FELJTON - PROFESOR SKLON KRITICI ONIH KOJI SU NA VLASTI: Jovanović je bio građanski, u stvari gradski, intelektualac

Voleo je i sam, ne samo da prati, nego i da učestvuje u političkoj igri i intrigi. Sin glavnog predstavnika evropskog liberalizma u Srbiji 19. veka, Vladimira Jovanovića, Slobodan Jovanović je do kraja života ostao evropski buržoaski liberal. Od kuće primljene ideje, produbljene su studijama u Francuskoj. Međutim, građanski liberalizam Francuske 19. veka postupno je odumirao i u Franc[uskoj] 20. veka. U Srbiji nikad nije uspeo. Još u samom početku tukao ga je radikalni pokret u Srbiji. Slobodan Jovanović, kao ni njegov otac Vladimir, nikad to nije opraštao radikalima. On je bio i ostao građanski, u stvari gradski, intelektualac, bez ikakve veze sa seljačkom masom u Srbiji. Ta seljačka Srbija bila mu je daleka, tuđa, nerazumljiva.

Zato nije ni razumeo suštinu istorije Srbije u 19. veku, njena stremljenja, uspone i padove, njene nosioce kulturnog i društvenog napretka. Zato nije znao da oceni značaj Svetozara Markovića u društvenoj istoriji Srbije, pogotovu ne i pokrete i stranke što proističu iz njegovog pokreta koncem šesdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Pošto je želeo da učestvuje u javnom životu, nije imao smisla ni volje da to ostvaruje preko političkih stranaka – Sl[obodanu] Jovanoviću je preostalo da to radi preko krugova kulturno-političkih i održavanjem veza sa uticajnim činiocima izvan političkih stranaka: to je i radio.

Danas je u svetu krupno pitanje primena naučnih metoda u proučavanju pitanja, što se postavljaju pred narode i države 20. veka. Niko danas ne pobija značaj nauka i tehnologije za razvoj materijalne i duhovne kulture naroda u 20. veku. Nasuprot, što dalje, to se više, naročito posle Drugog sv[etskog] rata, primenjuju naučni metodi u rešavanju ne samo privrednih nego i društveno--političkih pitanja. Rukovodioci država drže pored sebe štabove raznih naučnih disciplina, da im pomažu u rešavanju sve zamršenijih problema, što se postavljaju pred njih pod uticajem nauke i tehnologije na razvoj tih država, njihovih privreda i njihovih društava.

SAMO, sva stečena iskustva o ulozi naučnika u javnom životu savremenog društva pokazuju da nije dovoljno za jednog naučnika da je stekao glas svojim naučnim radovima i da je predlagao neka dobra rešenja nekih akutnih pitanja u svojoj državi, da bi u isto vreme postajao vodeća politička ličnost u toj državi. Za političkog rukovodioca traže se druge osobine, no što ih obično ima jedan naučni radnik: smisao za rad sa ljudima; veština u vođenju masa; osećaj za suštinu aktuelnih problema, koje treba rešavati i veština nalaženja najpovoljnijeg puta pri rešavanju takvih problema. U teškim vremenima, kad narode i države zahvate ratni sukobi i revolucionarna previranja, političar mora da preraste u državnika širokih vidika, jake volje i upornosti a pre svega veštine da u uzburkanom moru sukoba naroda i klasa nađe pravi put izlaska za svoj narod i svoju zemlju.

Takva je bila prva polovina 20. veka za Srbiju i druge jugosl[ovenske] zemlje u toku ratova i revolucija, što su preko sebe preturile do 1945. godine.

Slobodan Jovanović je bio daleko od toga da bi ma i u maloj meri odgovarao vođi Srbije u tim vremenima. Ideološki, kako smo rekli, bio je napredan građanski naučnik i intelektualac od konca 19. i početka 20. veka. Prvi svetski rat i velike revolucionarne promene, što nastaju svugde u svetu, pa i kod nas od Okt[obarske] soc[ijalističke] revolucije u Rusiji 1917. on nije shvatio, niti ocenio. Mučili su ga ti problemi: proučavao je franc[uske] revolucionare, moderne sociologe kao što su Marks i Engels, [Bjernstjerne] Bjernson, Svetozar Marković. U svojim predavanjima se trudio da bude što objektivniji i kritičniji. Ali, sâm u sebi nije izgradio neku predstavu o razvoju savremenog društva i njegovih stremljenja nigde, pa ni u svojoj zemlji posle 1918. Zato je Slob[odan] Jovanović bio i ostao u suštini gledano intelektualac stare liberalno-buržoaske škole. Da se nije upleo u politiku onako ugledan kao pisac, zanimljiv i simpatičan kao čovek i nastavnik, obljubljen zbog svoje naučne i kulturne akribije i kod svojih učenika, inače potpuno suprotnih shvatanja društveno-političkih od njegovih, bez problema bi prebrodio burne događaje Drugog svetskog rata i soc[ijalističke] revolucije kod nas. Možda bi se i prilagodio promenama, kao drugi što su se prilagodili. Ovako, pošto je, u suštini gledano, više naučnik, nesiguran u samog sebe i svoje poglede na pojave oko sebe, Slobodan Jovanović je dao da ga nose događaji, ne da on njima upravlja, i da ga vode u politici ljudi manjeg značaja od njega, ali politički veštiji od njega.

ZANIMLjIVA  je pojava u njegovom životu, da su ga dva puta gurali ispred sebe ljudi, koji nisu sposobni da izvojuju sebi vlast, ali želeli su da do nje dođu. I to oba puta bili su vojnici.

Profesor po prirodi, uvek sklon kritici onih koji su na vlasti, Slobodan Jovanović se gotovo uvek odnosio prema radu takvih ljudi i pokreta nepoverljivo i sumnjičavo. Sam je skloniji bio da kritikuje i pobija tuđe stavove, nego da svoje izgrađuje, i za njih se bori.

Takav je bio kao javni radnik po svima pitanjima javnog života svoje zemlje. Uverio sam se i sam prilikom saradnje sa njim u Srpskom kulturnom klubu. Često smo puta diskutovali o problemima uređenja jugoslov[enske] države i o odnosima nacionalnim u toj državi.

Naveo sam da sam se s njim sukobio još na prvom sastanku, kad se diskutovalo o osnivanju Kluba. Mada sam imao suprotno mišljenje od njega, ipak je on predložio da ja budem sekretar Kluba, a on predsednik – kako su ga već predložili.

ZA SVE vreme naše saradnje – razlika u shvatanjima oko uređenja države i o međunacionalnim odnosima u njoj između njega i mene ostala je. Čim bi se na tim poslovima nešto radilo, razlika bi se pokazala. To tim više, što je dobar deo članova Kluba bio bliže mišljenju Slobodanovom, nego mome. Moram priznati da je bio prema meni lojalan. Nikad mi nije zamerao za moje stavove, ali je neke poslove vodio više zaverenički, iz potaje, lično, nego preko klupskih organa. Nije voleo rešavanja na sednicama, nego je pitanja pretresao i dogovarao se sa užim krugom svojih prijatelja, koji često i nisu bili članovi Kluba. Ja sam to kao sekretar primao kao činjenicu protiv koje se ne može boriti. Pazio sam samo da ga ne odvuku suviše u desno i po pitanjima unutarnje i po pitanjima spoljne politike.

PROTIVNIK KNEZA PAVLA

U PRVOM  sv[etskom] ratu radeći u Vrhovnoj komandi, Slobodan Jovanović se povezao sa ljudima iz Crne ruke. Njega su predviđali za predsednika vlade u slučaju uspelog prevrata protiv kralja Aleksandra i Nikole Pašića. Pred Drugi svetski rat  povezao se  opet sa vojnim krugovima oko generala Simovića i poveo preko Srpskog kulturnog kluba borbu protiv politike kneza Pavla Karađorđevića, bilo ona unutarnja, način pravljenja sporazuma sa Hrvatskom seljačkom strankom, bilo spoljna – kakvo držanje da zauzme Jugoslavija u velikim međunarodnim sukobima, tridesetih godina 20. veka.

SUTRA: ZAOŠTRAVANjA KLASNIH  I NACIONALNIH SUKOBA