FELJTON - SVI PRIZNALI ATENTAT, NIKO SE NIJE POKAJAO : U dvorištu zatvora obešena su trojica seljaka iz sela Miljevine kod Foče

Naročito smo zapazili promene na držanju naših strana od konca avgusta 1914. i posle prvih poraza austriskih na Drini koncem leta. Ona onako sjajno opremljena vojska na Srbiju i Crnu Goru u početku rata polako se topila u bitkama; nove jedinice, što se javljaju u logoru od početka oktobra već [nisu] tako ni izgledale niti su tako bile opremljene. Ni raspoloženje nije bilo tako gordo samosvesno kao u početku. To se tim više pokazuje od konca septembra, kad je sa sarajevskih utvrđenja okrenutih prema istoku počela odjekivati grmljavina topova. Tukli su crnogorske i srbijanske jedinice, što [su] se probile sve do samih prilaza gradu – do Pala i Mokrog pod Romanijom. Svi smo to znali i pokojni Čabrinović, kako ga je bog dao lajava, rekao je istražnom sudiji Pfeferu – da se požuri, jer vidi šta je pod Sarajevom. Ovaj mu je grubo odgovorio: „Kad bi Srbijanci ušli u Sarajevo, vas žive ne bi zatekli. Pobrinuli bismo se za to […].”

Ozbiljnost položaja oko Sarajeva se osećala i po drugim stvarima. Mislim da je to ubrzalo istragu i suđenje. Jednog dana u dvorištu zatvora izvršena je smrtna kazna vešanjem nad trojicom seljaka iz sela Miljevine kod Foče, zbog saradnje sa Crnogorcima. Bio je to stari knez iz Miljevine i dva njegova suseljana. Vešala su bila tačno pod mojim prozorom. Popeo sam se na stolicu i posmatrao. U dvorištu je bio stvoren kare – od vojnika pod puškom. U tom krugu stojali su oficiri austriski, sigurno članovi ratnog vojnog suda. Pod njim su stojali vezani seljaci. Pročitana im je presuda; stari knez gledao je mirno pred sebe i saslušao presudu. Jedan od mlađih je plakao. Vojnici dželati [su] hvatali jednog po jednog i dovodili pod naše prozore, gde su bila vešala i vešali ih jednog po jednog. Nisam mogao videti samo vešanje, ali sam posmatrao vojnike, kako to na njih deluje. Neki su radoznalo gledali, neki sagnuli ili okrenuli glavu. Svi su bili tihi, zabrinuta, malo ukočena pogleda. Kad je vešanje dovršeno i na zapovest da se krene, pošli su, opet tiho, ćutke, sumorno, kao kad se ljudi vraćaju sa groblja sa sprovoda.

MEĐUSOBNO održavanje veze prepiskom preko porcija za hranu i kucanjem omogućilo nam je da i danju i noću skraćujemo vreme i razbijamo dosadu boravka u samicama. Ja sam osim sa Lazom Đukićem najviše održavao veze sa pokojnim Danilom Ilićem. Oni su bili u ćelijama pored mene. Danilo se tužio da je bolestan i nije rado razgovarao preko kucanja. Iznad njega je bio Princip. Ni s njim nije često opštio. Nekad smo uveče diktirali stihove iz narodnih pesama. Jedne lepe letnje noći pune mesečine Princip je izdiktirao poznati stih iz Njegoševog Gorskog venca: „Oganj gori nasred sjenokosa”. Sa Ilićem se često i šalio, a i ovaj sa njim. Tako, jednog dana Ilić mi je poručio, da se neće odazivati pozivima Principovim. Kad me Princip upita šta je sa njim, da mu poručim, da se ubio. Tako smo i uradili. Princip je nekoliko puta kucao u zid Ilićev znak, ali se nije niko odazivao. Zakucao je moj znak. Odgovorio sam, a on me upitao, šta je sa Danilom. Otkucao sam, da se prošle noći ubio. Ćutao je neko vreme, onda se javio.

Održao je čitav mali govor kucanjem, isticao požrtvovanost, idealizam, patriotizam i drugarstvo Danilovo. Samo što je završio, odjeknuo je poznati znak kucanjem. Princip je kratko vreme ćutao, onda se javio Iliću i on sa jednom šalom, ali dosta surovom i ciničnom: „Ako se sam nisi obesio, ne boj se, Švabe će te već obesiti”. Ilić na to ništa nije odgovorio i nije se javljao ceo taj dan. Ja sam Gavri prebacio na tako surovo-šaljivom odgovoru. Odbio je prigovor sa primedbom „On je prvi počeo”. Znači, da ga je lažna vest da se Ilić ubio duboko potresla, zato nije primio šalu za šalu.

NEGDE početkom oktobra 1914. istražni sudija nas je sve pozvao da nam pročita optužnicu i saopšti da će suđenje skoro početi. Skupili su nas sve u jednoj prostoriji na prvom spratu. Tad smo se prvi put svi videli i upoznali, koji se nismo znali. Svi smo bili bledi, u okovima na nogama. Pokojni brat Veljko mi je prišao i poljubili smo se. Ja sam se upoznao sa Nedeljkom Čabrinovićem, koga ranije nisam znao. Sudija nam je pročitao optužnicu – i obavestio nas da će suđenje biti tu u Vojnom logoru, u oficirskoj kasini.

Posle obaveštenja o početku suđenja počelo je dogovaranje o držanju na sudu i šta će ko govoriti. Mi, koji smo bili neposredni učesnici, rešili smo da ništa ne pobijamo, da priznamo delo, ne tražimo milost, ali da kažemo uzroke zašto smo se odlučili na atentat. Isto tako ko hoće neka izjavi da nismo želeli da ubijemo ženu prestolonaslednika Ferdinanda.

SUĐENjE  je počelo koncem prve polovine oktobra 1914. Dan-dva pre toga poskidali su nam okove sa nogu. Kad mi ih je vojni kovač otkovao i skinuo, učinilo mi se da sam tako lak, da bih mogao kuću preskočiti. Prvo su pozvani na saslušanje Princip, Čabrinović i Grabež.

Pitao sam kucanjem Čabrinovića, šta su ga pitali, odgovorio je: „Verujem li u Boga”. Mislio sam da se šali, ali on mi podvuče da su ga doista to i pitali.

Drugi dan rasprave pozvali su i mene. Uveli su me u salu na prvom spratu oficirske kasine, udešenu za suđenje. Za dugačkim stolom ispod prozora zasedao je sud, do njega je sedeo državni tužilac dr Svara, a advokati po strani. Ispred stola nalazilo se nekoliko redova stolica za optužene. Tamo su u prvim klupama već sedeli Princip, Grabež i Čabrinović. Prišao sam mestu za optužene i stao pred predsednika suda – dra Kurinaldija. Bio je to krupan, ćosav čovek, širokih kukova i tanka, ženskog glasa. Docnije sam saznao da je bio hermafrodit. Upitao me za ime, prezime i ostale podatke.

Odgovorio sam. Onda postavi iznenada pitanje: „Veruješ li u Boga?”. Setih [se] Čabrinovića i nehotice se nasmejah. On se uvredi, „Zašto se smeješ? To nije smešno, pa odgovori na pitanje”. Odgovorih slegajući ramenima, da moje verovanje nije upravo mnogo tvrdo, ali verujem u nešto. Na to je dodao: „Ako veruješ u Boga, zašto si učestvovao u atentatu, kad znaš da Sveto pismo zabranjuje ubistva”. Dok je on to govorio planine oko Sarajeva su odjekivale od topovske pucnjave. Tukao se boj na Romaniji između austriske i srpske vojske. Jeka je prodirala kroz prozore u sudnicu. Pokazao sam prstom prema Romaniji i upitao pretsednika suda: „A ko ubija milione, na evropskim bojnim poljima?”

Odgovorio je ljutito: „Vi ste to krivi”. I ja sam se naljutio, pa doviknuo „Nismo mi za to krivi, već oni, kakav je bio i Ferdinand”. Pretsednik se naljutio i podviknuo mi da ćutim. Ostali deo saslušanja [išao] je običnim tokom. Priznao sam da sam učestvovao u spremanju i izvršenju atentata, gde sam stojao i šta sam uradio sa oružjem, pošto je Princip izvršio atentat.

NAPREDAN OMLADINAC

NA PITANjE sudije,  da li žalim što sam učestvovao u atentatu, odgovorio sam da se ne kajem, Ferdinanda ne žalim, ali žalim što je poginula njegova žena. Nju nismo nameravali ubiti. Izneo sam razloge, zašto sam pristupio zaveri. To da je bio protest protiv politike Austro-Ugarske u B[osni] i H[ercegovini] i jugoslovenskim zemljama uopšte. Po uverenju pripadam naprednoj jugoslovenskoj nacionalnoj omladini. Na pitanje da li sam Srbin ili Hrvat, odgovorio sam Srbo-Hrvat. Dao sam tumačenje toga naziva.

SUTRA: IGRA OKO ULOGE MASONA U PRIPREMI ATENTATA