FELJTON - POSLEDNJI MARŠ BEZ SVOG KOMANDANTEA: Najveći Čeov neprijatelj su bila njegova opterećena pluća

Paćo je prvi stigao do svojih drugova koji su uspeli da prežive napad pasa-ubica. Če im je odmah pregledao rane od ugriza i naredio da se grupa povuče jer su rendžeri već bili na puškomet otvarajući vatru. Selvom su odjekivali pucnji i rafalna paljba, zviždalo je sa svih strana.

Bilo je samo pitanje vremena kad će rendžeri probiti prvu liniju i ući u borbu prsa u prsa. Dve ručne granate koje su pale u gerilski prostor ubile su Sasa i teško ranile Euzebija, a Markosovo uzvraćanje ručnom granatom nije previše uzdrmalo komandose, iako je eksplozija raznela dvojicu.

Neprijatelj je nadirao s obe strane, pristizala je i Lusiova jedinica. Če je znao da duža borba vodi u sigurnu smrt i da se moraju povući.Uzmicali su prvo ranjeni, pa ostali, on iza svih. „Paćo, vodi ih u tesnac! Brzo!“, komandovao je braneći odstupnicu. Iskusni gerilac je isprva poslušao, a onda se okrenuo ka Čeu, videvši da je posustao.

NIJEDAN  metak mu nije mogao ništa, nijedna bomba, nijedna sila, nijedan bog, niko i ništa.Najveći neprijatelj bila su njegova opterećena pluća. Poslednjom snagom trčao je i pucao, a onda se od grča u grudima stropoštao na zemlju. Paćo je skočio da mu pomogne.

„Vodi ih u tesnac... I čekajte me tu...“, rekao je krkljajući.

„Ne bez tebe!“

„Mene traže... Spasi ih, Paćo. Ti sad vodiš.“ „Ti si Komandante... Če!“

„Dugo me tako nisi nazvao“, osmehnuo se. „Hajde sad, beži, stari druže... brate.“

„Ne...“
„Kreni, budalo!“, viknuo je i odgurnuo ga. „Do pobede!“ „Do pobede, Komandante moj“, rekao je i teška srca poslušao svog duhovnog oca.

Dok se udaljavao od njega, trčeći kao bez duše, Viktoru Paredesu Paću je samo jedna misao prolazila kroz glavu: „Samo je jedan Če.“

„Gde je Fernando?“, upitao ga je Markos s kojim se skoro sudario jer mu je ovaj krenuo u susret.

„Stiže!“, rekao je uzdržavajući se da ga ne savladaju suze. „Sačekaćemo ga u tesnacu.“

PRVI  put grupa je krenula bez svog Komandantea, ne sluteći da im je to poslednji marš.

Da ih poručnik Perez čeka u zasedi s bataljonom.Njih desetorica protiv osamdeset specijalaca.Ali nisu ustuknuli. Verujući da je on s njima i u trenutku herojske smrti, poginuli su, prepolovivši broj Perezovih vojnika.

„Tražite ga“, rekao je Perez, držeći skiciran Čeov portret.

„Nijedan ne odgovara skici“, kazao je bolivijski specijalac, gledajući mrtva lica po zemlji.

„Znači da ih nismo sve pobili! Pa gde si, Če Gevara, majku ti jebem banditsku!“

„Poručniče, jedan diše!“

„Gde je Če Gevara?! Govori!“, razdrao se Perez na gerilca koji je izdisao.

Paćo ga je pogledao ugaslim, ali blaženim očima, osmehnuo se stavljajući ruku na svoje grudi i prošaptao:

„Tu... unu... tra.“

„Tu, unutra, je li?!“, viknuo je ispaljujući nekoliko hitaca u Paćovo srce. „Eto ti, unutra!

Sad si mrtav i spolja i unutra!“

Izdao je naređenje da se pali geriljerosi odmah spale i otišao da se ispiša uz prvo drvo. Bio je ozlojeđen što Če nije među stradalima, ne toliko zbog slave, koliko zbog novčane nagrade. U Boliviji je 3.000 dolara pozamašna suma.

Na gomili, prebačena jedno preko drugog, gorela su tela. Smrad se nije osećao.

NIJE znao kuda je bežao, ni gde će se sakriti, niti kako pobeći iz šumetine. Što se više udaljavao od mesta borbe, to je više razmišljao da li da se vrati drugovima i zamoli ih za oprost.

„Da, da... videli su me vezanog! Rekao bih im da ništa nisam otkrio, da su me mučili i tukli. Ispao bih heroj i ponovo zadobio poverenje i ljubav... Da sam u zarobljeništvu ponovo pronašao smisao... Fernando bi poludeo od sreće kad bih mu rekao šta sam sve čuo u neprijateljskom štabu... I oprostio bi mi... Da, da... on bi mi sigurno oprostio, i Pepe, a onda bi morali i ostali...“

Tok njegovih misli prekinulo je saplitanje, pao je na lice, sav se ugruvavši. Curila mu je krv koju nije ni pokušao da obriše već se okrenuo da vidi zašto je pao. Hiljadu znojeva ga je oblilo kada je shvatio da se sapleo o mrtvog Pepea.

„Aaaaaaaa... !“, vrisnuo je.

Telo se već ohladilo, ukočeno lice poprimilo je mrtvačko bledilo, a on se, zatvarajući oči, otkotrljao od njega.

„Čemu sve ovo, Gospode... Zašto me kažnjavaš ovako, zašto?!“, grcao je.

Van sebe je dopuzao do njega. Vezanim rukama nekako je izvadio nož koji je bio zadenut za Pepeov vojnički kaiš. Presekao je čvorove sa svojih zglobova zasecajući kožu iznad levog zgloba. Zagrlio ledeno telo udarajući po njemu.
„Ja sam kriv što si mrtav.... ja...“

USTAO je gledajući oko sebe. Na pedesetak metara nalazila se rupa, kao krater, verovatno od granate. Prišao je da je osmotri i umalo se nije onesvestio kad je shvatio da je to zamka za životinje u koju je noćas upao.

„Gospode!“

Stajao je s isukanim nožem, nekoliko minuta gledajući u tu rupu po kojoj su i dalje bili vidljivi tragovi kopanja rukama i puškom. Nije mogao tu da ga sahrani.Ova rupa nije njemu bila namenjena.

Nastavio je da traži, nedaleko odatle ugledao je nisku piramidalnu humku obloženu kamenim pločama. Na njoj bili su uklesani kondor i jaguar. Iznad njih Virakoća, vrhovni bog Inka. Nije se nimalo zamislio nad tim sim­ bolima, iako je kao dečak slušao razne priče i legende o nekadašnjoj najnaprednijoj civilizaciji srednjeg veka.

Njegove misli bile su i dalje opterećene rupom. Nije bilo nikakvih vrata, otvor na središtu humke zarastao je u korov. Popeo se na vrh i nožem posekao šiblje oko nekog bezdana, ali unutrašnjost se nije videla. Otkinuo je dugme s košulje i bacio ga u raku, bio je siguran da je duboka nekoliko metara. Tupo je bio zagledan u njenu unutrašnjost, sve dok ga kondori nisu podsetili da i dalje čekaju.

Otrčao je do beživotnog tela, stavio ga na leđa i odneo, noseći ga do humke. Spustio ga je kroz otvor, uzevši prethodno Pepeov mauzer. Telo je palo, kao maločas dugme. Prekrstio se i poseklim šibljem prekrio otvor.Onda je došao do svoje rupe, izuo terenske cipele i uskočio u nju. Posmatrao je prirodu i zrake sunca, koji su se teško probijali kroz krute krošnje amazonskih palmi.Ništa više nije imalo smisla, stavio je sebi cev u usta i presudio.

KOŠTAC SA ZVERIMA

TRI geriljerosa su se povlačila pred poterom. Dvojica su hramala, dok je treći išao za njima, čuvao im leđa i pucao. Preživeli su napad pasa, ali ostali su bez Benita koji im je omogućio da pobegnu. Uhvatio se ukoštac sa zverima, ali nije imao nikakve šanse kad se ceo čopor pojavio. Pokidali su ga živog.

„Aaaaaa... Hasta la victoria ...!“, bile su mu poslednje reči.

Taj njegov krik za trenutak je zaledio šumu, čuli su ga i gerilci i rendžeri. „Idemo po njih!“, zapovedao je Če i potrčao prvi. Gerilci su trčali, noseći Intija na nosilima, osećajući se nepobedivo. Bili su spremni na sve, da izginu ako treba, do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi, samo da prvi dođu do svojih drugova. U njihovim odlučnim pogledima nije bilo straha, niti ih je bilo briga što je neprijatelj desetostruko nadmoćniji.

SUTRA: PRESEČENA VRPCA ZA ČEOVU POSLEDNjU TRKU