FELJTON - TAJNE SPISE DAVAO TAJANSTVENIM LJUDIMA: Verovao je da će se posle rata roditi novi svet slobodnih ljudi
TESLA je imao naviku da izbegava rukovanje, ljubavna osećanja je preusmerio na ptice, držao je poslugu u hotelu na razdaljini od najmanje tri stope (oko 91 cm), bacao je okovratnike i rukavice nakon jedne upotrebe, ali imao je i druge stroge zahteve.
Od hotela je tražio da jedan sto drže stalno rezervisan za njega. Nikome drugom nije bilo dozvoljeno da tamo jede. Kada bi muva sletela na sto, morali bi ponovo da ga postave i da donesu nov tanjir. Kada se radilo o novcu, Tesla je takođe pokazivao malu sposobnost da se suzdrži.
Skoro osamdeset godina star, Tesla veoma slab i mršav, napisao je pesniku Džordžu Silvesteru Vireku, svom prijatelju dugo pismo razmatrajući svoje traume iz detinjstva. „Bila je to tmurna noć i pljuštala je kiša. Moj brat, mladić od osamnaest godina i intelektualni džin, bio je umro. Majka je ušla u sobu, podigla me i gotovo nečujno šapnula: ”Dođi da poljubiš Daneta”. Priljubio sam svoje usne uz ledene bratove usne shvatajući samo da se desilo nešto strašno. Majka me je vratila u krevet, malo se zadržala i sa suzama u očima rekla: 'Bog mi je jednog podario u ponoć i u ponoć uzeo drugog'."
Za svoj osamdeset prvi rođendan 1937. godine, na svečanom ručku organizovanom u njegovu čast, Tesla je dobio i Orden belih lavova od čehoslovačkog ministra i Orden belog orla, najveći orden u Jugoslaviji, od princa regenta Pavla, a po naredbi kralja Petra. Beograd mu je dao i donaciju od 600 dolara mesečno, koja mu je isplaćivana do kraja života. I sam veoma nalik na orla, sa dugim kukastim nosom naučnik je ”nastavio je sa svojim godišnjim običajem (nakon svečanosti dodele nagrada) da bude domaćin skupini novinara u svom apartmanu u hotelu "Njujorker”. Obučen u svoj najbolji sako, čarobnjak im je tamo pročitao pripremljen traktat, nagoveštavajući svoje najnovije izume i planove za stupanje u kontakt sa obližnjim planetama.
SVEGA nekoliko meseci kasnije, u poznu jesen, dok je pregovarao sa izaslanicima ministarstava rata Jugoslavije, Čehoslovačke, Engleske, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država, Teslu je udario taksi. Odbivši da ode kod lekara, izumitelj je uspeo da odšepa do kuće. Povremeno je ležao skoro šest meseci. Polomio je tri rebra. Stoga je u maju 1938, još uvek u fazi oporavka, odbio poziv na još jednu svečanost dodele nagrada u Nacionalnom institutu za pomoć doseljenicima, organizovanu u njegovu čast i Feliksa Frankfurtera sa Pravnog fakulteta na Harvardu i Đovanija Martinelija iz opere Metropoliten.
Nagradu je u Teslino ime primio dr Pavle Radosavljević, profesor pedagogije na Univerzitetu u Njujorku. Pročitao je Teslinu izjavu, koja je očigledno potvrdila poznatu priču iz 1885. po kojoj se Edison samo nasmejao na obećan dug Tesli u iznosu od 50.000 dolara za ponovno projektovanje mašinerije.
RASTANAK SA GOLUBICOM
Kada je Drugi svetski rat počeo, Tesla se osećao sve slabije i samo povremeno je bio pribran. U jednom od lucidnijih trenutaka napisao je (uz pomoć nećaka Save Kosanovića) predgovor za srpskohrvatsko izdanje govora potpredsednika Henrija Valasa ”Budućnost običnog čoveka”. Esej ne samo što daje sliku proroka koji zamišlja bolji svet u budućnosti, nego otkriva i sukobe i poniženja koja je doživeo u poslovanju sa pohlepnim industrijalcima koji su gomilali kapital na njegovim izumima ne obraćajući pažnju ni na njegovu dobrobit, a kamoli na dobrobit čitavog čovečanstva. ”Iz ovog rata, najvećeg u celoj istoriji, mora se roditi novi svet koji bi opravdao žrtve ljudskog roda, u kome nasilje bogatih ne bi ponižavalo siromašne, u kome bi proizvodi intelekta, nauke i umetnosti služili društvu za poboljšavanje i ulepšavanje života, a ne pojedincima za sticanje bogatstva. Taj novi svet biće svet slobodnih ljudi i slobodnih nacija.”
STARAC je piljio kroz prozor dok su mu gipki prsti milovali perje njegovog voljenog belog goluba sa krilima smeđih vrhova. Iako je bio januar, oluja sa grmljavinom tutnjala je u daljini. ”Ja sam umeo bolje od toga”, mrmljao je čarobnjak dok se sunce promaljalo kroz oblake i otkrivalo svetlucavo purpurne, ljubičaste, zelene i crvene boje perja na vratu još jedne od živahnih ptica koje su došle u posetu. Tesla se s ljubavlju sećao dana koje je kao dečak proveo na imanju, bezbrižno se kotrljajući niz brdo sa mezimcem Mačkom. Zatim su mu se uskomešale misli o nasilnim svađama sa Morganom, o nezavršenom petnaestospratnom tornju za prenos i o prijatelju Marku Tvenu, koji je sada imao finansijskih problema. Zatraživši novac od Kosanovića, Tesla ga je predao kuriru da ga isporuči Tvenu i dao mu adresu svoje stare laboratorije na Južnoj petoj aveniji, u ulici koja više nije postojala. Pošto nije mogao da pronađe preminulog pisca, dečak se vratio Tesli, ali on je ignorisao njegovo objašnjenje. Rekao mu je da zadrži novac ako ne može da ga isporuči.
Teslina majka: Bog mi je jednog sina podario u ponoć i u ponoć uzeo drugog
Zanemarivši plaćanje kirije za stvari koje je držao u skladištu Menhetn, čarobnjak je nekako uspeo poštom da pošalje ček na 500 dolara za svečanost prikupljanja sredstava koju je srpska crkva organizovala u Geriju, u Indijani. Dž. Dž. Vejlidž, upravnik skladišta Menhetn, pretio je da će mu prodati stvari na aukciji. Neizmiren dug iznosio je 297 dolara. Možda i suviše razočaran da bi mario za to, Tesla je ignorisao poslednje upozorenje, pa je Vejlidž ispunio obećanje i objavio oglas u lokalnim novinama. Kada je video oglas, Džek O’Nil je požurio da pronađe Teslinog nećaka Savu Kosanovića, koji je tada bio jugoslovenski diplomata u Njujorku. Kosanović je izmirio dug i nastavio da plaća tekuće troškove (petnaest dolara mesečno), sačuvavši neprocenjivo vredno nasleđe od tragičnog kraja.
Zadržavajući se na ivici ponora na početku Drugog svetskog rata, Tesla je nastavio da vodi dvostruki život, sastajući se s prijateljima i zvaničnicima kad god je bilo moguće i dajući svoje tajne spise tajanstvenim ljudima. Nekoliko meseci kasnije umro je. Bilo je to 7. januara 1943. Imao je osamdeset i šest godina.
KRAJ