FELJTON - OTVORENI RAT KRALJICE MARIJE I PRINCEZE OLGE: U vreme Stojadinovića dinar je bio konvertibilna valuta

Za prestanak tog  prijateljstva Stojadinović razloge traži na sasvim drugoj strani: na odsustvu njegove podrške ambicijama kneževskog para da se domognu kraljevske krune. Da li je ta ambicija zaista postojala teško je reći, ali izvesno je da se o tome još u ono vreme po kuloarima često pričalo, pa se time bavi i Stojadinović koji u svojim memoarima tvrdi da je to „bila česta tema u svim beogradskim krugovima“.

Tako je jednom prilikom, početkom 1938. knez Stojadinoviću navodno rekao da maloletni kralj, u čije ime vlada namesništvo, nema prestolonaslednika. Stojadinović se potrudio da kod vodećih pravnika proveri da li postoji takva ustavna praznina i dobio potvrdan odgovor, odnosno da Kraljevina teoretski nema prestolonaslednika i da je veliki propust što ustavom nije predviđena situacija koja se nametnula posle smrti kralja Aleksandra i dolaska maloletnog Petra na presto.

Stojadinović  je zaključio da knez, a naročito kneginja, pokazuju ambiciju da se domognu prestola, što bi podrazumevalo da maloletni kralj ili ne doživi punoletstvo, ili da zbog bolesti bude trajno nesposoban da vrši kraljevsku vlast. Veruje da je knez računao na ovu drugu mogućnost i za to mu je bila potrebna podrška vodećih političara. Istini za volju, ponašanje mlađanog kralja u nekim situacijama, kada je zbog mladalačke nepromišljenosti dovodio svoj život u opasnost vratolomnim vožnjama automobila ili skokovima sa broda u pokretu, osim strahovanja za njegov život,  znatno je doprinelo i sumnjama u njegovo mentalno zdravlje. Ali kralj ima i dva mlađa brata, pa je čudno da Stojadinović špekuliše kneževim tobožnjim ambicijama, ne vodeći računa da po prirodi stvari u naslednom redu posle najstarijeg sina kralja Aleksandra su dva mlađa direktna muška potomka, bez obzira na propust da se to i formalno reguliše.

Sve u svemu, Stojadinović sažeto prikazuje sutuaciju na dvoru: „Tako je situacija u Kraljevskom domu, posle pogibije kralja Aleksandra bila ovakva: otvoren rat između Kraljice Majke i princeze Olge, podzemni rat Knežev protiv Kraljice, potajna želja Pavla i Olge da se njihov privremeni položaj produži i ustali, na ovaj ili onaj način“.

Reklo bi se - kakva država takav i dvor. Ali teško je poverovati Stojadinovićevim tvrdnjama o kneževoj aspiraciji na presto, pogotovo ako se ima u vidu da je knez nimalo nežno zaustavio Stojadinovićeve ambicije da postane „jugoslovenski Musolini“.

ZA STOJADINOVIĆEV pad ipak je verovatnije da je presudio njegov odnos prema „hrvatskom pitanju“. Kneza Pavla, po svemu sudeći, nije interesovala Velika Srbija. On je čovek iz sasvim drugog sveta i drugačijih nazora. Svi relevantni činioci u tadašnjem jugoslovenskom vrhu smatrali su ga anglofilom i čovekom koji je Srbima naklonjen ništa više nego Hrvatima i Slovencima. Vrlo često i rado je boravio na krajnjem zapadu države, u Sloveniji, na svom imanju Brdo kod Kranja. Tamo se više osećao kod kuće nego na beogradskom Dedinju. Navodno, kralj Aleksandar se bavio mišlju da se u Zagrebu sagradi dvor i da se tamo ustoliči knez Pavle koji bi bio neka vrsta kraljevog pomoćnika, odnosno vicekralja za zapadne krajeve zemlje. Miloš Crnjanski je u „Embahadama“ zapisao da mu je Slobodan Jovanović u proleće 1938. rekao „da je Maček velika kneževa nada“. To svakako dovoljno govori o načinu kako je knez Pavle mislio da reši hrvatsko pitanje.

Godinu dana posle smenjivanja 18. aprila 1940. Stojadinović je interniran iz Beograda zbog navodnog „kompromitujućeg materijala“ pronađenog u sedištu njegove novoformirane Srpske radikalne stranke. Narednih skoro godinu dana, do marta 1941, boravio je u internaciji na Rudniku i Ilidži kod Sarajeva, da bi 18. marta bio prevezen u Grčku i u Solunu predat Britancima koji ga interniraju na daleki Mauricijus. Internacija je došla kao posledica straha od Stojadinovićevog pristupanja Nemcima u slučaju napada na Jugoslaviju. Na isti način sudbina se poigrala i sa knezom Pavlom, kada je 27. marta 1941. proteran u Grčku i u Atini izručen britanskim  vlastima koje su ga poslale u internaciju u Keniju, a kasnije u Južnu Afriku.

Posle rata 1946. Stojadinović je oslobođen, a od 1948. živeo je u Argentini u kojoj je umro 1961. Ko je u stvari bio Milan Stojadinović? Nesumnjivo, on je najmarkantnija politička figura Kraljevine posle Nikole Pašića, za kojeg je s ponosom često naglašavao da je njegov učitelj. Izuzetno obrazovan, vrstan finansijski stručnjak, komunikativan i ekstrovertan, sa ličnim šarmom i harizmom, Stojadinović je za četiri godine svoje vlasti imao svakako zavidne rezultate.

S PRAVOM se ocenuje da je on prvi političar u Jugoslaviji koji je imao modernu ekonomsku  viziju kojom i unutrašnju i spoljnu politiku stavlja u službu ekonomije. Po uzoru na Ruzveltov „Nju dil“ s početka tridesetih i on prednost daje javnim radovima, gradeći pruge, puteve, nove luke, obaloutvrde i kanale, električne centrale i dalekovode, na kojima je zaposleno preko 150.000 radnika. Istovremeno je sitnim i srednjiim seljacima ukinuo veliki deo dugova, povećavajući tako njihovu kupovnu moć.

Forsirao je izgradnju industrije i za vreme njegove vlade u Jugoslaviji je podignuto 111 novih fabrika i osnovano oko sto velikih industrijskih preduzeća, najvećim delom sa domaćim kapitalom, kao i veliki broj električnih centrala i novih dalekovoda. U rudnicima bakra i olova Bor i Trepča otvorene su savremene topionice, proširene su i osavremenjene topionice i livnice u bosanskim rudnicima gvožđa, udareni temelji hemijske-industije u "Zorki" iz Šapca i proizvodnje aluminijuma kod Šibenika, otvoreni pogoni  avio-industrije u Zemunu i auto--industrije u Rakovici, a 1938. godine njegova vlada donosi prvi šestogodišnji plan privrednog  razvoja zemlje.

Stojadinović tvrdi da se u momentu njegove ostavke „Jugoslavija nalazila na vrhuncu svog ugleda u inostranstvu“ i objašnjava: „Ekonomsko stanje je bilo na zavidnoj visini.

Industrija, trgovina i poljoprivreda su cvetale. Radnici su bili zadovoljni sa osiguranim minimalnim nadnicama i obilnom zaštitom modernog socijalnog zakonodavstva. Nacionalna moneta bila je apsolutno stabilna. Sa dinarskim banknotama u džepu moglo se putovati kroz celu Evropu i menjati po istom kursu u svim zemljama bez ikakve promene“.

SPOLjNA POLITIKA

U SPOLjNOJ politici Stojadinović je nastojao da Jugoslaviji otvori nove puteve, da proširi tradicionalno vezivanje samo za Francusku. Zato se najviše približava Nemačkoj, posebno u privrednoj saradnji i uvozu najsavremenijih tehnologija, kao i Italiji sa željom da tradicionalno neprijateljstvo zbog jadranske obale pretvori u dobrosusedsku saradnju. Naravno, u pitanju su velike sile sa kojima trebalo imati što bolje odnose. Radi na približavanju sa svima onima koji imaju pretenzije na određene delove Jugoslavije.

SUTRA: KNEZ PAVLE OSNIVA BANOVINU HRVATSKU