FELJTON - BEOGRAD MESTO SUSRETA ISTOČNE I ZAPADNE EVROPE: Aleksandar je mogao da postane kralj još u martu 1919. godine

Zanimljiva je okolnost da je novi kralj bio odsutan, jer se nalazio na lečenju u Parizu. On je odmah posle pokušaja vidovdanskog atentata otputovao i ostao na lečenju četiri meseca, pa je predsednik vlade Nikola Pašić obavestio skupštinu da „kralj Aleksandar leži bolestan u postelji“ i da mu „bolest ne dopušta ni da se kreće u samom krevetu, a kamoli da hoda i da putuje“, pa prema tome „nije u mogućnosti da položi propisanu zakletvu u Ustavom određenom roku“. Istovremeno se  Aleksandar  oglasio iz Pariza objavom narodu da je stupio na presto i preuzeo kraljevsku vlast i da zbog bolesti  ovlašćuje Ministarski savet da ga zastupa do povratka u otadžbinu.

Kralj Aleksandar je bio krhkog zdravlja. Osim trbušnog tifusa čije je posledice osećao čitavog života, on je na početku 1916. imao i jednu hiruršku intervenciju u Skadru.

Radilo se o upali mošnica koja se pogoršala prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije. Posle završetka rata i ujedinjenja očigledno je njegovo zdravlje i dalje bilo loše, pa je doneta odluka da ode na lečenje u Francusku. Tek kada se vratio sa lečenja položio je kraljevsku zakletvu, ali nikada nije krunisan.

Aleksandar je mogao da postane kralj još u martu 1919, kada je njegov otac u Kastelu kod Atine 11. marta 1919. potpisao akt kojim se odriče prestola u korist Aleksandra. Ovoj odluci je prethodila prepiska između kralja Petra, vlade i prestolonaslednika koja je rezultirala dogovorom o kraljevoj abdikaciji, ali, osim kraljevog potpisa, na aktu o abdikaciji nema drugih potpisa niti datuma. Mnogi to tumače namerom da akt o abdikaciji bude obnarodovan u pogodnoj prilici, možda prilikom zasedanja Privremenog narodnog predstavništva, što se nije dogodilo. Tako je do smene na prestolu došlo tek posle smrti kralja Petra.

KRALj SE ŽENI. Nepunih deset meseci posle smrti kralja Petra, 8. juna 1922, Beograd je za trenutak postao evropska metropola u kojoj su se okupili predstavnici najmoćnijih vladarskih dinastija i druge viđene ličnosti da prisustvuju kraljevskoj svadbi između Aleksandra i njegove izabranice rumunske princeze Marije. Marijin otac kralj Rumunije Ferdinand, iz čuvene loze Hoencolerna koja je Evropi podarila nekoliko krunisanih glava, važio je tada za jednog od najbogatijih ljudi u Evropi.

U trenutku ženidbe Aleksandar je, bar po ondašnjim merilima, bio već „matori momak”.

Imao je 34 godine. Od ratovanja nije imao vremena da razmišlja o ženidbi. Tek po završetku vojevanja i sređivanja poslova oko ujedinjenja, počeo je da razmišlja o koraku koji nije sudbonosan samo za njega intimno, već još više za državu na čijem je čelu i kojoj treba obezbediti naslednika prestola. Jedva da je prošlo mesec dana od proglašenja ujedinjenja, kada su počeli prvi kontakti sa rumunskim dvorom. Otpravnik poslova u Bukureštu je 6. januara 1919. izvestio tadašnjeg predsednika vlade Stojana Protića o razgovoru sa predstavnicima rumunskog dvora o ženidbi jugoslovenskog prestolonaslednika sa jednom od rumunskih princeza i prenosi navodnu izjavu rumunskog kralja da bi bio najsrećniji kada bi mu zet bio Aleksandar Karađorđević

DVANAEST godina mlađa Aleksandrova izabranica princeza Marija bila je visokog porekla. Njena baba po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra Trećeg, a deda po majci bio je sin britanske kraljice Viktorije, što znači da je bila u rodbinskim odnosima sa svim evropskim kraljevskim kućama. Marija svog budućeg supruga nikad pre toga nije videla. Kada su joj pokazali njegovu fotografiju, navodno je odmah pristala.
Svadbena ceremonija obavljena je pet meseci posle veridbe, 8. juna 1922. u beogradskoj Sabornoj crkvi pod vođstvom srpskog patrijarha Dimitrija. Beograd je bio svečano ukrašen i domaćin brojnim gostima i novinarima iz sveta, ali i onima koji su iz unutrašnjosti pohrlili da vide nešto što će pamtiti celog života. Procenjuje se da je tog dana u Beogradu, koji je imao jedva 100.000 stanovnika, bilo još 20.000 ljudi koji su došli da vide kraljevsko venčanje.

Ali ovaj događaj je mnogo više od svetkovine. Beograd je tog dana bio mesto susreta zapadne i istočne Evrope, a londonski list „Dejli kronikl“ je naglasio da venčanje jugoslovenskog kralja i rumunske princeze „simbolizuje oživljavanje civilizacije koja je vekovima bila gažena od Turaka i tutorstva od stranih sila“. Sada su i Rumunija i Kraljevina SHS deo evropskog društva, što je za Kraljevinu SHS, čiji su jugoistočni delovi donedavno bili orijentalna provincija, od posebnog značaja. A tu je za Aleksandra i motiv lične prirode. Postoji naime priča da je ovom ženidbom jugoslovenski monarh došao do prvog velikog kapitala jer je rumunska princeza bila najbogatija evropska udavača tog vremena. Navodno je Aleksandar kao miraz od rumunskog kralja Ferdinanda dobio novac čija je tadašnja vrednost procenjena na 12 miliona dolara, što bi u današnjim razmerama bilo bar 20 puta više!

GLASINE O MIRAZU

POVODOM glasina o basnoslovnom mirazu proširila se priča da je Aleksandar za to ipak platio ustupanjem Rumuniji dela Banata sa Temišvarom, što je malo verovatno jer jugoslovensko-rumunski spor oko Banata na kraju Velikog rata rešavan na način kako to velike sile inače čine. Podelile su spornu teritoriju tako da nijedna strana ne bude do kraja zadovoljna, ali ni preterano nezadovoljna. Tako je Jugoslavija ostala bez srpskog Temišvara, ali i Rumuni bez Vršca, Kikinde i Bele Crkve, za koje su smatrali da bi trebalo da pripadnu njima. Na jugoslovenskoj strani posle ove podele ostalo je 60.000 Rumuna, a na rumunskoj 100.000 Srba. Ali, ako se ima u vidu da je na kraju rata između tek uspostavljene Kraljevine SHS i Rumunije zbog Banata skoro zavladalo ratno stanje, ovakvo rešenje je dobro došlo, što potvrđuje i zbližavanje dve zemlje čiji su se vladari orodili.

SUTRA: VRATOLOMIJE STJEPANA RADIĆA I NjEGOVE STRANKE