FELJTON - ZAOŠTRAVANJA KLASNIH I NACIONALNIH SUKOBA: Uticaj Slobodana Jovanovića u javnom životu Srbije je bio ogroman

Pod uticajem nekih članova Kluba, i više spolja, on je održao i u Klubu jedno predavanje, tako izrazito usko-srpsko, da sam morao kao sekretar Kluba da protestujem. Na izrazito slobodanovski način odgovorio je na moje prigovore: „Pa dobro održaću drugo predavanje”. Održao ga je, gde je podvukao više opštejugoslovensku stranu, rešavanja međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji, posebice između Srba i Hrvata. Posle predavanja, kad smo se našli u kancelariji dobacio mi je: „Jeste li sad zadovoljni?”.

Rekao je to sa takvim izrazom lica, da sam se nasmejao i odgovorio mu da jesam.

Koliko se sećam, oba predavanja su štampana. Takav, kako sam ga prikazao u slučaju ovih njegovih predavanja Slobodan Jovanović bio je uopšte kad se onih godina raspravljalo o preuređenju države. Sam nije imao čvrsto stanovište, u suštini bio je usko-srpski, šta više usko-srbijanski raspoložen. Ne jedanput sam od njega i čuo i u njegovim radovima pročitao protivprečanska mišljenja i raspoloženja. Ali, suviše je znao kao naučnik, profesor ustavnog prava, kompleksnosti međunacionalnih i međuklasnih odnosa u savremenoj državi, da bi se potpuno prepustio svome ličnom raspoloženju. Zato je više radio pod tuđim uticajima, pod uticajem političkih zbivanja u dano doba, nego po svojim ličnim saznanjima i raspoloženjima. Tako je radio i u godinama pred Drugi sv[etski] rat i u toku samog rata. Prateći njegovo zauzimanje u S[rpskom] k[ulturnom] klubu, njegovo uporno nastojanje da stalno bude u sredini tu nekog političkog zbivanja, gde na koncu on nije vodio glavnu reč, jednom sam ga upitao: zašto to radi; čemu služi njegovo zauzimanje za stvari u javnom životu, gde ne odlučuje. Pogledao me je začuđeno, pa odgovorio:

„Otišao sam u penziju. Šta ću raditi, kad nemam više rada na Univerzitetu. To mi ispunjava vreme” – nasmejao sam se na to i odgovorio mu da posmatrano sa njegovog stanovišta ima pravo.

VELIKI  prijatelj, njegov đak i poštovalac bio je M[ihailo] Konstantinović. I on je bio član Srpskog kluba. Mlađi kolega Slobodana Jovanovića na Pravnom fakultetu u Beogradu, bio je to miran, trezven i ozbiljan naučni radnik. U Klubu se držao povučeno, ali je redovno dolazio na sastanke Kluba. Na moje insistiranje održao je u klubu i jedno predavanje. U Klubu 1938–1939. nije se ništa znalo o vezama Konstantinovića sa Dragišom Cvetkovićem min[istrom] socijalne politike u vladi Milana Stojadinovića, a posle pada Stojadinovića, pretsednika vlade. Međutim Mihailo Konstantinović pomogao je Cvetkoviću da svrši Pravni fakultet, održavao je sa njim veze i postao mu glavni savetnik u pregovorima sa Vlatkom Mačekom o sporazumu oko preuređenja države. Kad je posle sporazuma Cvetković–Maček u leto 1939. postao ministar za konstituantu u njihovoj vladi. Konstantinović je sve ređe dolazio na sastanke Srpskog kulturnog kluba. Međutim, održavao je veze sa Slobodanom Jovanovićem. Ne bih se čudio kad bih saznao da je kao savetnik Cvetkovićev o svemu obaveštavao Jovanovića šta se i o čemu pregovara između Mačeka i kneza Pavla Karađorđevića pred podpisivanje sporazuma.

Srpski kulturni klub po sastavu svojih ljudi i njegovom programu i političkim vezama njegovih ljudi od početka je imao opozicioni stav prema namesništvu i njegovoj politici i unutarnjoj i spoljnoj za vreme vlade Milana Stojadinovića. Koliko ja znam, on u leto 1938. nije uzeo učešća u borbi protiv konkordata, kako ga je planirala vlada Mil[ana] Stojadinovića. Međutim, opšta politika vlade Milana Stojadinovića nije odobravana.

Nije se imala nikakva veza sa ljudima te vlade. U to doba zaoštrava se položaj i u zemlji i u inostranstvu. U zemlji Stojadinović pokušava uvođenje čvršćeg političkog kursa.

Sukobi klasni i nacionalni se zaoštravaju. Udružena opozicija u beskraj pregovara i dogovara se, ali ni u čemu ne uspeva. Pregovori između srpskog dela opozicije i Mačeka ne uspevaju. Sukobi su sve oštriji. Rukovodstvo kod Srba sve bezpomoćnije i slabije. Tako počinje od leta 1938. da raste uticaj na politički život u Beogradu Srpskog kulturnog kluba, to jest Slobodana Jovanovića lično.

PORAST uticaja Sl[obodana] Jovanovića u javnom životu Srbije od jeseni 1938. ima više uslova i razloga. Što [su] se više zaoštravali međunarodni odnosi u Evropi agresivnom politikom fašističke Nemačke i Italije, to se u javnom životu u Beogradu pokazuje sve veća zabrinutost. Nacionalni sukobi pre svega između Srba i Hrvata su se zaoštravali; ekonomska kriza iz početka tridesetih godina 20. veka vrlo polako se smirivala.

Socijalni sukobi [su] se zaoštravali. Selo, upropašteno krizom, teško i sporo se oporavljalo. Još teže se oporavljala industrija, bankarstvo i trgovina. U Srp[skom] kult[urnom] klubu nalazili su se glavni predstavnici beogradske privrede. Često puta se razgovaralo, diskutovalo, pa [su] i predavanja držana iz privredne problematike. Ja sam ih posebno forsirao, da vidimo kako stoje stvari. Stojale su da ne može biti gore.

Kapitali [su] se teško obnavljali, preduzeća oživljavala svoju delatnost. Najteže [su] se snalazili rukovodioci preduzeća. Sredstava nisu imali. Sami [su] se teško snalazili: pa, ili su se vezali za državu i njenu pomoć i njena preduzeća i ustanove, ili su se podvrgli uticaju i nadzoru stranog kapitala. U svim raspravama o tim osetljivim pitanjima – kako obnoviti velikom sv[etskom] krizom razorenu kapital[ističku] privredu u državi, njihovi glavni predstavnici u Srp[skom] kult[urnom] klubu nisu znali dati odgovor. Zato su se pripijali uz političke ljude i javne radnike, tražeći od njih savet i pomoć. Dobijali nisu, pa su dolazili u Klub da se o tom prodiskutuje [i] nađu rešenja.

KLUB nije mogao dati odgovor na pitanja poslovnih ljudi u Srbiji, kako očuvati njihova preduzeća, obnoviti poslove, oživeti privredu i njima samim vratiti poverenje u sebe.

Oni su ga bili izgubili. Nisu verovali ni u sebe ni u državnu vlast, koja je bila njihova.

Sećam se mnogih razgovora sa elitom poslovnog sveta u Beogradu u Klubu. Bili su to ljudi malih znanja, još manjih sposobnosti, često teško prikrivajući nevešto svoje uske težnje i interese, u okvirima opštih diskusija. Slobodana Jovanovića su svi voleli i cenili.

Ali, on im nije mogao mnogo pomoći. I sâm malo upućen u privrednu problematiku zemlje onog doba, pre svega se interesovao za davnu politiku bilo unutarnju, bilo spoljnu.

Privredne probleme u početku ja sam pokretao. Prvo, jer sam [sâm] bio zainteresovan za njih; drugo, zanimalo me je kako na njih gleda kapitalistička vrhuška. Neko vreme toliko sam ih forsirao, da mi je Marodić, sekretar čini mi se Industr[iske] komore jednom postavio pitanje, da ja slučajno ne održavam seminare u Srpskom kult[urnom] klubu iz privr[ednih] pitanja Jugoslavije. Nasmejao sam se i odgovorio, da i toga ima.

NOVA ZABAVA

SLOBODAN Jovanović, od detinjstva je pored svoga oca Vladimira,  bio u toku političkih zbivanja u Srbiji. I docnije, kad je postao profesor ustavnog prava na Univ[erzitetu] u Beogradu – i po svojoj nauci i po svojim interesovanjima, on je uvek učestvovao u neku ruku u javnom životu zemlje. Kad je odlazio u penziju 1938, pošto je napunio 70 godina – on je sebi u Srpskom kulturnom klubu našao novo zanimanje, novu zabavu.

SUTRA: SVE POLITIČKE POSLEDICE EOBA NARODA NA BALKANU