FELJTON - KNEZ PAVLE OSNIVA BANOVINU HRVATSKU: Sporazum kneza Pavla sa Hrvatima srpski naorod je loše primio

Pad Stojadinovića je knezu Pavlu jasno ukazao na hitnost rešavanja hrvatskog pitanja i u predvečerje rata u Jugoslaviji se pojavila kakva takva spremnost da se federalizacijom pokuša da spreči njen raspad.

Maček u svojim memoarima piše da mu je knez Pavle, još pre nego je Stojadinović primoran na ostavku, po dr Ivanu Šubašiću poručio da i „dalje stoji na stanovištu da ne može dozvoliti nikakve promjene ustava, ali da je voljan učiniti sve da se Hrvati barem donekle zadovolje na temelju postojećeg ustava“. Maček dalje piše da je poručio knezu da je voljan da pristupi sporazumevanju „na bazi da se za sada tri banovine, tj. Savska, Primorska i Vrbaska, te grad i kotar Dubrovnik spoje u jednu hrvatsku banovinu, koja u Jugoslaviji ima dobiti separatan položaj“.

Maček tvrdi da je knez na ovaj predlog oduševljeno odgovorio. „Verujte mi, danas ću opet posle dugo vremena mirno spavati“. Izgleda da knez ipak nije mirno spavao, jer je posle nekoliko dana u ponovnom susretu sa Šubašićem morao da podvikne svom ministru dvora Antiću koji se pobunio zbog Vrbaske banovine, a posebno zbog priključenja Dubrovnika. Na spominjanje Dubrovnika knez je svom ministru navodno odvratio: „Molim vas, prestanite! Barem za Dubrovnik ne možete reći da nije čisto hrvatski!“

U avgustu 1939. razgovori sa Cvetkovićem, uz saglasnost kneza, završeni su sporazumom o novim principima državnog uređenja kojim su, umesto „narodnog jedinstva”, stvarno priznata tri naroda – srpski, hrvatski i slovenački, a centralizam zamenjen federacijom. Prva je osnovana Banovina Hrvatska u koju su ušle Savska i Primorska banovina i neki srezovi Vrbaske, Zetske, Drinske i Dunavske banovine. Izuzev vojske, inostranih poslova, saobraćaja, trgovine i pošta, koji su ostali zajednički, sve druge kompetencije prenose se na nove banovine, od kojih je konstituisana samo Hrvatska, dok je rešavanje srpskog i slovenačkog pitanja ostavljeno za kasnije, što pokazuje u kolikoj žurbi se to radilo i sa koliko ustupaka hrvatskim zahtevima se prišlo. Hrvatska strana u pregovorima oko teritorije nove hrvatske banovine pokazala je velike apetite tražeći i Boku Kotorsku, Srem, deo Bačke i još neke delove Bosne i Hercegovine. Davanju teritorijalnih koncesija u Bosni najoštrije se suprotstavio muslimanski prvak Mehmed Spaho, kao i političke stranke koje su okupljale Srbe u Bosni.

 U KOLIKOJ žurbi je bila Cvetkovićeva vlada, pokazuje i to da su pregovori oko ovako krupnih stvari završeni u rekordnom roku -- već 26. avgusta 1939. Samo nekoliko dana pre napada Nemačke na Poljsku (1. septembar 1939), čime je označen početak Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji je zaključen sporazum o formiranju nove banovine -- Hrvatske, sa novim oblastima: Dubrovnik, Šid, Ilok, Brčko, Derventa, Gradačac, Travnik i Fojnica. Ali to nije sve. Ostavljeno je da se konačan obim i granice Hrvatske banovine naknadno odrede, što je trebalo da znači nove ustupke.

Mihailo Konstantinović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i ministar u Cvetkovićevoj vladi, koji je učestvovao u pravljenju Sporazuma, zapisaće u svom dnevniku da mu je Slobodan Jovanović rekao: „Bolje da si se sporazumeo sa Nemcima nego sa Hrvatima“. Sam Maček je na kraju obraćanja hrvatskom narodu posle zaključenja sporazuma uzviknuo: „Živjela federativna Jugoslavija! Živjela nikada i od nikoga pokorena Hrvatska!“

Vladimir Ćorović u svom kapitalnom delu „Istorija Srba” naglašava da je „u srpskom delu naroda” sporazum sa Hrvatima primljen vrlo negativno, ne zbog napuštanja ideje o integralnom jugoslovenstu, jer je ta ideja počela da bledi mnogo ranije, već zbog osećanja da su uzalud izgubili 20 godina u državi za koju su oni, kako smatraju, „žrtvovali mnogo više nego iko drugi u njoj”.

Ćorović  nije protivnik federalizma, naprotiv, i sam je više puta ukazivao da je to jedini način da se očuva jugoslovenska zajednica, ali način kako se to na brzinu i jednostrano postupilo sa Hrvatskom nije mogao da prećuti i ne podvrgne oštroj kritici.

Ipak, on se nada: „Jedina je nada da će teške pouke iz najnovije svetske krize otvoriti oči svima malim narodima da vide da njihovi interesi nisu u cepanju i izdvajanju, nego u pribiranju svih srodnih i zajedničkim potrebama povezanih naroda“.

NI U SRBIJI ne sede skrštenih ruku. Srpski kulturni klub, na čijem čelu je  Slobodan Jovanović, inicira akciju za stvaranje Srpske banovine koja ima veliki broj pristalica i u Cvetkovićevoj vladi. Samo mesec dana posle sporazuma sa Hrvatskom u Beogradu je obrazovana komisija na čelu sa Mihailom Konstantinovićem koja je trebalo da predloži Uredbu o Srpskoj zemlji, kao i nacrt Uredbe o Banovini Sloveniji.

Srpska banovina, pod nazivom Srpske zemlje, trebalo je da obuhvati sve teritorije izvan Hrvatske i Slovenije, a to su dotadašnje banovine Vrbaska, Drinska, Dunavska, Moravska, Zetska i Vardarska koje bi u novoj srpskoj banovini postale oblasti sa sedištima u Banjaluci, Sarajevu, Novom Sadu, Nišu i Cetinju, a sedište banovine bilo bi u Skoplju.

Ovakav plan pokazuje da se odustalo od najavljivanih pretenzija na deo jadranske obale koji je već pripao hrvatskoj banovini, pa je srpska banovina morala da se zadovolji Bokom Kotorskom i obalom južno od nje. Pripremljen je nacrt uredbe po uzoru na uredbu kojom je osnovana Banovina Hrvatska. Nadležnosti ove nove banovine bile bi, slično kao i u Hrvatskoj, u oblasti industrije, poljoprivrede, trgovine, rudarstva, socijalne politike, pravde, prosvete i unutrašnje uprave, dok bi vojska, spoljni poslovi, međunarodni pravni saobraćaj i spoljna trgovina bile zajedničke na celoj teritoriji Kraljevine, na kojoj zakonodavnu vlast vrše kralj i Skupština. Najmanje problema bi bilo sa stvaranjem banovine Slovenije koja je i do tada pod nazivom Dravska banovina postojala u svojim istorijskim  granicama.

Razgraničenje između Hrvatske i Srbije, kako je zamišljeno sprazumom o hrvatskoj banovini, ostavlja otvoreno pitanje sudbine velikog broja i Srba i Hrvata koji će ostati izvan granica svojih banovina. Naime, već na startu stvaranja federalnih jedinica bilo je jasno da razgraničenje nije rešilo pitanje kompletnog „sabiranja“ Srba i Hrvata u svojim federalnim jedinicama. Neke prve procene su pokazale da će i posle razgraničenja u Hrvatskoj ostati 800.000 Srba, a u projektovanoj srpskoj jedinici 600.000 Hrvata.

NEUREĐENA DRŽAVA

OSNIVANjEM banovine Hrvatske, ali ne i njenim ratifikovanjem, 26. avgusta 1939. godine, zaustavila se federalizacija zemlje. Početak svetskog rata, iako još uvek nije prisutan na jugoslovenskim prostorima, stavio je državno preuređenje u drugi plan. Tako je Kraljevina Jugoslavija dočekala svoj raspad kao potpuno neuređena država sa samo jednom federalnom jedinicom u začetku, sa kojom nisu bili zadovoljni ni Srbi ni oni Hrvati koji su želeli izdvajanje Hrvatske iz sastava Jugoslavije. Sa ratom koji je započeo na jugoslovenskom prostoru ostvariće se želja ovih drugih -- dobiće svoju “samostalnu i nezavisnu” državu.

SUTRA: NOVI BEOGRADSKI SAJAM PROZOR U SVET KRALjEVINE