FELJTON - ČE NAJTRAŽENIJI ČOVEK NA JUŽNOM KONTINENTU: Američki helikopteri danonoćno su nadletali teren

Zarobljenik je izgledao čistije, bio je još mokar od tuširanja hladnom vodom, pa mu se i snaga malo povratila. Rana na potiljku bila mu je zaštićena gazom, mada je na licu i dalje bilo vidljivih ogrebotina.                

Zapovednik bolivijskih rendžera uzeo je stolicu,stavio je na sredinu šatora, okrenuvši je prema skici najtraženijeg čoveka na kontinentu.

„Sad ličiš na ljudsko biće. Je l’ ti malo bolje?“, upitao je.

Klimnuo je glavom.

„Sedi ovde i reci da li je ovo Gevara.“ Pognuo je glavu.

„Je l’ jeste?“, ponovio je.

„To je Fernando.“

„Fernando?! Koji sad Fernando?!“

„Fernando. Komandante“, rekao je i pokazao prstom ka portretu. „To je on.“

„Pogledaj još jednom! Da li je ovo Če Gevara?!“ „To je Fernando“, ponovio je gerilac.

„Slušaj me, kurvin sine! Ako je ova tvoja predaja neka zamka ili diverzija onog kriminalca, ubiću te na mestu. A ako si se predao iz patriotskih razloga, a verujem da jesi, onda me ne laži jer ću te zgaziti kao bubu!“

„Ono je Fernando. To je čovek koga tražite.“

Opet je Gariju Pradu zaigralo levo oko. Bes ga je ponovo obuzimao, kao i prošlog puta kad je dobio pogrešnu dojavu o Če Gevarinom kretanju i krenuo u napad bez dogovora s američkom komandom.

PREMIŠLjAO se da li da i ovog puta uradi isto kao onda kad je onom seljaku odsekao jezik zbog lažne dojave ili da ovog gerilca odmah strelja bez informacije o tom Fernandu. Ovo je treći put da čuje to ime i mislio je da to ne može biti slučajno.

„Ili govori istinu ili je poslat da zavara trag.“ Upalila se crvena lampica na poljskom telefonu. Zvrrr, zvrrr...

„Saturno ovde. Da li se čujemo?“

„Maroko ovde, čujemo se.“

„Kakvo je stanje, kapetane? Ima li novosti?“, pitao je glas.

„Upravo ispitujem jednog gerilca koji se predao iz patriotskih razloga.“

„Pa to je sjajna vest! Da li je otkrio njihov položaj?“ „Nije još. Identifikovao je nekog Fernanda, naziva ga Komandanteom. Znamo li nešto o tom Fernandu?“ „Fernando... hmm.

Znamo da koristi lažno ime Ramon otkad je stigao u Boliviju, ali za Fernanda prvi put čujem.“ „Da nije to neki njegov dvojnik? Samo da mi dopadne šaka“, jarosno je rekao.

„Smirite se, kapetane. Proveriću s našim doušnicima iz sela.“

„Da se smirim?! Već sam vam rekao, Ramose, da mi ne govorite da se smirim! Zašto je moja jedinica isključena iz sinoćne akcije? Mislite da nismo dovoljno dobri, Ramose, a?!

Potcenjujete najobučeniju jedinicu Latinske Amerike!“

„KAPETANE, ne padajte u vatru kao i uvek do sada. Sinoć nam vaša jedinica nije bila potrebna jer smo dejstvovali avijacijom, a imam takva ovlašćenja da ne moram da vas obaveštavam o svakom našem koraku.“

„Varate se ako mislite da ćete me zaplašiti nekakvim birokratskim ovlašćenjima, Ramose!“

„Nemam nameru da vas plašim, samo govorim kako stoje stvari. Vaša jedinica je podređena američkoj komandi i vaša dužnost je da se držite toga.“

„Iz vazduha ga nikad nećete uhvatiti“, promenio je Prado ploču. „Ove šume poznajem kao svoje cokule. Treba odmah krenuti u akciju! Nije vam ovo Vijetnam pa da se ganjamo sto godina!“

„Kapetane, mladost progovara iz Vas. Budite strpljivi i manite se politike. Nemojte da nam propadne pet meseci planiranja i obuke. Moramo biti sigurni da je on. Zato naši helikopteri nadleću teren i po potrebi bombarduju ciljeve. Pratimo svaki njihov trag...

I čekajte moju komandu...“ izgovorio je američki obaveštajac i prekinuo vezu.

„Prokleti Kubanac! Videćeš ti još ko je Gari Prado!... Lusio, imaš pet minuta da spremiš ljude za pokret, brzo!“

Lusio je izveo gerilca napolje, a kapetan je prišao stolu i uzeo radio-vezu.

„Halo, Perez, ti si? Smesta kreni ka tesnacu Ćuro i čekaj me! Izgleda da su tamo“, drmnuo još jedan gutljaj i žurnim koracima izašao iz šatora...

GERILAC e pokazao područje gde se grupa poslednji put krila, istočno i severno od tesnaca. Prado je bio nepoverljiv. To bi onda značilo da su gerilci bili u njegovoj zoni mnogo bliže nego što je mislio da je moguće, a sumnjao je da bi Če baš toliko rizikovao.

„Crni đavo je u njemu!“, procedio je kroz zube. Gerilac je vezanih ruku hodao ispred njega, mrmljajući molitvu sve vreme.

„Kad završimo akciju, streljaj ga“, šapnuo je Lusiju.

„Ako je mogao da izda njih, izdaće i nas.“

„Ali može nam još pomoći ako ovog danas ne uhvatimo“, rekao je Lusio zastajući.

„Danas je taj dan, osećam da su tu negde, Lusio. Čuješ kakare?“

„Koliko ih je?“

„Ispred tesnaca nas čeka Perez sa osamdeset vojnika, a s nama to je sto osamdeset. Da su same sotone, nemaju nikakve šanse! Kad dođemo dole, ja pokrivam područje od tesnaca do Igere, a ti s ljudima kreni prema reci. Tako ćemo zatvoriti sve prilaze. Perez nek ostane u tesnacu i čeka ih u zasedi.“

„Razumeo, kapetane. A zelene beretke?“ „Šta s njima?“, upitao je. „Mislim...“

„Opet ti misliš! Čiju ti uniformu nosiš?“ „Bolivijsku, kapetane.“

„Onda se i ponašaj kao Bolivijac, dođavola! Američka vojska jeste najjača vojska na svetu, ali oni su u mojoj zemlji, na mom terenu i ovo je moj rat, ne njihov! Oni brane svoj novac, a mi svoju državu, razumeš!“...

Prado je odlučio da se njegova grupa podeli u dva smera, jedni desno, drugi levo. Svi su čučnuli i čekali, kapetan je prišao vezanom gerilcu i rekao mu:„Ti ideš prvi, nek tvoji misle da si pobegao od nas. Pokušaš li nešto, ode glava“...

„Ja sam već mrtav čovek“, prošaputao je gerilac. Ustao je i bez mnogo razmišljanja krenuo, koračao je polako, ne osvrćući se nazad. Iza njega su bili Prado i rendžeri držeći ga na nišanu, ispred njega, hod u nepoznato.

Da li su gerilci tamo?Ako jesu – da li će pucati?Ako jesu – da li bi mu Fernando ikad oprostio izdaju? Ako jesu – da li će on oprostiti Fernandu i grupi što su ga odbacili?

Njegove misli prekinuo je rafal koji je dolazio iz duboke šume. Istog trenutka bacio se na zemlju, dok su rendžeri uzvratili paljbu, oprezno se krećući.

„Mano!“, pozva Lusio vojnika i rukom mu pokaza na gerilca koji je skoro dopuzao do debele palme.

Puškaranje se nastavilo i Prado je dao znak da se krene napred.„Pustite pse!“, viknuo je.

Rendžeri su pustili životinje koje su režeći pojurile kroz šumu. Mano je potrčao s nožem u rukama ka vezanom gerilcu koji se, videvši ga, nekako uspravio na noge, pokušavajući da se oslobodi konopca, ali bez uspeha.

Diverzant je bio sve bliži, a on se i dalje koprcao, panično izvlačeći ruke iz stegnutih čvorova. Već je video svoj kraj i zakrvavljene oči dželata. Zatvorio je oči izgovarajući poslednju molitvu. Ali kao čudom, na pola metra od njega, Mano je pao pokošen. „Sad ili nikad!“, pomislio je zarobljenik i potrčao. Kada ga je Lusio opazio, bilo je već kasno da krene ka njemu zbog unakrsne paljbe. Begunac se brzo izgubio u šumi.

AMAZONSKA PRAŠUMA

NEŠTO pre deset sati, stotinak rendžera Nacionalne garde Bolivije zagazilo je u amazonsku prašumu, marširajući u pravcu tesnaca Ćuro.Jedinice su se razdvojeno kretale na udaljenosti od oko dva kilometra od odredišta. Što su dublje zalazili u šumu, planinske ptice su glasnije kreštale, leteći iznad njih.

SUTRA: POSLEDNjI MARŠ BEZ SVOG KOMANDANTEA