FELJTON - SUSRET SA FERDINANDOM OČI U OČI DAN PRE ATENTATA: Bilo je dogovoreno da se potrujemo odmah posle izvršavanja atentata

Dogovorili smo se da se Ilić, Cvetko i ja nađemo na Ben[t]baši izvan Sarajeva u predveče[rje]. U međuvremenu Sarajevo je bilo u znaku dolaska prestolonaslednikova. On je došao ranije i išao u istočnu Bosnu da prisustvuje vojnim manevrima. Štampa je o tom naširoko pisala. Bilo je i usmenih komentara. Odluka njegova da poseti Sarajevo upravo na Vidovdan vrlo nepovoljno je komentarisana u srpskim krugovima. Svugde se govorilo, da je to provokacija. Ali, govoreno je to u zatvorenim krugovima, negde se spominjalo na Vidovdan 1389, pa pola u zbilji, pola u šali se nabacivalo, da se Ferdinandu ne desi u Sarajevu ono, što se desilo sultanu Muratu na Kosovu 1389.

Kako smo se mi osećali? Teško mi je osvežiti sećanja posle više od 60 godina. Znam samo da se čovek oseća kao omađijan idejom atentata, da samo na to misli; kad je saznao, gde mu je određeno mesto i vreme, kad će tuda proći Ferdinand, sve su misli upućene na to mesto i na to vreme. Koliko je utvrđeno mesto i vreme za takvo delo važno vidi se iz ovog slučaja. Predveče uoči Vidovdana, neki od nas šetali smo ulicom ispred hotela „Evrope”. Naišao je Ferdinand sa ženom. Išao je u radnju orijentalnih ćilima preko puta hotel „Centrala”, da kupuje ćilime. Gledali su ga svi pa i oni, koji su se spremili da ga napadnu sutradan. Gavrilo Princip je sedeo pred „Centralom” sa nekim prijateljima i pio kafu, kad je Ferdinand sa ženom izlazio iz auta bez ikakvog obezbeđenja i ušao u radnju da kupuje ćilime. Princip je u džepu već imao revolver, s kojim će ih sutradan ubiti. Međutim, sad se nije ni pomakao, nego ih je kao i ostala publika radoznalo posmatrao.

DA LI je bilo kakvih smetnji ili kakve opasnosti od strane sarajevske policije? Ne sećam se da je iko ma napomenuo da je policija na oprezu, i da se od nje treba čuvati. Docnije sam čitao razna tumačenja zašto je policija u Sarajevu dozvolila da se od takvih ljudi, gimnazijalci, i na takav način, izvrši atentat, na tako visoku ličnost, sa tako velikim posledicama. Ne bih se složio da je u tome bilo neke zlonamernosti i planske nebrige iz političkih razloga. Pitanje je mnogo jednostavnije no što se na prvi pogled i misli. Niti austro-ugarsko političko i vojno rukovodstvo, niti njihove vlasti u Bosni nisu očekivali ovakav doček prestolonaslednikov u Sarajevu. Čuli su oni za nemire u tim pokrajinama, ali nisu ni pomišljali da će se ići do atentata na prestolonaslednika. Bila je to posledica osećanja prepotentnosti, svojstvenoj ovim krugovima prema nama. Nema nikakvih dokaza da se iz Beča bilo od vojnih bilo od građanskih vlasti izdala stroga naređenja, da se preduzmu oštre mere za zaštitu prestolonaslednika i njegove žene kad dođu u Bosnu. Kako se olako gledalo na tu stvar, vidi se ne samo iz izbora dana posete njihove Sarajevu, Vidovdan 28. juna, i slabe policiske mere prilikom njihova dolaska i prolaska kroz grad. Sa mnogo više predostrožnosti i policiskih mera ipak se 1910. dočekao i ispratio car Franjo Josip, kad je dolazio u Bosnu. Da li su svađe u kući Habsburg oko ženidbe Ferdinandove sa groficom Hohenberg i njen odlazak sa mužem u Sarajevo 1914. uticali da se nije dao potpuno službeni karakter njihovoj poseti ili zato što je išao da prisustvuje vojnim manevrima, pa je njegova poseta shvaćena kao stvar vojske, teško je utvrditi.

SARAJVSKA policija za vreme Austro-Ugarske nije bila poznata po svojoj efikasnosti i sposobnosti. Niže osoblje, policajci i žandarmi, bili su našeg porekla, iz Bosne. Viši kadrovi su dovedeni iz cele Monarhije, razne škole, razne stručnosti i znanja. Svima je ipak bilo jedno zajedničko: došli su u Bosnu da se uhlebe; za nju ništa osećali nisu.

Posebice je bila slabo organizovana politička policija. Kad sam govorio o lupanju i zamazivanju nemačkih firmi u proleće 1914. naveo sam da su đaci o tome javno govorili i spremali se za te ispade. Vršili su to uspešno sve do Vidovdana 1914, a da nijedan [nije] bio uhvaćen. Tako smo i mi spremali sarajevski atentat, spontano, ne baš mnogo zaverenički, a ipak to nije prodrlo do sarajevske policije.

Da je to bilo tako, navešću moj slučaj. U kući, gde sam stanovao u proleće 1914, u Bolničkoj ulici, kod dokt[orke] Jakšić, stanovao je sa svojim bratom lekarom i dr. Glik, jedan od šefova političke policije u Sarajevu. Viđali smo se ponekad prilikom poseta i razgovarali. Kad sam dan pred atentat dobio oružje od Ilića, poneo sam ga kući. Na vratima sam sreo dr. Glika i pozdravio ga. Pitao me je kako sam, zahvalio sam mu i penjali smo se zajedno uz stepenice, do moga stana. Zatim smo se pozdravili. Posle atentata, kad sam hteo da bežim iz Sarajeva, doktor Glik mi je dao propusnicu. Mogu zamisliti njegovo zaprepašćenje, kad je čuo da sam i ja jedan od atentatora. Sigurno se i bojao da ću odati, ko mi je dao propusnicu. Nisam to učinio, i kad je prilikom saslušavanja i on dolazio i saslušavao me, pravili smo se da se ne poznajemo.

PREDVEČE uoči Vidovdana po dogovoru našli smo se kod Bentbaše izvan Sarajeva Ilić, Cvetko Popović i ja. Prošetali smo uz Miljacku prema Kozjoj ćupriji i u jednom tunelu Ilić nam je predao oružje i otrov. Bilo je dogovoreno da se potrujemo odmah posle izvršavanja atentata. Od oružja Cvetko i ja smo dobili po belgiski vojni pištolj tipa „brauning” kalibar čini mi se 9 mm i po jednu bombu. Bombe su bile četvrtaste izrađivane u Kragujevcu i upotrebljavane pre balkanskih ratova od srpskih komita u Staroj Srbiji i Makedoniji a za vreme ratova od srpske vojske. Ilić nam je objasnio upotrebu pištolja i bombi i predao nam ih. U isto vreme je rekao gde ćemo mi stojati i čekati prestolonaslednika. Meni je određeno mesto na obali Miljacke više Agrarne banke prema opštini, ali ne uz obalu, nego na suprotnoj strani ulice. Malo niže od mene dobio je mesto Cvetko. Bilo se dobro smrklo, kad smo se vratili u Sarajevo. Drugo nam Ilić ništa nije rekao. Govorili smo samo, pošto smo prodiskutovali put, kojim će Ferdinand proći, ako se ne uspe sa atentatom sa određenih mesta, da sami biramo nova mesta. Gde ćemo se skloniti, ako drugi izvrše atentat, gde ostaviti oružje, ako ga ne upotrebimo, nismo ništa utvrdili niti je šta o tome govoreno.

NIJE govoreno ni šta da radimo i kako da se držimo ako nas policija otkrije i počne saslušavati. Od otrova smo dobili […],  ali [ne] u ampuli, nego zavijen u cigar-papir. Metnuli smo ga u džepove od prsluka. Docnije se videlo, da je tako čuvan izvetrio i nije delovao kod Nedeljka Čabrinovića, kad ga je posle bacanja bombe na auto prestolonaslednikov progutao.

ZAPREPAŠTENjE U POLICIJI

VELIKA greška austriske političke policije u Bosni i H[ercegovini] uopšte, a u Sarajevu posebno bila je što je podcenjivala pokrete srednješkolskih đaka u tim zemljama. Tek posle atentata, kad su povedene podrobnije istrage, utvrdilo se koliko je taj pokret duboko revolucionaran i protivaustriski. Izazvalo je to ne samo zaprepaštenje u policiji i bosanskoj vladi, no i u vladi u Beču. O tom pitanju je raspravljala početkom jula 1914. i posebna sednica zajedničke austro-ugarske vlade. Samo, tad je sve bilo kasno.

SUTRA: SUSRET SA FERDINANDOM OČI U OČI DAN PRE ATENTATA