FELJTON - SIROMAŠNI CRNI DEČAK KOJI JE DODIRNUO ZVEZDE: Kada je Pele u timu, jedna brazilska ruka je već na zlatnoj boginji

Pele je sa 15 godina počeo da igra za Santos, sa 16 postao član reprezentacije Brazila, a sa tek napunjenih sedamnaest,  1958. godine na SP u Švedskoj bio najzaslužniji za osvajanje prve ,,zlatne boginje“. Postao je istovremeno: najveća fudbalska senzacija u dotadašnjoj istoriji nogometne lopte, najpoznatiji fudbaler na svetu, koji je odmah javno proglašen i za kralja fudbala. A još nije ni bio postao punoletan. Neverovatno, jedinstveno, verovatno neponovljivo. Jer, bili smo svedoci samo pre dva meseca Mesijevih muka da u 35. godini konačno osvoji s Argentinom titulu prvaka sveta i nedovoljne moći Mbapea, da u punoj snazi, u 24.g. svoga života na to mesto dovede Francuze.

To fudbalsko prvenstvo u Švedskoj '58.g. je bilo po mnogo čemu neobično a senzacionalno po Peleovom ,,objavljenju“! U Švedsku je došao sa povređenim kolenom i nije igrao na prvoj utakmici protiv Engleske, koja je završila bez golova. Na insistiranje golmana Gilmara, beka Đalme Santosa, Peleovih saigrača iz Santosa, i naročito kapitena Didija, selektor Feola, za koga su neki tvrdili da je rasista i da ne voli crne igrače,  bio je primoran, zapravo ucenjen, da ga stavi u ekipu na sledećoj  utakmici u grupi protiv SSSR , koju su Brazilci dobili sa 2:0. Pele nije dao gol. Ali na sledećoj čertvrtfinalnoj protiv Velsa daje gol. U polufinalu protiv Francuske Brazil pobeđuje sa 5:2, Pele postiže 3 gola a u finalu protiv domaćina Švedske Brazil ostvaruje isti rezultat kao protiv Francuza 5:2 a Pele daje 2 gola. Pelea nakon meča igrači nose na ramenima, on plače, on je u šoku, on je još takoreći dete, u jednom trenutku je izgubio i svest...ali to su tipične porođajne muke i manifestacije, pogotovo kad se rađa kralj. Ovoga puta fudbalski. Onaj čuveni  gol protiv Švedske u finalu, kada loptom prebacuje dva čuvara, uzastopno,  može se smatrati, napisao je neko ovih dana kad je Pele umro-primenjenom umetnosti i da bi trebalo taj filmski isečak pohraniti u odgovarajući muzej.

A LONDONSKI sportski list ,, Vorld sports“ je napisao  povodom brazilske titule 1958. godine, a misleći na Pelea: ,,Čovek mora da protrlja oči da bi se uverio da to nije vanzemaljac“! I još su dodali: ,,Siromah je postao kralj“!  Ređali su se razni novi epiteti: genije, crni biser, crna perla, siromašni crnac koji je dodirnuo zvezde.

Sveznajući Englezi tada nisu znali da je rađanje fudbalskog genija počelo još 1950. godine kada je desetogodišnji Pele gledao kako mu otac Dondinjo plače nakon poraza Brazila na Marakani od Urugvaja u finalu Mundijala (Četvrto a prvo posleratno, zvanično svetsko prvenstvo, na kome su prvi put u istoriji učestvovali i Englezi. Oni, su  pre Drugog svetskog rata odbijali da igraju na tri prvenstva: 1930/34/38. Smatrali su da oni stalni, podrazumevajući prvaci sveta, jer su oni i izmislili fudbal, i da je njihova liga jača od tih mundijala.). Mali Edson je tada kazao ocu: Ja ću, kad porastem, osvojiti Zlatnu poginju i doneti je ovde! Samo sedam godina kasnije, mali, bosonogi prašnjavi mršavko sa ulica Treš Korasonesa, dalekog predgrađa Sao Paola, je svoje obećanje  iispunio. Otac Dondinjo je i tada plakao, i to sedam puta, zapravo svaki put kada bi  iz Stokholma  brazilski radio-reporter uzvikivao: gooooooool...Pele....gooooool... Pele! Plus suze koje su on i Peleova majka Seleseta ( još je živa, ima 100 godina) prolili ,,gledajući“ sina u zamišljenim  slikama na osnovu radio-prenosa  kako i sam plače, dok u rukama, a jahajući na ramenima navijača, drži obećanu Niku (naziv za Zlatnu boginju)!

OVENČANI slavom i divljenjem celog fudbalskog sveta, Brazilci su, na čelu sa Peleom,  1962. godine došli na SP u Čile, kao branuioci titule i najveći favoriti, uz sve  to još predvođeni kraljem fudbala, koji je bio u punoj prvoj fudbalskoj mladosti-imao je 22 godine.  Beć na prvoj utakmici, na premijeri protiv Meksika, Pele je dao jedan od dva gola. Ali, se  na drugoj protiv Čehoslovačke  teško povredio: nakon jednog spinta a potom udarca pukao mu je mšić, zadnje lože. Nikada do tada nije bio povređen. To je bio za njega kraj šampionata a za karioke veliki šok. No, fudbal je čudesan sport: igrač Botafoga Amarildo je zamenio Pelea na najbolji mogući način-sa dva gola protiv Španije u poslednjem grupnom meču preokreće rezultat, a potom daje  gol i u finalu, kada karioke pobeđuju Čehe sa 3:1. A i ostale utakmice je igrao veoma dobro. Dakle, Brazil bez Pelea uzima drugi put titulu. U svetskoj fudbalskoj javnosti je odjednom procvala jedna dilema: kako sada objanisti već šioko rasprostranjenu filozofiju: Brazilci su bez Pelea prosečni, sa njim veliki a on najveći! Odjednom više nije bilo tako!

Moguće je ovo objašnjenje: Brazilci su već   imali već oformljen tim  četiri godine ranije u Švedskoj, ozračeni  Peleovim pobedničkim mentalitetom, kao još svežim pečatom na sebi ( Didi, Vava, Zagalo, Garinča, Gilmar...su bili u Čileu u najboljim igračkim godinama i natopljeni osećajem šampionske moći). Samo nekoliko igrača je bilo promenjeno. Ekipa koja je celi mundijal odigrala u istom sastavu, sa samo 12 igrača: taj dvanaesti je bio Amarildo koji je zamenio Pelea. Peleov pobednički duh je, i bez njega na terenu, snažno nadahnjivao saigrače...a možda je tu situaciju najbolje oslikao jedan engleski novinar, koji je objasnio brazilsku fudbalsku snagu i bez Pelea u timu, ovim rečima: ,,Kada je Pele u timu, jedna brazilska ruka je već na zlatnoj boginji. A čija ruka  je ovde u Čileu bila umesto njegove-videćemo za četiri godine kod nas na Ostrvu“.

Engleski novinar se, na njima svojstven, sarkastičan način, podsmislom svojih reči malo narugao Peleovoj veličini, želeća da tom verbalnom ogrebotinom koliko je moguće višei ponizi brazilski uspeh  i da koliko toliko opravda Engleski karambol (nisu prošli dalje od četvrtfinala-izgubili baš od Brazila 3:1)...najavljujući tako i neku vrstu osvete kariokama i Peleu onim ,,videćemo se za četiri g. na Ostrvu“. A taj šampionat '66. U Engleskoj  je bio jedan od najprljavijih u svakom smislu. Posebno za Brazilce i Pelea,  na kome Brazil nije prošao ni kvalifikacionu grupu a koje je posebno bilo pogubno za kralja fudbala. U Engleskoj, koja do tada nikad nije bila prvak sveta i koja je to postala na sporan način u finalu protiv tada Zapadnih Nemaca, Pele je brutalno pretučen, ponižen i uvređen do bola sudijskim nepravdama. Na nosilima je iznet na utakmici protiv Portugala.

IGRAČ NE SME PROĆI

ČILEANSKI  mundijal je doneo mnoge novine u svetski fudbal: svi Evropljani su igrali kao tadašnji klupski prvak starog kontinenta-Inter: tvrdo, zatvoreno i sa malo datih golova. Pojavile su se, prvi put,  grubosti, pogibeljni startovi, sudijske greške i nepravde...i nova fudbalska filozofija: lopta može proći, ali igrač ne sme. Sve ovo viđeno u Čileu 1962. godine će biti na još gori, suroviji i nepravedniji način ponovo  demonstrirano i na narednom Svetskom prvenstvu 1966.g. u Engleskoj,

SUTRA:EVROPI I ENGLEZIMA JE VEĆ BILO DOSTA PELEA I BRAZILA