FELJTON - SVET SE UBRZANO MENJA I PRETVARA U VELIKI HAOS: Raspadom SSSR, Jugoslavije i Čehoslovačke stvorene 22 nezvisne države

Tako su i velike evropske sile (Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Austrougarska i Rusija) u leto 1878. sazvale kongres u Berlinu, u nameri da tamo za duže vreme urede sporna pitanja na Balkanu. Predstavnicima Srbije tada čak nije dozvoljen ni pristup u glavnu salu u kojoj su održavani pregovori. Zato je srpski ministar spoljnih poslova Jovan Ristić, veliki istoričar i državnik koji je sa svojih 48 godina već bio predsednik Vlade i kneževski namesnik, iščekivao vesti u susednom hodniku. Tamo se sretao sa uticajnim političarima velikih sila, koje je nastojao da pridobije za zahteve svoje zemlje. Hitar, domišljat i svestan političke realnosti, Ristić je na kongresu uspeo da pridobije moćne saveznike, obezbedi teritorijalno proširenje i nezavisnost Srbije, koja je proglašena 13. 7. 1878. godine.

Posle Prvog svetskog rata Kraljevina Srbija, iako među pobednicima u ovom ratu, „nestaje” sa političke karte Evrope i nastaje Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je, kako komentariše kanadska istoričarka Margaret Mekmilan (Margaret Macmillan) u "Mirotvorcima", bila rezultat kako slučajnosti tako i ishitrenih, često očajničkih poteza velikih sila. Nije bilo jasno čak ni kako će se zvati ova delagacija, ili nova zemlja, koju je trebalo da predstavlja na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919.  Sastavljena od Srbije i južnih delova propale Austrougarske, na kraju je nazvana Jugoslavija.

MEĐUTIM, iz današnje perspektive nije isključeno da je to verovatno bila najveća istorijska greška Srbije, jer, da se zadovoljila stvaranjem neke vrste „proširene” Srbije (sa izlazom na more), kao što je bilo predviđeno (ali ne i izričito pismeno garantovano Srbiji) tajnim Londonskim ugovorom sila Antante (Velike Britanije, Francuske i Rusije) sa Italijom od 26. 4. 1915, kao i naznačeno (tačkom broj jedanaest) u planu od tzv. Četrnaest tačaka američkog predsednika Vudroa Vilsona, iz 8. 1. 1918, stvari bi se verovatno drugačije razvijale po Srbiju, ali i druge narode na prostorima nekadašnje Jugoslavije .

Ignacio Ramone (Ignacio Ramonet) u svom delu "Geopolitika haosa" konstatuje da „sa geopolitičkog stanovišta, svet izgleda kao veliki haos, s jedne strane umnožavanje regionalnih ekonomskih udruženja, a s druge strane, vaskrsavanje nacionalizama, uspon integrizama, podeljene države, manjine koje zahtevaju svoju nezavisnost. Većina sukoba krajem XX veka su unutrašnji sukobi, unutar- državni, u kojima se sukobljava centralna vlast s delom svog stanovništva. Svet je u potrazi za novom stabilnošću i žestoko trpi snagu dveju moćnih i suprotstavljenih dinamika: fuzije i fisije. S jedne strane, neke države teže da se sjedine sa drugima radi stvaranja celina, naročito privrednih, koje su značajnije, čvršće, manje ranjive. Umnožavaju se sporazumi o slobodnoj razmeni, smanjuju carinske prepreke, kako bi podstakle trgovinu, dok u isto vreme jačaju svoje političke i bezbednosne saveze.

Nasuprot tim pokretima fuzije, istovremeno, više nacionalnih celina spoznaju posledice fisije, pucaju, rastaču se, ili se urušavaju, rasparčavajući se pred očima svojih suseda. Tri savezne države Istočne Evrope - SSSR, Jugoslavija i Čehoslovačka - slomile su se, stvorivši 22 nezvisne države. Pravi šesti kontinent. Brojnije suverene zemlje nego one koje su se pojavile posle Prvog svetskog rata prilikom raspada tri imperije - austrougarske, Ruske i Otomanske, ili posle afričkih dekolonizacija pedesetih i šezdesetih godina”.

NASILNI i haotični događaji širom sveta se prvih decenija XXI veka umnožavaju i ubrzavaju, a istorijski primeri pokazuju da se na mnogo načina iskre i plameni nasilja i haosa mogu naglo proširiti, pa čak prerasti u vatrenu stihiju, za šta je sada potencijal mnogo veći.

Globalizacija se odnosi na činjenicu da svi sve više živimo u „jednom svetu”, tako da pojedinci, grupe i nacije postaju sve više međusobno zavisni . Globalizacija menja izgled sveta, ali i način na koji mi gledamo svet. Usvajanjem globalne perspektive postajemo svesniji svoje povezanosti sa ljudima iz drugih društava; globalna perspektiva otkriva nam činjenicu da sve jače veze sa ostatkom sveta znače da naši postupci imaju posledice po druge, a da problemi drugih imaju posledice po nas same. Iznad svega, uzrok globalizacije predstavlja razvoj informacione i komunikacione tehnologije, koja je povećala brzinu i obim interakcija među ljudima širom sveta. Međutim, mnogi zbog pandemije kovida-19, prognoziraju da će doći do talasa” deglobalizacije” i jačanja nacionalnih država ili eventualnog zatvaranja u regionalne okvire.

Svet se konstantno i ubrzano menja i stvara šokove koji pogađaju pojedince i društva. Ti šokovi mogu biti pozitivni ili negativni, oni mogu pogađati male ili velike grupe ljudi, oni se mogu desiti iznenada, ili postepeno. Da li su rezultati tih šokova pozitivni ili negativni, veliki ili mali, individualizovani ili široko rašireni, zavisi od interakcije između šokova i internih i eksternih uslova koji karakterišu socijalne i ekonomske sisteme (kao što su domaćinstva, zajednice ili države).

ULRIH Bek, već pomenuti u prethodnim nastavcima feljtona,  govori o tome da moderno društvo svojim razvojem „proizvodi” brojne i raznovrsne rizike kojih ranije nije bilo i da postaje „rizično društvo” (Risikogesellschaft). On dalje razvija svoju tezu o postojanju „svetskog rizičnog društva” (Weltrisikogesellschaft) usled novih globalnih rizika koji imaju obeležja: (1) delokalizaciju: njihovi uzroci i posledice nisu ograničeni na jedno geografsko mesto i prostor - oni su svuda prisutni; (2) neproračunljivost: njihove posledice se, u principu, ne mogu (potpuno) sagledati - proračunati (to su često „hipotetički” rizici); (3) nenadoknadivost: uglavnom se ne mogu adekvatno materijalno (i pravovremeno) nadoknaditi, kao na primer, u slučaju klimatskih promena. Sve više su prisutni rizici koji imaju dug latentni period efektuiranja, odnosno rezultat su kompleksnih procesa sa dugim „lancima efekata”, tako da se svi njihovi pravi uzroci ne mogu identifikovati, niti buduće posledice pouzdano odrediti i ograničiti.

Svet izgleda da karakteriše globalna struktura i lokalna nasumičnost dogđaja - globalna struktura održava celinu, a lokalna nasumičnost događaja omogućava inovativnost i otpornost. Ovi nasumični događaji mogu se posmatrati i kao „krize” koje su u raznim vidovima poslednjih godina učestale u svetu (svetska ekonomska kriza, problemi u evrozoni i dužnička kriza u Grčkoj, „arapsko proleće”, oružani sukobi u Libiji i Siriji, izbeglice iz Afrike i sa Bliskog istoka, Ukrajina, bregzit, pandemija...) izgleda da su najviše pogodile Evropu i ozbiljno testiraju njenu sposobnost da nađe adekvatne odgovore.

SUTRA: TRAŽENjE OPRAVDANjA ZA DVA SVETSKA RATA