FELJTON - ĐACI IZ SREDNJIH ŠKOLA BILI SU JUGOSLOVENI : Političko obrazloženje zašto je izvršen atentat dali su đaci

I državni tužilac Svara i ostali članovi suda bili su tipični predstavnici austriskih sudija – birokrata. Poreklom su bili iz raznih zemalja i razne narodnosti Habsburške monarhije. Bili su savesni službenici. Držali su se strogo slova zakona. Ali, neke lične inicijative i šta više neke žestine u odbrani države, što smo je mi otvoreno napadali, u želji da je srušimo, nije bilo. [...] Svaki narod i svaka društvena vlada te države – izgrađivali su svoje nacionalne i društvene ideale, često potpuno oprečne i neprijateljske načelima na kojima je počivala Habsburška monarhija. Proces otpadanja od države i onih društvenih i političkih snaga, na kojima je država u XIX veku i počivala, vojske i birokratije, uveliko se osećao i pre 1914.

– Prvi svetski rat je potpuno razotkrio i ovu činjenicu. Zato nema u sarajevskom vojnom logoru u leto i jesen 1914. izraza mržnje protiv nas sa strane vojnika. Zato su sudije koje su nam sudile delovale nekako odsutno, neutralno i strogo pravno-formalistički i kad su nas ispitivali i kad su nam sudili. Mnogo više žara patriotskog i mržnje prema nama pokazivali su neki od suda određeni advokati, na primer Premužić i Perišić. Bili su to odvratni klerikalno-frankovački tipovi, kakve je samo gluvo doba Kalajeve vlade i Štadlerova odgoja moglo da proizvede.

ČESTO puta sam pitan, da li smo mučeni prilikom istrage i da li je suđenje na sarajevskom procesu bilo ispravno. Uvek sam odgovarao da nas niko nije ni tukao ni batinama nateravao da nešto priznamo. Jedva sat posle Principova atentata na nadvojvodu i njegovu ženu, njega je već saslušavao dr Pfefer, od suda određeni sudac istražitelj. Policija sumnjam da ga je uopšte saslušavala. Mene jeste kako sam reka[o] celu noć, ali zapisnika nisu vodili. Sve od početka je bilo u rukama sudskih istražnih organa. Samo suđenje je bilo strogo formalno-pravno suđenje. To se najbolje moglo videti iz utvrđivanja godina rođenja Gavre Principa: on se rodio koncem jula 1894. Policiske vlasti su pokušale da to pomere malo napred, kako bi se dokazalo da je imao 20 godina kad je izvršio atentat. U tom slučaju mogao bi se osuditi na smrt. Donešeni su pred sud i slični podaci. Međutim, sud se odlučio za svedočanstvo parohije pravoslavne mesta gde se Princip rodio i presudio, da nije imao 20 godina kad je izvršio atentat. Zato je dobio 20 godina robije, a ne smrtnu kaznu.

U  DRUGOM svetskom ratu ja sam proveo godinu i po dana u zatvoru Gestapoa i u logoru na Banjici. Često su me ljudi pitali, gde je bilo gore, u austriskim zatvorima 1914–1918. ili u fašističkim nemačkim u Beogradu 1941. i 1943. Odgovarao sam da je to nezaslužena uvreda za staru Austriju da se njeni zatvori upoređuju sa Hitlerovim zatvorima iz Drugog svetskog rata. Austrija je bila pravna država. Njena vojska je bila isto nečovečno-surova prema našem svetu na granicama prema Srbiji i Crnoj Gori 1914. i 1915. Primera za to ima više nego dovoljno. Ali, ako je neko bio zatvoren i predan vlastima na suđenje, njemu se sudilo po zakonu. Zato nije ni Gavrilo Princip obešen, jer mu je nedostajalo mesec dana do punih dvadeset godina, kad je ubio austriskog naslednika prestola i njegovu ženu. Suprotno tome, lično sam gledao u logoru na Banjici u leto 1942, kako Gestapovci dovode dečačića od 12 godina u kratkim čakširicama i majici, bosonogog, da ga pred svima nama u po bela dana streljaju. Zašto? Bio je optužen da je prenosio neka partizanska pisma; imao je 12 godina i za to su ga streljali. Dalja upoređenja nisu potrebna. Kakve lične utiske sam sačuvao iz toga vremena? Teško je na to dati odgovor. Velika istoriska zbivanja, što nastaju povodom atentata u Sarajevu, pre svega početak Prvog svetskog rata – daje tome atentatu široku istorisku pozadinu, ali i zamućuje poglede na sam atentat, kako je organizovan, ko ga je organizovao i zašto.

ISTORIČAR sam po struci i znam kako je teško biti objektivan u prikazivanju prošlih zbivanja u kojima je čovek i sam učestvovao. Zato sam izbegavao i da pišem i da dajem izjave o Sarajevskom atentatu. To ne znači da se i ja nisam interesovao, kako je došlo do njega i koje je on posledice imao, kako za nas i Austriju, nego i za celu Evropu. Kazaću ga sad, pošto znam da će se objaviti posle moje smrti. Ne stoga što mogu dati odgovore na sva pitanja, što se nameću u vezi s tim atentatom, nego da ma[kar] malo doprinesem, kao učesnik u njemu, rasvetljavanju tih pitanja.

Polazim najpre od ljudi koji su učestvovali u tom atentatu. Bilo je to vrlo mešano društvo po starosti, po zanimanju u svojoj političkoj ideologiji. Neki su bili učitelji i trgovci kao Danilo Ilić, moj brat Veljko i njegov kum Miško Jovanović iz Tuzle, ili Mićo Mićić, seoski trgovac iz Janje. Drugi su bili seljaci iz graničnih sela prema Srbiji, kao Mitar Kerović i njegovi sinovi Neđo, Blagoje i Jovan i Jakov Milović. Zatim dolaze đaci srednjih škola – Gavro Princip, Trifko Grabež, ja, Cvetko Popović, Ivo Kranjčević, Dragan Kalember, Marko Perin, Branko Zagorac. Naposletku, tu je štamparski radnik Nedeljko Čabrinović. Razlikovali smo se ne samo po starosti, najstariji je bio Mitar Kerović, 63 godine, a najmlađi ja 17 i po godina.

IDEOLOŠKI, mi najmlađi bili smo na krajnjoj levici, jugoslovenski nacionalisti sa mnogo primesa socijalno-revolucionarnog u svojim pogledima. Moj brat Veljko i njegov kum Miško bili su srpski nacionalisti, a seljaci su bili srpski patrijarhalci – želeli su ukidanje kmetskih odnosa i ujedinjenje sa Srbijom. – Svi su pred sudom manje-više zastupali svoja stanovišta, ali nosioci su bili najmlađi, đaci iz srednjih škola.

Još na samom procesu glavnu misiju, političko obrazloženje zašto je izvršen atentat, dali su đaci. I to ne samo zbog toga što su bili aktivni izvršioci atentata nego i stoga što su oni istupali najotvorenije i istakli ono što je bilo suštinsko u sukobu Austrije kako sa Srbijom i srpskim narodom, tako i sa ostalim jugoslovenskim narodima uopšte.

Bila je to koncepcija gde se borba za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda uklapa u opštu ideju oslobođenja i ujedinjenja svih jugoslovenskih naroda. Ta ideja [je] plenila pažnju svetske javnosti u vezi sa Sarajevskim atentatom već 1914, pa i suda, koji je sudio atentatorima. Postupno, dokazi o odgovornosti Srbije za atentat i nemire u jugoslovenskim pokrajinama Monarhije uzimaju sve važnije mesto i kad sud govori o atentatu i njegovim posledicama.

UKIDANjE KMETSTVA

AUSTRIJSKI sud u Sarajevu se trudio da dokaže „veliko-srpsku propagandu” kao glavnog nosioca protivaustriske aktivnosti u Bosni i Hercegovini, poticanu od strane Srbije. Moj brat Veljko i njegov kum Miško bili su srpski nacionalisti, a seljaci su bili srpski patrijarhalci – želeli su ukidanje kmetskih odnosa i ujedinjenje sa Srbijom. – Svi su pred sudom manje-više zastupali svoja stanovišta, ali nosioci su bili najmlađi, đaci iz srednjih škola. Austriski sud u Sarajevu se trudio da dokaže „veliko-srpsku propagandu” kao glavnog nosioca protivaustriske aktivnosti u Bosni i Hercegovini, poticanu od strane Srbije.

SUTRA: OKRIVLjENI SE DOBRO DRŽALI PRED SUDOM