FELJTON - EVROPI I ENGLEZIMA BILO JE DOSTA PELEA I BRAZILA: U Engleskoj Pele je shvatio da fudbal nije samo lepa igra i pošteno nadmetanje

Naprotiv, karioke su došli na Ostrvo kao najveći favoriti za novu, treću uzastopnu titulu prvaka sveta,  što bi bio fantastičan uspeh kakav nijedna reprezentacija nije postigla od kako se fudbal igra i prvenstva održavaju... pa sve do današnjeg vremena.

Sve je izgledalo da će biti kako su Brazilci i  planirali...

Brazil je u Englesku doveo gotovo isti tim, koji je pre četiri godine, '62. u Čileu, osvojio šampionat. Pele je bio zdrav i u najboljem mogućem igračkom dobu-imao je 25 godina, i ogromno iskustvo od  dve osvojene titule prvaka sveta. Međutim, taj tim Brazila je bio čudno komponovan: od ocvalih bivših asova, koji su osvojili čempionšip '58. i '62. i mladih budućih asova, koji su bili tinejdžeri i malo igrali: između njih je bio samo Pele, i svi su verovali u njegovu kraljevsku moć. Gilmar (35 g.), Đalma Santos (37g. zvanično a 43 g. nezvanično), Belini (36 g.),  Garinča (33.g)....nasuprot Tostaoa (19 g.), Edua (17 g.) i Žairzinja (20 g.) Taj tim, pokazaće se, uopšte nije bio ni fizički ni taktički  pripremljem za bitku na Ostrvu. On je došao iz jednog drugog, već prošlog fudbalskog vremena, u jedan sasvim nov nogometni ambijent: surovi, snagatorski evropski fudbal, koji su do savršenstva komponovali Englezi, a samo malo doradili Nemci, uz to još futrovanim raznim italijanskim  taktičkim dekadentnostima, opstrukcijama i lukavstvima.

TAJ FUDBALSKI svet je otvoreno mrzeo i Brazil i Pelea i sve njihove titule. I koji je, na krilima ogromne moći ostrvske štampe, pravio medijsku atmosferu i strahoviti pritisak na FIFU i sudije da Engleska mora biti prvak: sad ili nikad. I tako je, kao što znamo,  i bilo. Englezi su izmislili fudbal, oni jesu njegova kolevka, ali njihovo ubeđenje  da su najbolji i da ne trebaju da igraju svetska prvenstva, jer se podrazumeva da su oni neprestani šampionui je bilo smešno. Takvo stanje trajalo je do prvog posleratnog mundijala 1950. godine u Brazilu, kada su se prvi put pojavili i gordi ostrvljani. Kada su ispali u polufinalu, pa videli Brazil i Urugvaj u finalu na Marakani, nafilovanoj sa više od 200.000 gledalaca...i videli sasvim drugi tip fudbala i atmosfere, konačno su shvatili  da nisu sami na fudbalskom svetu.

Prva utakmica Brazila u grupi sa Bugarskom dobro je počela: Pele je predivnim udarcem iz slobodnog udarca postigao gol. Kralj je raskošno počeo svoj očekivani ples. Garinča je dao drugi gol, karioke su  dobili meč sa 2:0,  ali po ponašanju bugarskih fudbalera, dalo se primetiti da je Evropi zaista već bilo dosta i Pelea i Brazila. Surovi startovi obema nogama sa leđa na najboljeg igrača sveta i sudijsko ,,okretanje leđa“ tim prizorima...pokazali su razbojničko lice tadašnjeg fudbala: pravila su nevažna, veliki asovi se ne poštuju i ne štite...sve pod izgovorom da je fudbal muška igra i da onaj ko neće da ga igra nek ide u ,,mekane sportove“-  šah,  košarku,  odbojku... pisali su cinično engleski tabloidi. Pele je na toj utakmici teže povređen i napustio je teren. Na sledećem meču protiv Mađarske, koji Brazilci neočekivano gube sa 3:1, nije ni igrao.

Oporavio se nekako i zaigrao utakmicu protiv Portugala. Možda i najtežu u svom fudbalskom životu.

PORTUGALCI su bili kolonijalni gospodari Brazila a Brazilci fudbalski imperatori sveta: rivalstvo između ove dve ekipe (i naroda) ne može imati veći naboj. Jedne predvodi ,,REI“ Pele,  druge momak koji će zadiviti svet te godine: ,,crni panter“ Euzebio. Daće  gol i kariokama, biti najbolji strelac sa ukupno devet pogodaka na šampionatu, trčati i slaviti ih, s podignutom rukom, preko celog terena...a Pele će na tom meču više ležati na travi nego biti na nogama! Portugalci će ga ,,lomiti“ gde god stignu: nemilice, uporno i brutalno. Neki njihov igrač Moraeš, surovi anonimus,  je tukao Pelea s takom slašću da se u svakom njegovom startu s leđa prepoznavao i delić nekih istorijskih, neizmirenih računa. Pelea su iznosili sa terena, pa vraćali sa zavojima na nogama. Na kraju, šapajući i u suzama, otišao je na klupu, doktori su mu ubojna mesta umotali u led, a njega u ćebe. Skvrčen u njemu i polegao po klupi, delovao je tužno i žalno, kao izbeglica iz fudbala-sporta koji je preko noći postao fudbal-rat...a da to Pele uopšte nije na vreme ni saznao ni shvatio.  Portugal je pobedio svetskog šampiona sa 3:1 i tako uspeo da Brazilce, prvi i jedini put u istoriji mundijala, izbaci iz takmičenja i to još u grupnoj fazi. Tako se  na najgrublji način ostvarila ona pretnja engleskog novinara koji je '62. u Čileu zapretio Brazilcima: ,,videćemo vas kad dođete u Englesku za četiri godine“!

NIJE samo Pele tučen i pretučen na te dve utakmice, batine su dobijali i ostali brazilski igrači: nenavikli na grubu duel igru, padali su kao pokošeni na svim delovima terena. ,,Više nam je za ovih sedam dana povređeno igrača, nego u prethodnih osam godina“, i besno i očajno vikao je tada lekar ,,selesaoa“ dr Gosling. Pele, koji je na ta dva meča dao jedan gol i nije načnio neki svoj magični dribling...bio je ogorčen na sve: sudije, ,,novi fudbal“, reprezentaciju i njeno vođstvo. Nešto se u njemu slomilo: kao da je shvatio da fudbal više nije samo lepa igra, pošteno nadmetanje, pa čak da nije više ni sport. Vraćajući se, hramajući, kući izjavio je da je odigrao svoj poslednji mundijal i da više neće nastupati na svetskim prvenstvima. Čak ni na onom južnoameričkom-Kopa Amerika. Igao je za karioke samo prijateljske utakmice. Kod kuće je bio i dalje fudbalski kralj, ali sa krunom nije hteo da ide izvan granica Brazila.

GODINE su prolazile, i spoljne i unutrašnje rane zarastale, a pritisak političara,  saveza, javnosti je bivao sve jači: tražili su od njega da mora ponovo igrati za nacionalnu selekciju, da se mora spremiti za SP 1970.  u Meksiku, koje je brzo stizalo. U svojoj biografiji će, nakon svega kroz šta je prolazio jureći loptu, napisati da se dugo premišljao i na kraju prelomio-igraće opet. ,, Osećao sam da imam još nešto da uradim.

Nisam hteo da odem kao gubitnik, već kao pobednik.“ I našao se u Meksiku '70. U timu karioka, u žutom dresu sa kobaltno plavom desetkom na leđima. Brazil je pobedio protivnike u svih sedam utakmica, postao treći put prvak sveta, Pele je bio najbolji igrač šampionata i šest puta strelac nezaboravnih golova. Predvodio je čuveni tim Brazila, za koga mnogi stručnjaci tvrde da je najbolja fudbalska ekipa koja je ikada i igde igrala.

PREVARE I NAMEŠTANjA

KAKO su dolazili i prolazili šampionati, Englezi su shvatali da je u regularnom takmičenju postati svetski prvak u fudbalu đavolski težak posao. Zato su i rukama i nogama zgrabili šansu da 1966. konačno i oni postanu pobednici. I uspeli su onako kako Englezi u svemu uspevaju: raznim prevarama, nameštanjima i neregularnostima: treći gol njihovog igrača Hanta u finalu protiv Nemačke (4:2) je najsporniji gol u istoriji fudbala. Nije tada bilo VAR-a da presudi s koje strane gol linije je lopta doirnula zemlju ? Sudija je, naravno, pokazao na centar.

SUTRA: CEO BRAZIL „KLEČEĆI“ MOLI PELEA DA IGRA U MEKSIKU