FELJTON - KRALJ MUČENIK KOJI JE POGINUO ZA JUGOSLAVIJU: Stranku svejugoslovensku je pokušao da napravi Stojadinović

Njegov doprinos ujedinjenju je nesumnjiv. Ali kada je trebalo novu državu razvijati pokazalo se da uspešan ratnik i komandant iz tri rata nije imao dovoljno sluha za složene poslove oko razvoja jedne heterogene državne zajednice. Mislio je da centralističkim upravljanjem i čvrstom rukom može razrešiti složene odnose među narodima, zaveden tvrdnjom zaslepljenih idealista da je to jedan narod. Bio je žrtva ideje koja se, umesto da bude razvijana pažljivo i sa mnogo takta, pretvorila u zabludu.

Pred kraj je i sam postao svestan da je lična diktatura bila uzaludna, da je ona bila pogrešan način građenja snažne i jedinstvene države. Patrijarh Gavrilo Dožić je u svojim memoarima napisao da mu se kralj mesec dana pred pogibiju žalio da šestojanuarski režim nije uspeo i da je nameravao da stiša razbuktale političke strasti izmenom dotadašnjeg državnog programa. Taj nameravani zaokret osujetili su meci u Marseju.

Ironija sudbine je odredila da upravo kada je i sam shvatio da je njegova dotadašnja politika vodila u ćorsokak i da je potrebno da se izvrše suštinske reforme, da se „prsluk do kraja raskopča i ponovo zakopča“, Aleksandar je pošao u Marsej u susret mecima koji su presudili i njemu i Jugoslaviji. Pred polazak za Marsej uputio je emisara Ivana Šubašića u Sremsku Mitrovicu u kojoj je tamnovao Maček i poručio mu da će po povratku iz Marseja biti oslobođen i da će se sa njim, kao i sa ostalima akterima jugoslovenske drame o svemu dogovoriti. Ivan Meštrović je kasnije tvrdio da je već tada Aleksandar imao u vidu podelu Jugoslavije na dve polovine – srpsku i hrvatsku. Neki istoričari to ne shvataju ozbiljno, ali šta god da je, jedno je sigurno – kralj je bio svestan da mora da menja i sebe i zemlju kojom vlada.

NjEGOVA ličnost i njegovo delo izazivaće sve do danas mnogo kontroverzi, mnogo oprečnih ocena i mišljenja: izvan Srbije ga smatraju za apsolutistu i diktatora koji im je ujedinjenjem podvalio jer je pod plaštom Jugoslavije stvarao Veliku Srbiju, dok u Srbiji misle suprotno -- da je zaustavio širenje i razvoj Srbije stvaranjem veštačke tvorevine koja je bila čist promašaj.

Aleksandrovi savremenici su ga, posle oduševljenja nakon ratnih pobeda i uspešnog ujedinjenja, kovali u zvezde. Solunski proces je pretio da sruši taj mit, ali tek posle ujedinjenja, kada su počele nesuglasice i razmirice među političarima, u kojima se kralj postavljao kao vrhovni arbitar, počela je da opada njegova popularnost. Šestojanuarskom  diktaturom  kralj je konačno od sebe odbio mnoge koji su mu verovali i od njega očekivali da bude stožer okupljanja i saradnje različitih političkih opcija.

Slobodan Jovanović pokušava da oslika i Aleksandrov karakter: „Docnije se zapazila opšta vladarska nesposobnost Aleksandrova za dublja i trajnija prijateljstva. Broj ljudi sa kojima je duže ostajao u prisnim odnosima bio je neobično mali. Mogao je za čas da okrene čoveku leđa i to bez vidnog povoda.”

Profesor Milorad Mile Pavlović, iako je bio blizak sa kraljem, u svojim beleškama ga ne štedi, naročito kada se bavi njegovim psihološkim profilom: „Uopšte, njegova sujeta bila je neograničena. Verovao je da je viši od svih ostalih koji su mu bezmerno laskali, što je njega opijalo, pa je i verovao da je najbolje ono što on smisli, što su te udvorice koristile. Vera u sebe i u svoju mesijansku ulogu u stvaranju lepše budućnosti naroda, ta vera bila je najizrazitiji osećaj koji je sve stavljao u zaleđe.”

ALEKSANDAR  Karađorđević je bio pravi asketa. Malo je jeo, malo spavao i mnogo pušio. Kada je neposredno posle atentata u Marseju izvršena lekarska ekspertiza njegovog beživotnog tela prisutni su bili zapanjeni stanjem njegovog organizama. Nije imao ni 50 kilograma, a zaključak je da je kralj već bio ozbiljno bolestan od kancera. Inače je bio sitne građe i narušenog zdravlja još od 1910, kada je jedva preživo trbušni tifus i posle toga stalno patio od stomaka. Žustrih i nervoznih pokreta, nije se štedeo i trošio je svoju energiju u tolikoj meri da je sa 46 godina, koliko je imao u trenutku atentata, izgledao kao starac.

Za razliku od svojih predaka koji su najčešće bili praznih džepova, Aleksandar je u relativno kratkom vremenu svog vladanja stvorio ogromno lično bogatstvo. Reklo bi se da je svoje finansijsko carstvo gradio spretnije i uspešnije od države kojom je upravljao. Samo mesec dana posle kraljeve pogibije londonski list „Dejli mejl“ je napisao da je Aleksandar Karađorđević najbogatiji čovek u Evropi.

IAKO  je još pre pogibije kralja Aleksandra bilo nekih naznaka da se sprema zaokret u dotadašnjoj politici nasilnog jugoslovenstva u korist većih prava nacionalnih zajednica i njihovoj autonomiji, dolaskom Namesništva i kneza Pavla, kao i nove vlade na čelu sa Milanom Stojadinovićem ipak se nije odmah krenulo u tom pravcu. Stojadinović će udruživanjem svoje Jugoslovenske radikalne zajednice sa slovenačkim i muslimanskim strankama pokušati da napravi svejugoslovensku političku stranku kojom bi rešio hrvatsko pitanje, pa je i na osnivačkoj skupštini nove stranke izrazio nadu da će se „stvoriti atmosfera međusobnog poverenja, u kojoj će se ipak lakše moći da reši i hrvatsko pitanje“.

Ispostaviće se da je to bio samo manevar jer je Stojadinović, udruživanjem sa slovenačkim i muslimanskim strankama, pokazao da želi da izoluje Hrvate, ali time je doprineo da Hrvatska seljačka stranka postane jedina politička snaga Hrvatskoj, a njen vođa Vladko Maček neprikosnoveni vođa hrvatskog naroda.

Vladko Maček je tek u ranu jesen 1936. imao priliku da lično bolje upozna kneza Pavla koji ga je pozvao da ga poseti u njegovom dvorcu na Brdu kod Kranja. U svojiom memoarima Maček opsuje ovaj susret, posebno utisak koji je na njega ostavio knez: „Ja sam prosudio da je čovjek, iako s jakom natruhom aristokratizma, apsolutno kulturan u europskom smislu te riječi. Vidio sam odmah da, za razliku od svog pokojnog bratića Aleksandra, nema ni trunka srpskog šovinizma. Štoviše, opazio sam kod njega čak i neku stanovitu nesklonost prema srbijanskim političarima. Kad smo primjerice razgovarali o prednostima monarhije i republike, nisam ja ni najmanje tajio svoga republikanstva, ali sam koncedirao da ja, pa ni ostali Hrvati, ne bismo imali ništa protiv monarhije britanskog tipa. On se nasmiješio i rekao: ’Budite uvjereni da je i meni najsimpatičniji britanski tip monarhije, ali vas pitam da li su -- i sada je naveo nekoliko srbijanskih političara —’da li su to Britanci?’"

VELIKI DOPRONOS 

ISTORIČAR Vladimir Ćorović smatra da je kralj Aleksandar imao puno razloga da bude ponosan na sve što je učinjeno i postignuto u vreme njegove vladavine i prvenstveno njegovim angažovanjem. Ali njegovim uspesima su doprineli i drugi „s kojima se on nije rastao u ljubavi“. Ćorović misli da je „zbog takve crte lakog odbacivanja ljudi“, kralj Aleksandar „u svojoj vladavini sve više skretao ka autokratizmu i morao je da prima odgovornost i za stvari koje su po prirodi njegovog položaja morale da ostanu van njegovog domašaja.”

SUTRA: POLITIČKA TEREVENKA MINISTARA U BELjU