srpski sukob može proširiti u kontinentalni rat u Evropi...

Tako je nastala i tzv. „Fišerova kontraverza” ili „Fišerova paradigma” koja je dugo zaokupljivala pažnju istoričara, ali i političara. Ovo Fišerovo viđenje krivice Nemačke za rat bilo je u suprotnosti sa zvaničnom politikom u SR Nemačke  i naišlo je na oštre kritike i opstrukcije njegovog daljeg rada i istraživanja.

SUTRA:  KARAĐORĐEVIĆI NARUČILI ATENTAT NA KNEZA MIHAILA