FELJTON - VRATOLOMIJE STJEPANA RADIĆA I NJEGOVE STRANKE: Radićeva lojalnost zajedničkoj državi je kratko trajala

Za to su ponajviše odgovorni nesposobni kadrovi, bez dovoljno stručnih kvalifikacija, odabiranih po partijskoj pripadnosti i odanih više svojim partijama nego državi. Iz današnjeg ugla gledano to je uobičajeno, kao što su i posledice koje iz toga proizilaze i danas potpuno iste. Jer partije su štitile svoje ljude na položajima i opraštale im grehove.

Parlamentarizam se pretvorio u nešto što i danas gledamo - u beskonačno prepucavanje između vlasti i opozicije, iz čega su se rađale krize, padale vlade, sklapale nove koalicije da bi se i one raspadale. I tako ukrug. Skupštinska govornica se pretvorila u pljuvaonicu sa koje se seju uvrede na račun političkih protivnika, ali i na račun čitavih naroda.

Stjepan Radić se, posle neuspešnih pokušaja da za stanje u Kraljevini, zainteresuje strane sile i dobije od njih podršku, odlučuje na riskantan korak: učlanjuje svoju Hrvatsku republikansku seljačku stranku u tzv. Seljačku internacionalu, čije je sedište u Moskvi i koja je zapravo ogranak Treće internacionale (Treća internacionala - komunistička internacionala poznatija po skraćenici Kominterna, osnovana je 1919. na Lenjinovu inicijativu, sa ciljem objedinjavanja komunističkih radničkih partija Evrope, bila je međunarodna revolucionarna proleterska organizacija, aktivna sve do 1943.).

Odgovor vlasti na ovakav Radićev potez bio je munjevit: na Novu godinu 1925, pozivajući se na Zakon o zaštiti države, vlada donosi odluku koju potvrđuje i kralj, o raspuštanju i zabrani svake aktivnosti Radićeve stranke. Nekoliko dana kasnije, 6. januara uhapšeno je i vođstvo stranke na čelu sa Radićem.

MESEC dana kasnije vlada raspisuje nove skupštinske izbore i dozvoljava da, uprkos zabrani, Radićeva stranka ipak istakne svoju kandidatsku listu. Radićeva stranka, sa šefom u zatvoru, osvojila je na ovim izborima više mandata nego na prethodnim. Tako je Nikola Pašić morao da pregovara sa zatvorenikom Radićem koji pristaje na saradnju sa vladajućom garniturom.

Pred poslanicima Narodne skupštine u Beogradu Radićev sinovac Pavle Radić pročitao je poruku koju je Stjepan poslao iz zatvora i kojom priznaje Vidovdanski ustav i monarhiju, a svojoj stranci daje novo ime-HSS (Hrvatska seljačka stranka), dakle iz imena stranke izbacuje njeno republikansko opredeljenje. Posle ovoga Radić je, naravno, na slobodi a pregovori  oko formiranja vlade završavaju se stvaranjem  nove koalicije između njegove stranke i najjače srpske stranke Narodne radikalne stranke Nikole Pašića.

Radićeva stranka u novoj vladi je imala četiri ministarska mesta, ali sam Radić nije bio u njoj. Tako je u decembru 1925. primljen kod kralja sa kojim je proveo u razgovoru puna tru sata, a posle toga je bio gost u kući Nikole Pašića. Ubrzo posle ovih poseta Radić ipak prihvata ministarsko mesto, i to ministra prosvete. U ulozi ministra Radić je putovao zemljom i govorio na skupovima koji su ličili na stranačke. Tako je u Bosni na jednom skupu rekao: „Ako ležeš pred Srbinom, pregazit će te, ali ako ustaneš, poljubit će te“.

POČETKOM  februara 1926. ministar Radić je govorio u Dubrovniku i tog puta se najviše udaljio od svoje funkcije. Oborio se na „srpske aspiracije i svojatanje“ Dubrovnika, a dubrovačkim Srbima katolicima je zamerio što se „u svemu povezuju sa Beogradom, zapostavljajući Zagreb“. Za Srbe je rekao: „Mi ih najviše volimo kad nam kažu da su Srbi. Čim počnu ’jugovati’, mi velimo da su počeli ’ludovati’, jer se bojimo prevare. Oni će govoriti da su Jugoslaveni, a ipak će srbovati. Mi hoćemo čist račun, vi Srbi, a mi Hrvati. Jugosloveni možemo biti u pravoj Jugoslaviji zajedno s Bugarima“. Ipak, na kraju svih svojih govora Radić veliča kralja i predlaže da se „Njegovom veličanstvu“ pošalje pozdravni telegram.

Radićeve turneje i govori nisu promakli njegovim partnerima u vlasti – radikalima, koji su ih ocenili kao izraz Radićevog hrvatskog nacionalizma. Beogradski list „Vreme“ piše da se ne sme dozvoliti da se „sa ministarskog položaja, o državnom trošku i pod zaštitom policije, izazivaju plemenska trvenja i sprovodi plemenska politika“. Radić na to odgovara da je postojeća Narodna skupština izabrana „pod Obznanom“ i da bez slobodnih izbora ne može biti ni kraljevog krunisanja pred ovakvom skupštinom koja nije „ogledalo naroda“.                                   

Radić se posle ove turneje sastao sa Nikolom Pašićem i objasnio svoje govore željom da se kulturno i ekonomski ojačaju zaostali krajevi kao što su dalmatinsko zaleđe i Bosna i Hercegovina, a Pašić je posle toga otišao kod kralja da ga informiše o situaciji koja je nastala posle Radićevih govora. U Skupštini je Radić takođe bio pomirljiv i istakao potrebu da koalicija sa radikalima bude produžena i učvršćena. Rekao je: „Treba da se sa Srbima izmirimo, i to ne samo kao ljudi nego i kao prava braća, jer je došao momenat da ćemo i mi i oni propasti i stradati“. Usledila je zatim i sednica vlade koja je zaključila da je situacija „regularna“ i da vlada može nesmetano da nastavi politiku koju je do tada vodila.

ALI I TO je kratko potrajalo, jer je nepoverenje na obe strane bilo jače od želje za saradnjom, a napadi na Pašića od strane njegovih protivnika iz Srbije postali su žešći nego ikada i u kampanju protiv njega uključili su i afere njegovog sina Radomira, koji je bio je nezaobilazni mešetar. 

Sam Radić se pridružio napadima opozicije zbog zloupotreba u državnim nabavkama i zapretio da će svi ministri njegove stranke dati ostavke. Starom Pašiću nije preostalo ništa drugo nego da 4. aprila 1926. podnese ostavku.  Radićevci ostaju u novoj vladi, ali njihov šef nastavlja u svojim javnim nastupima da napada centralizam, posebno korupciju za koju optužuje svoje koalicione partnere iz vlade.

Takva vlada i pod takvim optužbama, koje dolaze iz nje same, nije mogla dugo da opstane. Koalicija radikala i Radićeve stranke se raspala, a Radić je posle toga na svojim turnejama po zapadnim krajevima zemlje mogao komotno da govori šta god mu se prohte.

Često su ti govori i u hrvatskoj štampi ocenjivani negativno, jer Radić nije mnogo birao reči, a neka njegova obećanja delovala su naivno i neostvarljivo. Ali efekat kod masa nije izostao i njegova popularnost u hrvatskom narodu je bivala sve veća. 

SIN NIKOLE PAŠIĆA

MILAN  Stojadinović je u svojim memoarima,  o Radu, sinu Nikole Pašića,  napisao da je bio “mondenski tip, besprekorno obučen, uvek u društvu lepih žena, pa se na njegovim večerama okupljao krem beogradskih lepotica, udatih i neudatih...“ Stojadinović je još dodao da je Pašićev sin,  „imao veoma razvijen smisao za poslove. Sva ona oštrina intelekta njegovog oca... bila je kod sina usredsređena jedino na pravljenje trgovačkih i finansijskih poslova... Lako je dolazio do para i još lakše trošio...“

SUTRA: KOROŠEC U POZADINI ATENTATA U SKUPŠTINI