FELJTON - ZAKASNELO OKUPLJANJE SRBA I BUĐENJE INTELKTUALACA: Srpski kulturni klub dobio je prostorije na Terazijama u palati Izvozne banke

Pozvao me je u ime sazivača, da i ja prisustvujem tom sastanku. Pristao sam i otišao na taj sastanak, mada mi nije rekao o čemu se radi.

Sastanak je održan u sali Pretsedništva Srpske književne zadruge u onda zvanoj Kralja Milana ulici, posle Maršala Tita. Kad sam ušao unutra zatekao sam 15–20 starijih profesora Univerziteta i poznatijih privrednika iz Beograda. Koliko se sećam, prisutni su bili: Slobodan Jovanović, Bogdan Popović, Vladimir Ćorović, Tihomir Đorđević [i Jovan] Erdeljanović; od privrednika se sećam Vlade Đorđevića, prets[ednika] ind[ustriske] komore i Koste Popovića. – Ostale, ili nisam poznavao, ili sam zaboravio.

Da, sećam se, [da] su bili još prisutni: Nikola Stojanović, advokat, Dragiša Vasić, advokat i njegov kompanjon Mladen Žujović.

Sastanak je otvorio Slobodan Jovanović. Koliko se sećam, u uvodnoj reči, zašto se održava sastanak, podvukao je nekoliko stvari: da su vremena postala teška. Na granicama naše države došla su opet nemirna vremena, jer Hitler i Musolini hoće da izazovu rat. U zemlji je nesređeno stanje. U državi se uveliko vode pregovori o sporazumu sa Hrvatima. Oni su svi na okupu oko Hrvatske seljačke stranke. Mi Srbi da smo razjedinjeni i pocepani, politički pokreti i ljudi su nemoćni. Zato: treba naučni i kulturni radnici da preuzmu inicijativu, da se stvori neka opšta, nepolitička organizacija i kod Srba. Ona bi imala za zadatak da proučava i pretresa one političke i kulturne probleme, koje u ovom trenutku interesuju srpski narod i da mu pomogne, da ih rešava u smislu njegovih težnji i interesa. To se pre svega odnosi na rešavanje preuređenja države prilikom pravljenja sporazuma sa Hrvatima.

POSLE  Slobodana Jovanovića govorili su još neki profesori Univerziteta i privrednici. Ne sećam se ko sve, a koliko se sećam zapisnik nije ni vođen. Posmatrao sam prisutne; sve su to bili stariji ljudi, između 50–70 godina. Čini mi se da sam ja sa svojih 40 godina bio najmlađi. Nisam imao običaj na Univerzitetu da uzimam učešće u diskusijama pa sam i tu želeo da se uzdržavam pred starijim kolegama. Ali, što se razgovor o osnivanju kluba produžavao, sve mi se više činilo da ću se morati i ja umešati. – Uzeo sam reč kad se već bilo zaključilo da se osnuje Srpski kulturni klub i počelo se govoriti o njegovim ciljevima i o njegovoj organizaciji.

Odmah u početku svoga govora obratio sam se svojim starijim kolegama sa Univerziteta. Istakao sam da smo još od pre sto godina mi Srbi poveli opštu jugoslovensku nacionalnu politiku. Sledeći toj politici u ratovima 1912–1918. izgradili smo veliku jugosloven[sku] državu. Ona postoji skoro 20 godina. Može biti da bi bilo vreme, da mi Srbi proverimo šta se dobro, a šta loše radilo u toj državi za 20 godina. Međutim, onako, kako se diskutovalo na sastanku, kao da se ispušta iz vida osnova, na kojoj smo državu izgradili. Vraćajući se na usko-srpsku koncepciju pri rešavanju državnog pitanja, dovodimo u pitanje i sam opstanak države. S tim se ne bih mogao složiti, pogotovu ne da sa Univerziteta to počnemo. Politički pokreti i ljudi greše, mogu da greše i plaćaju svoje pogreške, kao vuk kožom. Međutim, ako profesori Univerziteta iziđu iz svojih naučnih kabineta da kažu svome narodu da je nacionalna politika, što ju je vodio stotinu godina, bila pogrešna politika, oni uzimaju na sebe ogromnu istorisku odgovornost. Ja lično da se ne mogu s tim složiti.

SEDEO sam na kraju velikog stola za zasedanje i zapazio sam kod većine prisutnih, pa i kod Slobodana Jovanovića, zbunjenost i kolebljivost. Prigovora ni odgovora na moja izlaganja nije bilo. Sastanak se brzo završio; izabran je Odbor za osnivanje Srpskog kulturnog kluba. Za pretsednika je izabran Slobodan Jovanović, za blagajnika Kosta Popović, a za sekretara sam predložen ja. Primio sam se. Posle sednice prišao mi je Slobodan, pogledao me je prekorno i samo mi dobacio: „Vi, Vi” – nasmejao sam se i odgovorio, da drukče nisam mogao. Tako je počeo sa radom Srpski kulturni klub.

Klub je počeo sa radom neposredno posle osnivanja. Dobio je prostorije na Terazijama u palati Izvozne banke. O materijalnim stvarima brigu je vodio Kosta Popović, industrijalac i jedan od akcionara fabrike cementa u Beočinu. On i Vlajko Đorđević, industrijalac, član Odbora, sigurno su sredstva dobijali od velikih preduzeća u Beogradu, tako da nikad nije dolazilo u pitanje izdržavanje Kluba za vreme njegova postojanja.

Od samog početka Srpskog kulturnog kluba javljaju se dva pravca, u kome bi trebao da radi.

Prvi pravac, onakav, kakav ga je označio još na prvom sastanku Slobodan Jovanović, bio je okupljanje Srba za stvaranje jedinstvenog srpskog programa rešavanja preuređenja države i rešavanja hrvatskog pitanja; dakle usko-srpska, nacionalistička linija Kluba. Drugu liniju zastupali smo nas nekolicina intelektualaca. Sastojala se u tome: Klub ne treba da prerasta ni u kakav srpski–nacionalistički pokret. On mora da postane i ostane mesto gde će imati pristupa ljudi raznih političkih uverenja. Tu će se sastajati i prodiskutovati sva ona opšta državna i društvena i posebna srpska pitanja, koja u onom času interesuju srpski narod.

U početku, sve tamo do 1939, dok sam ja bio sekretar kluba, ova linija je bila dominantna.

U Klub su se prijavljivali i na sastancima su učestvovali intelektualci od krajnje levice, do krajnje desnice. Teme sam obično ja birao; isto i predavače. Odnosile su se bile na krupna privredna ili društveno-politička pitanja. Nemam pri sebi zapisnike sednica, niti spisak predavanja, ali znam da [su] se stvari u tom smislu razvijale. Još od samog početka uskosrpska struja sa Dragišom Vasićem na čelu pokušavala je da naturi Klubu svoje teme i način predavanja i diskusije. Slobodan Jovanović se kolebao. Kad bi politički odnosi u zemlji i inostranstvu se pogoršavali on bi podlegao uticaju desnice.

Kad bi sa levice došlo do otpora, onda bi se okrenuo na levo. Tako na primer, sećam se da je u Klubu, po nagovoru desnice, održao predavanje, koje je štampano, ali pisano u usko-srpskom smislu. To je izazvalo kritike u javnosti. I ja sam ga otvoreno kritikovao.

Pristao [je] da održi drugo, projugoslovensko predavanje. Održao ga je i ono je štampano.

Kad je to predavanje dovršio došavši mi u kancelariju Slobodan me je pogledao malo prekorno, malo sa znakom pitanja u očima. „Jeste li sad zadovoljni?” Odgovorio sam mu da jesam i da takvo predavanje odgovara – njegovom ugledu i njegovom glasu.

ODNOSI SA HRVATIMA

RAD Srpskog kulturnog kluba kao debatnog razvijao se koncem 1937. i u 1938. dok se nisu zaoštrili unutarnji i spoljno-politički problemi države – što [su] se više zaoštravali odnosi sa Hrvatima, a rasla opasnost od novog evropskog rata, u Klubu sve više dolaze do izraza usko-srpske tendencije. U njemu se sve manje radilo na održavanju debatnih sastanaka. Sve više se razgovaralo i dogovaralo iza zatvorenih vrata. Hvatale [su] se veze i sa političkim i sa vojnim krugovima. To posebno dolazi do izraza ulaskom Hitlerovim u Austriju u proleće 1938. i dolaskom Trećeg nemačkog rajha na granice Jugoslavije.

SUTRA: EVROPA JE SRLjALA U DRUGI SVETSKI RAT