FELJTON - KRALJ JE ODLUČIO: Od fudbala se oprašta protiv Jugoslavije - Magični driblinzi, prolazio je pored igrača kao da ih nema

Ali, nekoliko egzibicija je i izumeo i jedino mogao da uradi samo on. A pojedine  je patentirao, a posle njega su ih prihvatili njegovi naslednici.  Jedna od tih posebnih Peleovih akrobacija je štopovanje lote prsima dok se igrač nalazi u skoku i u izglednoj ili velikoj šansi da postigne gol. To nikada niko pre Pelea nije radio, niti radi posle njega.

Danas ima mnogo igrača u svetu koji će s lakoćom  u skoku uštopovati loptu prsima, ali uglavnom kad su sami i kad im niko ,,ne puše za vrat“. To rade na sredini terena, u svome polju, kod autlinije i što je posebno bitno u ovoj priči: to im uspeva samo kada nisu blizu protivničkog gola, u izglednoj ili velikoj šansi, kada nemaju čuvara tik pored sebe ili ,,na leđima“. Pele je tu bravuru izvodio i na najgušćim mestima na terenu-pred ili u protivničkom šesnestercu, uvek opkoljen sa više čuvara koji su ga ,,udvajali“, kako se to fudbalskim jezikom kaže. Prvi put je ceo fudbalski svet tu Peleovu specijalnost video na SP u Maksiku 1970. godine, na utakmici Brazil-Čehoslovačka (4:1), kada u desnom uglu šesnaesterca Čeha, opkoljen čuvarima, u skoku štopuje loptu prsima, pada zajedno s njom na zemlju i nakon prvog odskoka lopte punom desnom nogom,  udarcem zvanim ,,drop-kik“,  šalje je u suprotni deo Viktorovog gola. Čudesna akcija, koja izgleda tako jednostavna i lako izvodljiva a u stvari sve je suprotno od toga.

O TOJ Peleovoj specijalnosti za našu fudbalsku javnost je prvi govorio Zvezdin reprezentativac Miroslav Pavlović, koji je na nekoliko utakmica  bio direktni čuvar Peleov, pa i na onoj njegovoj oproštajnoj utakmici 18. jula 1971. g. na Marakani, kada je pred ogromnim brojem ljudi ( prema jednim podacima prisustvovalo je  140.000 gledalaca a prema drugim prodato je 182.000 ulaznica)  odgigran meč Brazil-Jugoslavija (2:2).  Pavlović je vrlo dobro čuvao Pelea na toj oproštajnoj utakmici kralja fudbala. Toliko dobro da Pele nije uspeo da postigne gol na svom poslednjem meču za ,,selesao“, iako su  naši reprezentativci, prema rečima Dragoslava Stepanovića, koji je takođe  nastupio na tom meču, molili Pavlovića da pusti velikog Pelea da postigne gol.

Za naše novine je, nakon tog meča, u više izjava i intervjua, Pavlović najviše govorio o toj čudesnoj Peleovoj osobini, da loptu, dok je u šansi, u skoku štopuje prsima.

Popularni Pavika je govorio da onaj ko čuva Pelea ne može po njegovoj kretnji prepoznati, a pogotovo pretpostaviti ili osetiti, njegovu nameru kada skoči na visoku loptu: da li će je udariti glavom ili pustiti da mu padne na prsa. Mislim, govorio je tada Pavlović, da ni on sam ne zna šta će uraditi kad se odlepi od zemlje: dok ,,visi“ u vazduhu, on se u deliću sekunde predomisli i pusti loptu da mu padne na prsa-mekano kao da je pala na pesak Kopakabane. Jednostavno mu, kao neka džinovska kap vode, lopta sklizne niz telo i padne na travu. Onaj koji ga u tom trenutku čuva sve to može samo zadivljeno da posmatra, govorio je Pavlović.

ISTU  priču je autoru ovoga serijala o istoj Peleovoj magiji ispričao fubaler sarajevskog Željezničara Blagoje Bratić, koji je  čuvao fudbalskog kralja na utakmici Željezničar-Santos( 1:1), Te 1969. godine  Brazilci su bili na turneji po Jugoslavi i odgigrali četiri utakmice: sa Zvezdom, Dinamom, Radničkim iz Kragujevca i sarajevskim Željom.  Tim utakmicama će biti posvećen jedan nastavak ovoga feljtona. Pele je na tom susretu u Sarajevu, 19.9. 1969. g. postigao izjednačujući gol upravo tako: nakon izvedenog kornera sa leve strane, iako praćen čuvarem Bratićem,  skočio je kao da će loptu udariti glavom, a onda se u vazduhu predomslio, pustio je na prsa, dočekao se u prizemljenju na levu nogu i odmah desnom uhvatio volej: neodbranjivim poluvisokim šutem poslao je ,,bubamaru“ u desnu malu mrežicu Željinog gola. Pun stadion na Koševu je zanemeo, bio je, jednostavno, šokiran prizorom. A onda je ,,zagrmeo“ frenetični aplauz od blizu dva minuta. A za celo vreme izvođenja te bravure, Bratić je stajao kao sleđen: nije ni skakao s Peleom na loptu, ni išao u blok na njegov volej. Svu tu magiju sa tribina posmatrao je tada i pisac ovoga feljtona.

Posebna Peleova fudbalska specijalnost, isto jedinstvena, je njegov način prodiranja u protivničke redove. On je, a kao nikad niko pre ni posle njega, uvek prodirao okomito kroz sredinu protivničke zone odbrane, pravu ka sredini šesnaesterca. Zabijao se kao klin u odbranbeni blok suparnika i driblinzima ,,sekao“ njihove redove kao sečivom. Na tom putu je driblao protivnike širokim zamasima obe noge, a neki igrači bi sami padali pre nego bi i stigao do njih. Prolazio je pored igrača kao da ih nema. Njegovi driblinzi su bili jedinstveni: on je prodirao sam, gotovo bez saigračke pomoći i pratnje. Kao ledolomac. On bi u tim kamikaza akcijama često izlazio kao pobednik, koji još i golom završava taj ples, ali bi trpeo i grube faulove a često i teške batine i povrede, radi kojih je propustio dva svetska prvenstva u najboljim svojim godinama.

PELE  je po toj osobini ne samo tada bio jedinstven fudbaler, nego ni posle njega niko tako nije išao ,,na nož“ protivniku! (Možda samo ponekad Maradona...Mesi dribla ,,minimalistički“, na prostoru ne većem od ,,maramice“, brzo izmičući loptu od dodira protivničke noge.Krojf bi u sprintu na metar i po pred igračem samo promenio pravac kretanja i obišao ga, Zidan je driblao u mestu, statično: rotacijama tela oko stojeće lopte, K. Ronaldo samo pretrčava čuvara a Peleu je najsličnije driblao i prodirao brazilski Ronaldo.) Današnji špiceve, sve i jedan,  prodiru isključivo po bokovima...izbegavaju peleovske akcije kroz sredinu iz ovog razloga: najveća fudbalska osobina je individualni proboj driblinzima kroz sredinu terena. To malo ko može, a može samo ponekad i uglavnom u prvoj igračkoj snazi i brzini. A kad dodiju batine, povreda i česti neuspeha u tim akcijama beže na krilne pozicije. A Pele je celu karijeru igrao tako:  da sve bude još neverovatnije: blistao je i u 30. godini života u Meksiku '70., predvodeći do titule prvaka sveta, po nekim ocenama, najbolji fudbalski tim koji je ikada postojao. I o tome u jednom od sledećih nastavaka.

Pele je imao još neke posebne sposobnosti. Voleo je i često drugima proturao loptu kroz noge: ali, ne da ih ponizi, već se on, u goreopisivanim njegovim prodorima kroz sredinu, tim potezom najjednostavnije i najbrže oslobađao dolazećeg igrača prema sebi. On nije gurao loptu drugome kroz noge driblajući unazad ili u stranu, ne-činio je to uvek u jurišu ka protivničkom golu. Jedna od njegovih žrtava bio je i Bekenbauer, kome je prometnu loptu kroz noge na utkamici sa Nemcima na SP 1970. u Meksiku.

DUBOK OSEĆAJ VELIKE MOĆI

EDSON  do Nascimento Pele je imao dubok osećaj o sopstvenoj moći. I telepatski ga prenosio na saigrače, koji su  zato, uz njega, često igrali i iznad svojih stvarnih moći. U ovome je, najverovatnije , i objašnjenje zašto su njegov matični klub „Santos“  i selekcije Brazila pobeđivali i osvajali titule i sa osrednjim igračima kad ih  je predvodio Pele.

A neretko se dešavalo da su sa velikim asovima,  ali bez Pelea u timu, gubili značajne utakmice..

SUTRA: SIROMAŠNI CRNI DEČAK  KOJI JE DODIRNUO ZVEZDE