FELJTON - SUDBINA POGREŠNO ZAKOPČANOG PRSLUKA: Zajedničkoj državi je bila potrebna temeljna reforma

Kralj poziva stranačke prvake u dvor. Radićev naslednik Vladko Maček i Svetozar Pribićević ispred hrvatske koalicije i Ljuba Davidović i Aleksandar Aca Stanojević ispred srpskih demokrata dolaze u audijenciju za koju Petranović kaže da je bila „dvorska farsa” da bi pokazala kako kralj traži demokratski izlaz iz situacije. Na ovim konsultacijama hrvatska koalicija pored izbora traži i reviziju Ustava. Zanimljivo je Mačekovo objašnjenje ovog zahteva. Citirao je misao koju je caru Franji Josipu uputio mađarski političar Ferenc Deak: „Ako se prsluk krivo zakopča, nema druge nego ga opet cjelog raskopčati i iznova zakopčati“. Time je dao na znanje da je ujedinjenje 1918. započelo sa krivo „zakopčanim prslukom“ i da je jugoslovenskoj zajednici potrebna temeljna reforma.

Posle nove godine, 5 i 6 januara 1929, Maček je na kraljev poziv ponovo došao u dvor. Navodno je to bio poslednji pokušaj kralja da sa hrvatskom stranom nađe zajednički jezik.

Maček ponavlja zahtev da se donese novi Ustav po kome bi kraljevina bila podeljena na sedam administrativnih jedinica sa svojim skupšinama koje bi mogle da donose zakone o trgovini, unutrašnjim poslovima, obrazovanju i finansijama. Možda bi sve to nekako i prošlo, ali na zahtev da administrativne jedinice imaju i svoje vojske, kralj je već iste večeri 6 januara odgovorio proglašavanjem diktature.

VLADIMIR  Ćorović o tome piše: „U težnji da spase narodno i državno jedinstvo kralj Aleksandar je 6 januara 1929 ukinuo ustav, raspustio skupštinu i uzeo svu vlast u svoje ruke. Novu vladu obrazovao je general Petar Živković tada komandant Kraljeve garde. Ali ta mera nije donela željene rezultate …”

Suspendovanjem Vidovdanskog ustava Aleksandar je raspustio parlament i zabranio sve stranke koje imaju verska ili nacionalna obeležja. Svoj potez je pravdao krizom parlamentarizma i potrebom da se pred spoljnim neprijateljom, u prvom redu pred Italijom, manifestuje jedinstvo kroz razvijanje jugoslovenske ideje. Kralj je sebi odredio da bude nosilac celokupne vlasti. Reakcije na suspendovanje ionako krhke demokratije bile su i spolja i iznutra gotovo neprimetne. Narod je osećao posledice velike svetske ekonomske krize i verovao je da će mu posle kraljeve odluke biti lakše.

Kralj je 3. oktobra 1929, umesto dotadašnjeg imena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odredio da novi službeni naziv države bude Kraljevina Jugoslavija, obrazloživši to željom da se ojača jugoslovenska ideja i narodno jedinstvo na kojima je trebalo da bude zasnovana zajednička država. Izmenjene su i granice starih istorijskih oblasti i umesto njih je uvedeno devet banovina. U propagandi jugoslovenstva traženo je da se ne ističe ono što razdvaja Srbe, Hrvate i Slovence, već ono što ih spaja.

NAJBLIŽI jugoslovenski saveznici, u prvom redu Francuska i Čehoslovačka, imali su razumevanja za kraljevu odluku da zavede diktaturu, ali su insistirali da takvo stanje što kraće traje. Na kraju je pronađeno rešenje: u Jugoslaviju se formalno vraća parlamentarizam, ali lični kraljev režim ostaje. Tako je diktatura zvanično ukinuta 3 septembra 1931. donošenjem tzv. Oktroisanog ustava, odnosno ustava kojeg je doneo lično kralj da bi njime okončao ličnu diktaturu. Sedmog decembra 1931. u Manježu, nekadašnjoj konjičkoj školi, prvi put posle zlokobnih hitaca u Skupštini 1928, okupili su se narodni poslanici.

Poslanici oba doma su se okupili mesec dana kasnije, 18 januara 1932, da bi zajedno sa članovima Senata saslušali kraljevu besedu u kojoj je monarh izložio osnovne linije svog režima. Kralj Aleksandar, koji gotovo nikad nije oblačio civilno odelo, i ovog puta je došao u svečanoj uniformi okićenoj brojnim ordenjem. U svojoj besedi rekao je da Vidovdanskim ustavom 1921. nacionalna misao države nije dobila „svoj pravi izraz i snagu jedne organizavane nacionalne celine“ i da se teško izlazilo „iz uskih plemenskih okvira“, zbog čega je 6. januara 1929, kako kaže, „presekao ono zlo stanje“, naglasivši da je to bila njegova „dužnost pred nacijom i istorijom“ i da je tada kraljevina „raskinula sa vidnim tragovima prošlosti, onim veštačkim granicama upravne podele, koje su postale istorijske u tragičnom delenju i razdvajanju naših plemena“.

U ZAGREBU 7. novembra 1932. se sastaju hrvatski opozicioni političari, među njima i umereni Ante Trumbić i ekstremni Mile Budak, a tu su i ugledni Srbi iz Hrvatske i Vojvodine prota Dušan Kecmanović, Sava Kosanović i Dušan Bošković. Sastanak je vodio Vladko Maček, pošto je Svetozar Pribićević bio „opravdano odsutan“ jer je uoči sastanka uhapšen. Učesnici sastanka donose Rezoluciju koja je kasnije postala poznata kao Punktacije SDK, kojom je, između ostalog, osuđena „srbijanska hegemonija” i zaključeno da je potrebno pristupiti preuređenju državne zajednice kako bi se „isključila prevlast jednih nad drugima i osigurala slobodna volja svih njenih članova“.

Zagrebački primer su sledili i drugi: ubrzo su donete Ljubljanske i Sarajevske punktacije i Novosadska rezolucija sa sličnim stavovima. Vlast je na to reagovala hapšenjima i internacijom. Vođa Hrvatske seljačke stranke Vladko Maček osuđen je od suda za zaštitu države i u zatvoru je proveo naredne tri godine. Svetozar Pribićević je interniran u Brus, da bi mu kasnije, na intervenciju čehoslovačkih i francuskih državnika, bilo dopušteno da emigrira u Čehoslovačku iz koje je prešao u Francusku zbog lečenja i tu na francuskom jeziku objavio knjigu „Diktatura kralja Aleksandra“ koja predstavlja obračun sa vladarom. Po povratku u Prag umro je 1936. godine.

Sličnu sudbinu su doživeli i opozicioni prvaci iz Srbije i Slovenije: Dragoljub Jovanović vođa zemljoradničke levice u Srbiji je takođe osuđen na zatvorsku kaznu, a Anton Korošec, dugogodišnji verni sledbenik kralja i njegovog režima, zbog ljubljanskih punktacija konfiniran je sa još nekoliko prvaka Slovenske ljudske stranke na Hvar. Neki su na vreme pobegli iz Jugoslavije, među njima i vođa ustaške organizacije Ante Pavelić sa  najbližim saradnicima, kome će fašistička vlast u Italiji odobriti,  politički azil ali i  finansijsku i svaku drugu pomoć u pripremanju stvaranja jedne nove države na hrvatskom tlu, kada za to dođe vreme.

Tako je mit o jedinstvenoj jugoslovenskoj naciji i jedinstvenom tipu Jugoslovena, izazvao suprotne posledice -- još žešći otpor jugoslovenskoj ideologiji i nacionalnom izjednačavanju kao napadu na sopstveni nacionalni identitet i integritet.

PODSEĐANjE NA POČETAK

ZAVRŠNI čin ukidanja diktatur mnoge je podsetio na svečano proglašenje Kraljevine SHS koja se odigrala 12 godina ranije nekoliko stotina metara dalje u kući Krsmanovića, kada je regent Aleksandar saslušao adresu izaslanstva Narodnog vjeća Slovenaca, Hrvata i Srba koju je pročitao upravo Ante Pavelić Zubar. I ovog puta je Pavelić stao pred kralja sa papirom u rukama iz koga je pročitao odgovor narodnog predstavništva na kraljevu besedu. Moglo je to da deluje kao poruka da zajednička država zna kuda ide i da je u dobrim rukama.

SUTRA: U LjUBLjANI STALNO NEŠTO TRAŽE A NE DAJU NIŠTA