FELJTON - NEMA VEĆE LJUBAVI NEGO DATI ŽIVOT ZA DRUGOGA: Mit o došljaku s Kube, koji želi da sruši diktaturu u Boliviji se širio

„Gde si, Pepe?“, pitao se.

Guste krošnje su se povijale jer su letelice nisko nadletale šumu i usled buke koju su pravile, otežavale komunikaciju među gerilcima. Če je puzao misleći na Pepea. Nekoliko bombi zapalilo je šumu, a rafalna paljba koja je usledila naterala je grupu da ostane u zaklonu.

„Pablo!“, viknuo je Če.

„Živ!“

„Euzebio!“„Živ!“

„Inti!“„Inti!“

„Noga! Noga, aaaaaaa...“

Komandante je potrčao u pravcu Intijevog glasa kome je bomba odnela deo potkolenice i koji skoro da nije bio pri sebi. Izvukao je bocu singanija iz ranca govoreći ranjeniku:

„Pij, pij!“

IZVUKAO  je košulju, pocepao je naglim pokretom, podvezujući ranu na dva mesta. Od bola, Inti je izgubio svest. Grupa se okupila oko njih dvojice. Šuma je i dalje bila u dimu, ali napad je prestao. Helikopteri su kružili oko istog mesta, kao da su čekali da se neko pojavi iz šume.

„Preživeće“, rekao je Če. „Ne mrdamo nikuda. Ako nas nanjuše da smo ovde, nećemo živi izaći. Sakrijte se i čekajte. Pablo, ostani uz Intija. Ako se probudi, daj mu da pije. Idem da potražim Pepea.“

„Idem i ja s tobom“, rekao je Euzebio.

„Ipak je najsigurnije da idem sam.“

„Idemo s tobom, Komandante“, bio je uporan Euzebio. „Ako treba, svi ćemo s tobom u smrt.“

„Suviše je opasno.“

„Zar nisi rekao da nema veće ljubavi nego dati život za drugog?“

Srce mu je bilo ispunjeno. „To je to“, rekao je sebi. „Rađa se revolucija.“ Bio je na ivici da ih redom sve zagrli, ali umesto toga podigao je Intija, stavio ga na leđa i rekao:

„Idemo svi zajedno!“ S tim osećanjem sedam geriljerosa krenulo je u potragu za nestalim drugom. Živi ili mrtvi.

TU NOĆ Hulija je provela bez sna.Slutnje joj nisu davale mira, bila je uznemirena zbog preleta helikoptera iznad njene kuće i uplašena ljudskim glasovima koji su dopirali iz dubine amazonske šume.

Šetala se po sobi, išla od jednog do drugog kraja, lomeći prste, osluškivala da li će se nešto desiti. Uključila je radio, smirivao ju je utisak da nije sama, iako je njena majka spavala u susednoj sobi.

Volela je taj radio, jedinu stvar koja joj je ostala od oca, jedinu njenu vezu sa spoljnim svetom.

Često bi nakon čitanja neke knjige, ili pregledanja školskih zadataka, vrtela od stanice do stanice i slušala svaku emisiju. Obožavala je da čuje Stonse, iako uopšte nije razumela jezik na kom pevaju.

Ludela je za pesmom Out of time... Ali otkako su Bitlsi u junu objavili najnoviji album Sgt. Pepper‘s Lonely Hearts Club Band, njihova muzika je potpuno preuzela sve radio-stanice širom sveta, uključujući i bolivijske, pa je Hulija danonoćno skakutala po kući u ritmu engleskog roka.

UZ MUZIČKE stanice, u poslednje vreme najviše je slušala Nacionalni radio Bolivije, koji je izveštavao o gerilskom ratu, a odvijao se nedaleko od njene kuće. Slušala ga je u nadi da će nešto čuti o došljaku s Kube, koji želi da sruši Barijentosovu diktaturu.

Na poseban način, ovo nadletanje i glasove dovodila je u vezu s njim.

Odjednom, radio je utihnuo, tišina je zavladala prostorijom, a nečije lupanje na vratima sledilo joj je krv u žilama. Bila je uplašena, ali strah je nije paralisao.

Ispod jastuka je izvukla nož s drvenom drškom, nečujno prilazeći prozoru koji je bio tik pored vrata. Mogla je da vidi samo siluetu nekog čoveka. Pritajila se i čekala svoj trenutak.

Kundakom je razvalio vrata, ali nije zakoračio ni dva koraka unutra kad je osetio tup udarac u potiljak od koga se zateturao i pao.

„Gladan sam...“, promucao je, a potom izgubio svest.

NA VRATIMA druge sobe pojavila se starija žena u spavaćici.

„Hulija!“, povikala je uplašeno.

„Dobro sam.“

„Majko Božja, ko je to?! Kakav je to smrad?“, upitala je majka.

„Nosi uniformu, vojnik je.“

„Uniformu neću da vidim u svojoj kući! To donosi nesreću. Pu, pu!“

Iznele su ga napolje i položile na zemlju...Hulija je ostala sama nasred dvorišta razmišljajući šta da čini...

O, Bože... Možda je stvarno gladan, izgleda očajno... Da nije to Če Gevara? Ne, ne, nije...

Šta pričaš, glupačo... Ne bi on ovako došao u kuću, ne bi provalio... Pa ti ni ne znaš ko je on, niti kako izgleda... Da zovem Manuela? On je starešina sela, znaće šta treba da uradimo. Da, da, idem sad kod njega... Ali kako da ostavim majku samu? Ne... Neka ona ide po Manuela“, mislila je.

Upadica je otvorio oči i ščepao je za nogu. Pala je na zemlju uz vrisak, počeli su da se rvu i prevrću po suvoj zemlji. Grebala ga je svom snagom po licu, ali uspeo je da je odgurne i udari.

Skočio je na nju, seo joj je na stomak, dok se ona batrgala i vrištala pre nego što je uspeo da joj zada još jedan udarac.

„Ubiću te, gade!“, zarežala je majka s praga kuće pucajući iz puške.

METAK je promašio oboje, ali je proleteo tik pored njegovog uva...U toj pometnji, Hulija je uspela da se iskobelja, a napadač je glavom bez obzira odjurio iz dvorišta ka šumi.

„Izrod jedan!“, pritrčala joj je majka. Zagrlile su se, a s padine je dotrčao zadihani Manuel s pištoljem u ruci.

„Ko je pucao?! Šta se desilo?“

„Ja sam pucala. Muška svinja! Da mi bije dete na rođenom pragu!“

„Ko je to bio, Hulija?... Da nisu oni zlotvori gerilci, puna ih je šuma?“

„To je bio naš vojnik, bolivijski“, odgovorila je gledajući u razrogačene oči starešine sela, čije su se sede obrve ocrtavale na mesečini. „Nije bio gerilac.“

„Naš vojnik? Jesi li sigurna?!“, zagrmeo je Manuel.

„Da. Če Gevara to nikad ne bi učinio“, rekla je ulazeći u kuću, dok su se majka i Manuel gledali u neverici, pitajući se otkud ona uopšte zna za to ime.

Uverena da je tako, sačekala je zoru na kućnom pragu, s puškom u ruci.

Uz zvuke radija i modricom ispod oka od Kambinog udarca.

DANI KAD SETA NADVLADA

ALEIDA  mu je u mislima, priljubljena uz njega i on uz nju. Rame uz rame, obraz uz obraz, sklupčani na osunčanoj verandi. Gurala je svoje dlanove u njegove, ljubila mu ih, govorila mu da ima najlepše šake koje je ikada videla, a on je gledao u njene tople oči, spuštajući joj glavu u mirišljavo krilo. Sećao se njenog tela, ludeći od same pomisli da se goli dodiruju...Da miluje njene punačke bokove...Prepone... Voleo je da zaspi na njima. Sigurno bi sasvim sišao s uma da nije naučio da u žaru gerilske borbe gasi plamen te velike vatre u kojoj je Eros ustupao mesto Tanatosu.„Jedina moja“, govorio joj je u sebi. „Mogao bih ti reći da mi nedostaješ toliko da zbog toga nemam sna, ali znam da mi ne bi verovala, pa ću se uzdržati. Ima dana kad me seta nezadrživo savlada. Ne znaš koliko mi nedostaju tvoje ritualne suze, pod nebom od novih zvezda koje me podseća na to koliko sam malo izvukao iz života na ličnom planu.“ Zamišljao je da je ona s njim i ove noći.

SUTRA: REVOLUCIONARNI ŽAR I FATALISTIČKA REŠENOST