FELJTON - PLAM KOJI NE GASNE VEĆ SE RAZGOREVA KAO VATRA: Uvek će se naći makar jedan čovek, makar jedna žena, koji će imati vere da se bore

Spokojno i odlučno je čekao na taj trenutak.

„Mene možete i sto puta ubiti. Uvek će se naći makar jedan čovek, makar jedna žena, koji će imati vere da se bore! Spreman sam za ovo oduvek.“

Nije ih čak ni pogledao dok su izlazili. Ispred ulaza, američki agent je zastao, smrknuto bacajući pogled ka nebu. Sevalo je preko Anda.

„Najavili su pljusak. Oblaci se sve više navlače...“, prokomentarisao je Bolivijac.

„Baš me briga“, rekao je podrugljivo. „I da je potop, današnji dan mi neće pokvariti.“

„Ko će ga streljati?“

„Tražimo dobrovoljca. Vojnici ga se plaše, zaziru od njega. Dobrovoljac mora da bude i dobar strelac, nema pucanja u glavu ni u lice. Mora da izgleda kao da je poginuo u borbi.“

„Narediću komandiru da ih postroji“, rekao je Arnaldo.

Dok su se vojnici okupljali i postrojavali u dvorištu, Feliks je otišao do štaba, uzeo Čeov foto-aparat i vratio se. Po odlučnom koraku, Bolivijac je shvatio da je njegov američki kolega prilično iznerviran.

„Podignite ga!“, naredio je Arnaldu.

S mukom su ga uspravili, jedva se držao na nogama.

„Idemo napolje!“

ČE JE ZNAO da mu je smrt već sasvim blizu, pa je prikupio svu snagu koja mu je preostala da ne bi pao, dopuštajući im da ga vode. Naslonili su ga na zid od opeke, okrenuo se i osmehnuo.

Ne njima nego nebu. Zemlji.Prirodi.

Feliks je stao pored njega i rekao: „Slikaj nas!“, pružajući Arnaldu foto-aparat a ovaj se prihvatio zadatka i načinio dva snimka.

„Hoću i ja!“, rekao je. „Niko mi neće verovati da sam bio sa Če Gevarom ako ne budem imao dokaz!“

I dok su njih dvojica menjala mesto, dva bolivijska vojnika posmatrala su ovo neplanirano fotografisanje s osuđenikom na smrt i nakon što je Feliks napravio snimak, upitali su s glupavim osmehom:

„Možemo i mi da se slikamo?“ Dozvolio im je samo zbog tih tupavih osmeha, a hteo je i da se naruga Čeu. Podstaknuti potezom svojih drugova, još desetak vojnika prišlo je s namerom da se fotografišu. Stajao je ukočen i svezanih ruku posmatrao lica vojnika dok su mu prilazili.

„Ja ću pucati u tebe“, njegove misli prekinuo je poslednji vojnik dok je stajao pored njega pred objektivom. „Upamtiće me ceo svet.“

„Požuri, Teran, nemamo ceo dan!“, povikao je komandir.

„Imaš li poslednju želju?“, upitao ga je obaveštajac.

„Mislim da to nije potrebno“, odgovorio je Feliks. „Svako ima pravo na poslednju želju. Čak i on.“ Komandante je ruku približio ustima oponašajući pušenje.

„Cigareta?“ Odmahnuo je glavom.„Hoće tompus“, podrugljivo je zaključio Feliks.„To?“, pitao ga je Arlando. Komandante je klimnuo glavom.

„Uslišite mu poslednju želju i da završimo onda s njim! Nismo mi zlotvori!“

„Pa onda mu ga donesite, ja neću!“, rekao je Feliks nakon kratkog kolebanja. „Na mom stolu.“

Arnaldo je klimnuo glavom i izašao. Arnaldo se vratio s montekristom u ruci, stavio mu tompus u usta i pripalio ga.

„Da ti odvežem ruke?“

KOMANDANTE je klimnuo glavom, na šta mu je Bolivijac prišao držeći nož u ruci.

Če je povukao dim, osetivši smirenost.

Pluća su ga zapekla, i u poslednjem času prkosio je svojoj bolesti.

Onda je povukao još jedan dim, pa još jedan...

I dok se dim raspoređivao po svim ćoškovima, kroz lelujave oblačke video je da je ušao onaj vojnik, Teran, koji mu je onako odvažno rekao da će ga baš on ustreliti.

Feliks je izgledao rezervisano i suzdržano, ali u sebi se radovao. Pravda u koju je verovao biće uskoro zadovoljena.

I dok je gledao kako vojnik repetira pušku, poželeo je da je na njegovom mestu.

Da mu on presudi.

Teran je nesigurno nanišanio u Čea, a bio je tako pun sebe dok su se fotografisali. Sad mu se naređenje da ne sme da puca u glavu činilo kao težak zadatak iako je bio najbolji nišandžija u jedinici. Prvi put treba da ubije čoveka, gledajući ga u oči.

„Šta ti je, Mario?!“, pitao se dok mu je znoj klizio niz slepoočnicu. „Zar nisi želeo da uradiš nešto veliko, nešto važno za svoju državu?! Da budeš ponos svog oca... Ali kako me je napolju pogledao tim očima...“

„Pucaj!“, uzviknuo je Arnaldo.

„Direktno u srce....“, proletelo je Teranu u mislima pre nego što je povukao oroz.

POGODILA su ga tri hica. Jedan u grudi, a dva u noge.

Kad je pao na kolena, Komandante je i dalje disao.

Bio je u delirijumu, uzaludno pokušavajući da se pridigne, kao da je pogledom tražio nešto ili nekoga. Ugledao je majku u uglu prostorije kako mu pruža ruke...

A onda i zaslepljujuću svetlost koja mu se približavala...

„Dovrši ga!“, vikao je Arnaldo. „To je naređenje!“ Mario Teran odbio je naređenje. Istog trenutka, nešto se slomilo u tom mladom čoveku, samo je spustio pušku, znajući da ga zbog neposlušnosti čeka vojni sud.

Obaveštajac mu je prišao i zalepio mu jak šamar: „Ti si sramota za svoju zemlju, bićeš ražalovan!“ Če je klečao u prašini.

Ceo život mu je projurio kroz glavu i zaustavio se u kući u Havani, gde je na verandi sedela Aleida s decom.

Feliks mu je prišao, uperivši pištolj u njega. Čula se pucnjava, kao topot podivljalih konja. A kad je topot stao i poslednji dim nestao, ostala je iskra. Plam koji ne gasne nego se razgoreva. Kao vatra.

ODLAZAK U BOLIVIJU

ČE GEVARA 23. oktobar 1966, preko Moskve, Madrida i Sao Paola, odlazi za Boliviju. Početkom novembra sleće u La Paz s urugvajskim pasošem na ime industrijalca Adolfa Mene i priključuje se manjoj grupi gerilaca u pobunjenički kampu Njankauas. U januaru sledeće godine bolivijski predsednik Rene Barijentos uz finansijsku i vojnu pomoć Vašingtona i CIA, koja ga je i dovela na vlast, organizuje lov na Če Gevaru. Če se sa svojim gerilcima povlači u dubinu prašume kako bi izbegao opštu poteru. Nakon duge borbe pobunjeničke grupe i bolivijskih rendžera, zarobljavaju ga 8. oktobar 1967. Sutradan, 9. oktobar. 1967, u ranim popodnevnim satima, streljan je Ernesto Če Gevara.