FELJTON - IGRA OKO ULOGE MASONA U PRIPREMI ATENTATA: U toku sudske rasprave dovođen je i saslušavan jedan po jedan okrivljeni

Dolazilo je i do komičnih scena. Na primer, sud se hteo uveriti da li je stari Mitar Kerović, u čiju je kuću doveo moj brat Veljko Principa i Grabeža, da prenoće i da im se pomogne da prenesu oružje preko Tuzle u Sarajevo, bio pijan, kad je po tom poslu slao svoga sina Neđu Kerovića. Zato ga je pretsednik suda pitao, da li je to jutro, kad je slao sina sa kolima da preveze Principa i Grabeža, pio. Stari Mitar u to doba je imao preko 60 godina, sedu kosu i sede brkove. U njegovoj zadruzi pored njega i žene živeli su i trojica sinova sa svojim porodicama. Imali su preko 3.000 stabala šljive i glavni im je proizvod bio suva šljiva i rakija. U kući je rakije bilo uvek, ali se pila umereno, domaćinski i to iz pljoske, čuture. Zato je odgovorio – začuđen pitanjem, da ne zna koliko je popio. Na pretsednikovo nestrpljivo pitanje, kako da ne zna koliko je popio, odgovorio [je]: „Mi pijemo iz pljoske, nagnemo, pa popijemo toliko, koliko nam to duša hoće”. Na to [se] nasmejao i sud i advokati i optuženi.

Jakov Milović, seljak iz jednog sela pored Drine, dopratio je Principa i Grabeža do moga brata Veljka u Priboju. Na sudu se pravio šeret–budala, ali je još bio krvavih haljina od žandarmskih kundaka, što ih je dobio, kad je zatvaran. Međutim u nekoj raspravi sa Veljkom za neku stvar, kad se dogodila, on se okrenuo Veljku, zaboravio gde je, pa mu dobacio: „Ma učo, to je bilo o švapskom Božiću”. Reči „švapski Božić”, tako je gadljivo izgovorio, da je to cela sudnica osetila i prasnula u smeh. On se trgao, i okrenuo zbunjen pretsedniku suda.

BILO je i incidenata sa advokatima i sudijama. Na primer na veliko čuđenje i zaprepašćenje sudija, kad su čitani iskazi nekih austriskih obaveštajaca, kao dokaz protiv austriskih aktivnosti u Srbiji, za većinu su rekli ili Princip, ili Grabež ili Čabrinović da ih znaju i da su to obični špijuni. Podrobno su ih opisivali i govorili u koje kafane su zalazili u Beogradu i s kim su se sastajali.

Za nas je opet bilo veliko iznenađenje, a i za sudije i prisutne austriske službenike ne samo iznenađenje, nego i zaprepašćenje, čitanje poverljivih izveštaja sa granice diviziskoj komandi u Valjevu o poverenicima u Bosni. Kapetan Prvanović, šef obaveštajne vojne službe u Loznici mesto da uništi ili sobom ponese poverljivu arhivu, on ju je ostavio prilikom povlačenja kod jedne žene. Čim su u avgustu 1914. Austrijanci za vreme bitke na Ceru zauzeli Loznicu otkrili su gde se ta arhiva nalazi, uzeli je i preneli u Sarajevo. Među ostalim dokazima o protivaustriskim delovanjima srpskim čitani su i dokumenti iz te arhive na našoj raspravi. Bilo je i komičnih podataka. Tako [je], koliko se sećam za Dakića, opštinskog delovođu u Zvorniku, stojalo: 1908, za vreme aneksije zavrbovala ga je austriska obaveštajna služba. Po njihovom nalogu prešao je u Srbiju, ali se odmah prijavio, saopštio je čim je zadužen i izjavio da je spreman da vrši obaveštajnu službu za srpsku vojsku. Primljen je sa primedbom da će je tim bolje i lakše vršiti, što je u isto vreme i austriski obaveštajac. Ovo je popraćeno od strane sudija i njihovog osoblja sa ljutitim mrmljanjem, a od naše strane sa smehom. Isto tako popraćena [je] karakteristika srpskog obaveštajca jednog trgovca iz Srebrenice, da je tim pogodniji za taj posao jer je austriski vojni dobavljač, pa uvek zna koliko austriske vojske ima u Srebrenici i okolini.

ČITANE su i zabeleške u notesu majora Koste Todorovića, poginulog na čelu jednog odreda u istočnoj Bosni. Svima nam je bilo žao kad smo čuli da je poginuo. Ovi od Austrijanaca zaplenjeni dokumenti, prvi put čitani na našem suđenju, poslužiće kao osnov za veliki proces protiv članova Narodne odbrane u Bosni i Hercegovini. Održaće se tek 1917. godine. Bilo je incidenata, kad su čitani i drugi materijali, koji su trebali da dokažu opravdanost rata, koga je Austro-Ugarska monarhija počela povodom atentata u Sarajevu. Tako na primer, kad su čitane neke brošure nacionalno-revolucionarne, koje su odražavale gledišta hrvatske napredne jugosl[ovenske] nacion[alne] omladine, na pitanje pretsednika suda da li se s tim slažemo, odgovarali smo da se slažemo. Kad je mene pitao rekao sam: „To je pravi Hrvat, koji tako misli”. Advokat Perišić iz Sarajeva dobacio mi je: „Hvala na takvom mnjenju!!!”. Kad je došao do Principa pretsednik suda je mahnuo rukom i rekao: „Principa nije potrebno ni pitati”. Gavro je na to skočio, zamahnuo desnom rukom i sekući pogledom pretsednika dobacio muklim ali tvrdim glasom: „Kad bih mogao ja bih Austriju jednim udarcem smrvio”. Reči i način kako su izgovorene zapanjile su sud. Pretsednik, mesto da Principa opomene, samo je dobacio rezignirano klimajući glavom: „Znam to, znam”.

ZANIMLjIVA  je bila igra oko uloge masona u spremanju atentata u Sarajevu. O tome se dosta pisalo i ozbiljno i neozbiljno. U stvari, stvar je pokrenuo Čabrinovićev advokat Premužić. On je nagovorio da dade izjavu u tom smislu. Čabrinović nas je o tom obavestio. O tom su već pisali Ivo Kranjčević i Cvetko Popović. I ja sam pitao Neđu, otkud to pitanje da se pokrene. Smejao se i odgovorio mi, da je to od njegovog advokata Premužića. Pristao je da se trag istrage okrene u pravcu koji vodi dalje od Srbije.

Ostalo nas se nije ticalo. Docnije se utvrdilo da je inicijator za zamešateljsku rabotu bio pater Puntigam, jezuita i poverljiva ličnost Franje Ferdinanda. Još jednom u istoriji borbe katoličke crkve protiv slobodnog zidarstva u Evropi jezuiti su pokušali da natovare svojim vekovnim protivnicima još neki „novi greh”. Nije uspelo, ali se o tom pisalo i sigurno sa propovedaonica katoličke crkve još više propovedalo.
Samo suđenje učesnicima u Sarajevskom atentatu razvijalo se pod posebnim okolnostima rata ne samo u Evropi no i pred kapijama Sarajeva. Upravo kad je suđenje počelo počela je austriska ofanziva protiv srpske i crnogorske vojske u istočnoj Bosni. Danima je odjekivala grmljavina topova na istoku za vreme rasprave i bila mračni dekor samom procesu. I u samom logoru – vojnom, gde se proces održavao, izmenile su se prilike. Ona, kao iz kutije odevena austriska vojska, što je otišla na Drinu u avgustu 1914, tamo se borila, ginula i kopnila. Novi „marš bataljoni” kako su stizali, tako su i slati na istok. Vojništvo u logoru nije više izgledalo samosvesno kao u početku rata.

Vojna pratnja do suda i natrag

KAD su nas vojne patrole sprovodile iz zatvora na suđenje i natrag, išli smo kroz kasarnsko dvorište vezani. Okolo su stojale grupe vojnika, više ne tako mladih rezervista, stojale i mirno nas posmatrale. Nije bilo dobacivanja niti ikakvih povika. Videlo se da je to sve miran, domaćinski svet, koga je rat otrgao od njegovih poslova i njegovih porodica. I naša vojna pratnja, što nas je dovodila i odvodila sa suđenja bili su ta vrsta ljudi. Stariji, ozbiljni, većina poreklom Hrvati radnici, što su pre rata radili u rudnicima i fabrikama Nemačke. Zato su znali nemački. Prema nama su se ponašali uzdržano ali ne neprijateljski, sa jedva primetnim znakovima radoznalosti.

SUTRA: ADVOKATI IZ GLUVOG DOBA KALAJEVE VLADE